ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ВХОД СА ЈЕВАНЂЕЉЕМ – МАЛИ ВХОД – И “ЧТЕНИЈА”

Узнесимо ум са свега земаљског

Свештеник стаје на солеју и произноси: Премудрост, смерно стојмо; чујмо свето Еванђеље. Мир свима.
Народ: И духу твоме.

Свештенослужитељ нас опомиње да стојећи смерно саслушамо Господа и “да наше општење са… [Њим] не буде немарно, него ревносно и са сваким благочешћем; било да је потребно да гледамо, или да говоримо, или да слушамо неку од свештених радњи. Први знамен који показује ту ревност и то благочешће јесте усправност тела… То је, наиме, положај оних који моле, то је положај слугу, у којих је сав ум усмерен на миг њихових господара како би одмах, чим добију заповест, били спремни да похитају на служење. Ми смо и молитељи пред Богом за своја највећа добра” (Свети Никола Кавасила[1])
Возглас смерно стојмо; чујмо свето Еванђеље има још једно, духовније значење: “Узнесимо свој ум и дела са свега што је земаљско, па ћемо проникнути у божанска добра” (Свети Герман[2]).
Најпогоднија прилика да ђаво уграби добра које нам прибавља читање, јесте наша немарност: “Та духовна ризница (Свето Писмо) је недодирљива и уколико се стави под будну стражу нашег ума, постаје недоступна сваком нападу. Изузев ако из немарности дамо некакву прилику ономе који жели да нам га отме. Јер наш непријатељ, лукави ђаво, када види сабрано духовно благо, побесни и шкргуће зубима. Он је увек будан само да нађе могућност да украде нешто од онога што чувамо у себи. За то нема друге прилике осим наше сопствене немарности. Из тог разлога треба непрестано да будемо будни и да спречимо да из тога извуче корист” (Свети Златоуст[3]).
Свештено читање нас води у град Небеског Царства [у небески Јерусалим]. Јеванђелист кога слушамо је наш водич у тај град. Уђимо у њега са трезвењем и будношћу. Јер “тај град је царски и преславан… Отворимо, дакле, широм двери свога ума, отворимо свој слух и са великим страхопоштовањем, како и доликује, ступимо на праг, поклонимо се његовом Цару… Немојмо у тај град ући бучно и немирно, него у тајинственом ћутању… Јер предстоји читање списа Господара анђела, а не неког земаљског цара” (Свети Јован Златоуст[4])


НАПОМЕНЕ:

  1. Тумачење свете Литургије, Двадесет друга беседа, Беседа, Нови Сад 2002, стр. 92.(PG150, 413D416A)
  2. Созерцање, стр. 412D.
  3. На Постање 5,1, PG 53, 48.
  4. Ha Maтeja 1,8, PG 57, 23-24.

Comments are closed.