ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ОСАМ ВЕКОВА СРПСКЕ ЦРКВЕ У БОСНП II ХЕРЦЕГОВИНИ[1]
 
Богу се помолисмо Једноме у Светој Тројици и овде на овоме месту, у коме ће се кроз векове Божијим благословом молити свештеници и верници Православне цркве. Богу се помолисмо да погледа на нас недостојне слуге његове и да нам пошаље свој свети благослов, да у миру можемо да проживимо живот свој. У ово немирно време у коме толико пострада и страда наш народ, али браћо и сестре тешкоће и муке у овоме свету су неминовне за сваког човека, било од невоље, стихије, било од људи злих, било на који начин. На то нас Господ Исус Христос опомиње, упозорава, да се ојачамо и издржимо. „Ко хоће да иде за мном, нека узме крст спој и иде за мном. Мене су гонили и пас ће гонити“. Свети апостол Павле каже: „Ако с Њиме страдамо, с Њим ћемо и царовати. Ако с Њим умремо – Господом Исусом, с Њим ћемо и живети. Ако Га се одричемо, и Он ће се нас одрећи“.
Браћо и сестре,
Не бојати се никада страдања на путу Божијем за истину, за правду, за оно што је свето и честито. И сами знате и видите да и злочинац има муку и тешкоћу, али је сасвим друга тешкоћа злочинца – мучитеља невиних, а друго је страдање мученика, оних који страдају за правду, истину идући путем Божијим који води у царство небеско – непролазно.
Господ Исус Христос нас опомиње: ‘Не бој се што има да претрпиш, не бој се. Ја сам први и последњи, и бијах мртав и ево сам жив, и имам кључеве од Царства небескога и од пакла. Не бој се“. То је она снага и сила Сина Божијег, која је довела помоћ и моћ нашим прецима, да кроз толике векове мука и тешкоћа, и у слободи, и у ропству, и у борбама за слободу, одрже и веру православну и часно и свето име своје. Зато бити увек спреман да на путу Божијем, ако је потребно и мора да буде, и живот свој да положимо.
Кроз векове су мајке српске училе своју децу: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу“. Син Божији нас опомиње такође: „Кад вас потерају у једном граду, бежите у други“, али ако не може ни да се уклоните од несреће, и ако не можете ни да се браните, него има само један начин да останете живи а то је да будете нељуди, да бацате друге у јаме, да друге недужне и невине мучите и будете мучитељи – иначе ћете ви да будете бачени у амбис, и да вама очи буду извађене, уши одсечене и на крају да вам буде и глава одсечена – не бојте се. Несравњиво је боље бити мртав за овај свет и у овом свету, а жив пред Богом, него бити жив у овоме свету, а бити мртав за Њега – Сина Божијег који је пострадао, али који је и васкрсао. Њему се свакодневно молимо, да наше страдање, да нам помогне да га издржимо и да га прекине, да би у миру живели, и да васкрснемо и ми и духом и животом у овом свету.
Мало је у овим годинама и несреће и борбе, и овде и сада у Србији – предаха да се мало одморимо душом, а ево данас, прослављамо 780 година од оснивања пет епархија, кад је Свети Сава добио аутономију и аутокефалију Српске православне цркве и основао других пет епархија, међу њима и Дебарску, која је касније прерасла у Дабробосанску. И то нас везује и за њега – оца нашег духовног, учитеља и просветитеља, и за оно славно време кад су преци наши м знали и могли и да издрже све тешкоће, али и да остану народ Божији. Такође, и ове друге значајне моменте за ову епархију дају нам, кажем, снагу да, угледајући се на наше свете претке, и ми будемо дорасли своме времену, никада као нељуди, него као људи Божији за свагда и увек. И сада је порука и Светог Саве и његовог и нашег Господа Исуса, да будемо то и останемо народ Божији. То никада није било лако и неће бити, али живот је пролазан, и хиљаду година да живимо прође, али ако ми спасемо душе своје, сачувамо образ и свој и својих породица и свога народа, и на тај начин помогнемо и себи и својим породицама, и своме народу, и свим људима добре воље у овоме свету, – нека је благословено страдање на путу Његовом, идући у Царство Божије непролазно.
Браћо и сестре,
Знате колико је и у Босни страдало, не само сада него колико је и светих мученика у овој земљи било кроз векове и до последњих дана. Молимо се Богу и светим мученицима из рода нашег да нам помогну да издржимо и да уразуме и непријатеље наше – да не буду Каини него Авељи, – а ми да будемо истински следбеници Христови и да издржимо.
 
2. мај 1999.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Проповед патријарха Павла у новосаграђеној цркви Светог Василија Острошког у Српском Сарајеву (Вељине) поводом 780-годишњице Дабробосанске и Захумско-херцеговачке епархије (1219-1999).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *