ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ЈЕКТЕНИЈА ЗА ПРЕДЛОЖЕНЕ ЧАСНЕ ДАРОВЕ И СИМВОЛ ВЕРЕ

Савршенство без краја

Допунимо молитву своју Господу.
Народ на сваку прозбу одговара: Господе, помилуј.
За предложене часне Дарове, Господу се помолимо.
За овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега, Господу се помолимо.
Да нас избави од сваке невоље, гнева, опасности и тескобе, Господу се помолимо.
Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом.
Сав дан савршен, свет, миран и безгрешан. од Господа молимо.
Народ: Подај, Господе.

Свакодневни живот, са свим својим опасностима, бригама и најразличитијим невољама и искушењима, не остаје изван божанствене Литургије. Налазећи се у простору духовности, човек не губи своју тварну димензију. И душа и тело испуњавају се миром Божијим.
Овим прозбама, дакле, које сада литург започиње, иштемо од Господа да тај дан буде миран, да анђео чувар буде анђео мира, да се цео свет радује миру и да у миру буде и свршетак овога живота. У божанственој Литургији мир Божији постаје песма коју поју верни: “О љубљени мире, који си и моје размишљање и мој украс” (Свети Григорије Богослов[1]).

* * *

Духовни живот је непрекидно кретање ка савршенству. Оно је заиста непрекидно, јер врлина није крај: “Једна је граница савршенства: неограниченост” (Свети Григорије Нисијски[2]). А крај делања врлина, бестрашће, је савршенство које нема свршетка: Она је “савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја” (Свети Јован Лествичник[3]).
Ову дефиницију савршенства разјашњава свети Јефрем: “Бестрасници, док се незаустављиво све више успињу ка ономе за чим највише жуде, чине савршенство неусавршивим… А савршенство је, наравно, ограничено, што се тиче мере човекових могућности, али јој у ствари нема краја, јер свакодневним напредовањем, она увек саму себе превазилази, па се тако непрестано креће навише, успињући се према Богу”[4]
Свети Макарије Египатски, осврћући се на духовно савршенство, каже: “Када душа доспе у савршенство Светога Духа, то јест када се савршено очисти од свих страсти и неизрецивом заједницом се сједини са Духом Утешитељем… тада цела постаје светлост, цела постаје око, цела постаје дух. Цела постаје радост, починак, весеље, цела постаје љубав, цела постаје милосрђе, благост и доброта.”[5]
На литургијском сабрању тражимо савршенство, јер “савршенство происходи из богоначалног усавршитељног дара”[6] евхаристијске Тајне.


НАПОМЕНЕ:

  1. Омилија 22, 1, PG 35, 1132A.
  2. О Мојсијевом животу, 1, PG 44, 301В.
  3. Лествица, Бгд. 1999, Поука XXIX, стр. 279.
  4. У делу Калиста и Игнатија Ксантопула, О онима који су достигли живот у безмолвију 87, Ф 4,281.
  5. Духовне 6eceдe 18,10, PG 34, 641A.
  6. Свети Дионисије Ареопагит, О црквеној јерархији 3,1. PG 3,424D.

Comments are closed.