ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ПОМИЊАЊЕ ИЗ ДИПТИХА И ПРОЗБЕНА ЈЕКТЕНИЈА

Као мирис миомира духовнога

Свештеник, окренувши се народу и благосиљајући га, говори: И да буду милости великога Богa и Спаса нашега Исуса Христа са свима вама.
Народ: И са духом твојим.
Ђакон, узевши благослов од свештеника, па изашавши, и ставши на обично место, говори:
Поменувши све свете, опет и опет у миру Господу се помолимо.
Народ: Господе, помилуј.
За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо.
Народ: Господе, помилуј.
Да човекољубиви Бог наш, примивши их у свој свети и наднебесни и умни Жртвеник, као мирис миомира духовнога, ниспошље нам за то божанску благодат, и дар Светога Духа, помолимо се.
Народ: Господе, помилуј.

Сигурни смо да су часни Дарови примљени у наднебесном Жртвенику као мирис миомира духовнога, јер Христос је „миро Божанства“ и мирисом су Његова уља прекрасна (Пес. 1,3).
Пре ваплоћења, Логос је „Сам био Миро које је у Њему самом остајало“ (свети Никола Кавасила[1]) Ваплоћењем, Логос Божији пролази кроз самоумањење [кенозис] и постаје миро разлито (Пес. н. пес. 1,3). А Владичица Богородица, која је у својој утроби носила Христа, постала је мирохранилница миомирисног мира.
Долазак божанскога Мира у свет, учинио је човека причасником Његовог миомира. Човечија природа је, пре ваплоћења Логосовог сама по себи била бедем који се уздизао између човека и Бога, „Јер Он је био само Бог, а наша природа је била само човек“[2]. Био је попут глинене посуде за миро која спречава разливање мира. Ваплоћењем Христовим, међутим, посуда за миро постала је само Миро, па стога нема више препреке за разливање Мира и за сједињење са Богом: „Као кад би посуда за миро могла каквим чином да се претвори у само миро, те онда то исто миро не би могло да се разлива напоље, нити да остане сабрано у себи, тако исто бива и с нашом природом, која је обожена у спасоносном Телу Христовом – и нема ничега што људски род може одвојити од Бога.“[3]
Благодарећи Христовом ваплоћењу, човековој природи се отворио пут обожења. Посуда за миро постала је Миро, човек се обожује и постаје помазаник по благодати. Исус је назван Христос (што одговара јеврејској речи Месија), као помазаник Божији по превасходству.
На свакој божанственој Литургији излива се Христос, свето Миро и светом се разлива мирисни миомир богонадахнутим мирисима. Цело евхаристијско сабрање одише миомиром, као и сваки верник понаособ. Јер и само име Христово да изговориш, „сместа те преплављује блажени миомир“ (свештени Златоуст[4]). Славословље Створитеља преиспуњава миомиром свако срце које славослови. Зато се наша душа обраћа Владики: Миро је моје пропадљиво, миро твоје је живот, јер је миро Теби име, изливено на достојне.[5]
Божанствена Литургија је Тајна самоумањења, разливања божанскога Мира. Све присутне за Трпезом живота привлачи Његов заносни миомир. Причешћују се Христом и одлазе са божанствене Литургије душе мироносне, и саме постајући Христов миомир и мирис живота за живот (2.Кор. 2,15-16).

НАПОМЕНЕ:

1. О животу у Христу, Трећа беседа, Беседа Нови Сад 2002. стр. 105. (PG 150, 569С.)
2. Исто.
3. Исто, Трећа беседа, стр. 106. (PG 150, 572АВ.)
4. На Посланицу Колошанима 9, 3, PG 62, 364.
5. Посни Триод, Света Велика Седмица – страсна, Повечерје Великог Уторка Призрен 1996, стp. 43.