НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

БОЖАНСТВЕНО ПРИЧЕШЋЕ

Можемо увек да празнујемо Васкрс

[Само у Служебнику: После Причешћа, свештеник благосиља народ говорећи гласно: Спаси, Боже, народ твој и благослови наслеђе твоје, улази у олтар, и оставља свете Дарове на свети Престо.]
Тада ђакон узима левом руком свети дискос и са њега ставља у путир остале честице, говорећи:
Васкрсење Христово видевши, поклонимо се светоме Господу Исусу, јединоме Безгрешноме. Крсту твоме клањамо се, Христе, и свето васкрсење твоје певамо и славимо; јер си Ти Бог наш, осим Тебе другога не знамо, име твоје прослављамо. Ходите cвu верни, поклонимо се светом васкрсењу Христовом. Јер, Гле, Крстом дође радост целоме свету. Свагда благосиљајући Господа, певајмо васкрсење његово; jep нас ради претрпевши Крст, смрћу смрт разруши.
Блистај се, блистај, Hoвu Јерусалиме, јер слава Господња на теби засија.
Ликуј сада и весели се, Сионе; а Ти, Чиста Богородице, радуј се васкрсењу Порода mвогa.
[Само у грчком тексту: О божански, о премили, о преслатки гласе, насладо наша и сидриште наше наде! Јер обећао си необмањиво, Христе, да ћеш са нама бити cвe дo краја века.]
О велика и најсветија Пасхо, Христе! О Мудрости, и Логосе Божији, и Сило! Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства твога.
И ђакон, отирући пажљиво честице са дискоса, говори:
Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом, грехе свих oвдe поменутих [само у грчком тексту: слугу твојих, заступништвом Пресвете Богородице и], молитвама Светих твојих.

Причешће наше је „истинско исповедање да је Господ умро и да је васкрсао само нас ради“ (Кирило Александријски[1]) Управо то ђакон потврђује произносећи ова четири васкршња тропара, док свето Тело Христово ставља у свети путир, пошто се причестио.
На божанственој Литургији смо видели како се током евхаристијског сабрања чинодејствује Христово васкрсење. А сада, пошто смо се причестили, и сами доживљавамо васкрсење свог сопственог бића, јер „сам Владика Христос у нама васкрсава, блистајући и сијајући зрацима непропадљивости Божанства“ (Свети Симеон Нови Богослов[2]).
Апостол Павле нас уверава да сваки пут када се причестимо светим Телом Христовим и Његовом пречасном Крвљу, објављујемо Његову смрт.[3] Према томе, будући да „можемо непрестано да објављујемо смрт Господњу, можемо увек и да празнујемо Васкрс“, каже свештени Златоуст[4]. Свако литургијско сабрање је Христово Васкрсење и свако божанствено Причешће је васкрсење човека који се причести. „Васкрсење душе је јединство живота. Наиме, као што мртво тело, ако у себе не прими живу душе и са њом се несмешано не помеша, нити живи, нити може да живи, тако ни душа не може да живи сама по себи, ако се неизрециво и несмешано не сједини са Богом, истински вечним животом“ (Симеон Нови Богослов[5]).
Целокупни живот верника који се неосудно причешћује је „једна непролазна Пасха, прелазак и одлазак од видљивог ка умном, где ће… чисти чисто уживати вечно у најчистијој жртви [Христу], у Оцу Богу и једносуштном Духу, свагда гледајући Христа и Он њих, са Христом обитавајући, са Христом царујући“ (Симеон Нови Богослов[6])


НАПОМЕНЕ:

  1. На Матеја 12, PG 74, 725D.
  2. Сабране беседе, Бгд 2005, Катихетске беседе, Беседа тринаеста, стр. 134.
  3. Види 1.Kop. 11,26.
  4. На свету Педесетницу 1,1, PG 50,454.
  5. Сабране беседе, Бгд 2005, Катихетске беседе, Беседа тринаеста, стр. 133.
  6. Сабране беседе, Бгд 2005, Етичка слова, Слово четрнаесто, стр. 441-442.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *