ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ЧЕТРДЕСЕТОДНЕВНИ ПОМЕН ОЦУ МИТРОФАНУ ХИЛАНДАРЦУ
 
Данас је четрдесети дан од упокојења нашег брата, монаха Митрофана. Колико је он и шта учинио за манастир Хиландар, а онда за ширење православне науке, писаном речју, у издању манастира Хиландара, и остало што је с њим у вези, – то знају многи од нас. А четрдесети дан је дан када покојник, предвођен својим анђелом чуваром, излази пред Господа, и Он му одређује, управо, потврђује избор његове слободне воље док је ишао путем Божијим или супротно. У тај дан Црква се особито моли за душу покојних.
На Косову, у једном месту је млада жена, после припремљене зимнице код бабе и тетке, легла да се мало одмори од умора. Заспала је и у сну закукала, па кад се пробудила, запита је баба: „Десо, шта ти је?“
У сан ми дође, вели она, Пресвета Богородица. У једној руци држи Дете, а другом ме позива, па каже: „Десо, припреми се, време је да дођеш к нама.“ кажем: „Коме ћу оставити стару баку и болесну тетку?“
„Има ко да се брине и за њих; ти се побрини за себе; време је да дођеш к нама“, одговори Пресвета Богородица.
Тада се Деса препала и пробудила.
Десетак дана после тога, иста жена са мужем прелази преко улице, наилази један трактор па ће на мужа, а она, да тргне мужа, потпаде сама под трактор, и на месту остане мртва.
А у том месту једна муслиманка, која је чистила у школи и понекада долазила у кућу Десине бабе и тетке, и помагала им, а оне, разуме се, плаћале јој, усни Десу уочи њене четрдесетнице. Како седи, вели, на једном канабету и око ње стаклени бокали, из којих бије светлост да се не да погледати, па ђе Деса да ми каже: „Шефтија, тако ти твоје петоро деце, отиди мојима кући, па им кажи да ми издаду четрдесетницу да ми ова светлост и даље овако светли, јер, знаш, ја сам умрла.“
„Како, Десо, умрла? Ево, види како збориш?“ А она каже: „Ево, види“, па се као завали на оном канабету и ова се пробуди.
Да муслимани знају, тамо где живе заједно с православнима, да код нас, у нашој Цркви постоји четрдесетница, то је чињеница. Али да праведници живе у светлости неприступачној, то ће ипак теже бити да и они знају оно што ми знамо из Светог Писма и Предања Светих отаца. Зато се у Православиој Цркви држе и молитве за покојне, поготово током четрдесетнице.
То и ми учинисмо за душу оца Митрофана. То нека буде, браћо и сестре, и нама свима једна опомена, јер и нас чека одлазак са овог света на онај, па да нас не нађе неспремне, него да смо увек спремни да изађемо пред праведни Суд Божији, и да нас Он позна и препозна као своје верне слуге и слушкиње, и да од Њега чујемо ону реч признања, због које вреди и родити се и поднети све невоље и тешкоће и муке да бисмо ушли у царство небеско: „Ходите, благословени Оца Мојега, да примите Царство које вам је припремљено од постања света“ (Мат. 25, 34).
Богу се помолисмо, данас, за душу нашег Митрофана, да буде милостив души његовој и да га одведе у блаженство Царства небеског, где нема ни болести, ни жалости, ни муке, ни уздисања. Господ нека упокоји душу слуге Свога, а нама помогне да увек будемо достојни имена које носимо – хришћанског и српско-православног.
Бог да му упокоји душу, и вечни помен!
 
13. август 1999.

Коментарисање није више омогућено.