ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

МИРНА ЈЕКТЕНИЈА И АНТИФОНИ

Заједничке и сагласне молитве

Ђакон: Опет и опет у миру Господу се помолимо.
Народ: Господе, помилуј.
Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом
Народ: Господе, помилуј.
Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и caв живот свој Христу Богу предајмо.

Народ: [у грчком тексту: Пресвета Богородице, спаси нас] Теби, Господе.
[Служебник: Молитва трећег антифона, тихо]
Свештеник [изговара] молитву: Ти си нам даровао ове заједничке и сагласне молитве; Ти си и двојици или тројици, који се сложе у име твоје, обећао дати оно за шта Те узмоле; Ти сам и сада испуни на корист молбе слуху твојих, дајући нам у садањем веку познање истине твоје, а у будућем дарујући нам живот вечни.
Возглас: Јер си благ и човекољубив Бог, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова.
Народ: Амин.
И поје се трећи Антифон [Служебник: или Блаженства] уз припев: Спаси нас, Сине Божији, [у грчком тексту: чудесан у Светима] нас који Ти певамо Алилуја.

Црква је заједница љубави и на то нам указују заједничке и сагласне литургијске молитве којима нас Господ дарива. Храм такође, као место сабрања верних, представља израз заједнице љубави. “Црква [εκκλησια[1]] не постоји зато да бисмо били разједињени сви ми који се у њој сабирамо [на молитву], него зато да бисмо се ујединили сви ми који смо разједињени. И управо то је смисао нашег [молитвеног] сабрања” (св. Јован Златоуст[2]) у храму.
Јединство верних у љубави налази сведочанство у опису евхаристијског сабрања првих хришћана: У дан Господњи [недељу] “окупљају се сви верни на једноме месту и читају се апостолски списи[3]… Потом сви устајемо и произносимо молитве… Затим се приноси хлеб и вино и вода, старешина по угледу и ауторитету поново произноси молитве и благодарења Господу, а народ то гласно потврђује говорећи: Амин” (Свети Јустин[4]).

* * *

Литургијско окупљање назива се αυν-οβος[5] (синодос), а то значи да сви заједно ходимо и корачамо истим путем: Христом[6]. Верни који заједно са литургом приносе бескрвну Жртву, па макар их било само тројица, сачињавају “целокупно тело Цркве, које једнодушно и једногласно произноси своје прозбе Богу” (свештени Златоуст[7]).
Христос је обећао: где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт. 18,20), и да ће бити испуњено за шта год се узмоле.[8] Но ипак се често дешава да се окупимо у име Христово, да затражимо нешто од Његове љубави, али да не добијемо одговор на своју молбу. Свештени Златоуст нам објашњава зашто тако бива. Говорећи о сабирању у Његово име, Христос под тим не подразумева просто и само на сабрање верних, него првенствено тражи да међу њима постоји љубав у Христу, као и врлина у ширем смислу. Светитељ каже: “Ако тражиш нешто за себе корисно, мораш пре тога учинити све што је до тебе, да живиш апостолским животом, да си у слози и љубави са ближњима, тек онда ће твоје молитве бити услишене: јер је Господ човекољубив.” Наше усрдно настојање да живимо у љубави доноси плодове, ако се то чини за Господа. Све што чинимо треба да буде за Његову љубав. “Јер љубав, која у самој основи има Христа је поуздана, јака и неисцрпна.”[9]
Оваквом љубављу, љубављу која се заснива на Христу, хране се заједничке сагласне молитве верних. То наглашава свештени Златоуст: “Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако као у храму, где је толики мноштво Отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде, у цркви, има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника.”[10]

* * *

Господ, Који нам је даровао заједничке и сагласне молитве, Сам је уједно песма верних. Свети Игнатије пише: “Вашом јединством и сагласном љубављу поје се Исус Христос. Сви постаните један хор како бисте постигли сагласје и сложност, пошто постанете подражаваоци Божији (по благодати боголики), појте сједињени у један глас кроз Исуса Христа у Богу Оцу. Како би вас услишио и по вашим добрим делима признао за удове Сина Својега… и како бисте увек били причасници Божији.”[11]
Сабрање верних једним гласом произноси “једну молитву, једну прозбу, један ум, једну наду у љубави, у непорочној радости.”[12]


НАПОМЕНЕ:

  1. Старогрчки “скупштина”, а затим “молитвени скуп” (прим. прев.).
  2. Ha 1 Kop. 27, 3, PG 61, 228.
  3. Απομνημονευματα – сећања, записи, обично се односи на Јеванђеља. (G. W. Н. Lampe, А Patristic Greek Lexicon, Oxford, 1961.) – прим. прев.
  4. Апологија I 67, PG 6,429B
  5. Дословно “Сапутништво”.
  6. Упор. Jн. 14, 6.
  7. О нејасноћи Старога Завета, 2,4, PG 56,182.
  8. Упор. Мт. 18,19.
  9. На Јеванђеље по Матеју, 60, 23, PG 58, 587-8.
  10. О недокучивости божанске природе 3, 6 PG 5, 5, 668В.
  11. Посланица Ефесцима 4, PG 5, 648В.
  12. Свети Игнатије Богоносац, Поспаница Магнезијцима 7, PG 5, 668В.

Comments are closed.