ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ОДРЖАЋЕМО СЕ ВЕРОМ
 
– Може ли нас вepa одржати без наталитета?
 
– По питању наталитета, Свети архијерејски Сабор је пре неколико година упутио реч против абортуса, као упозорење оним Србима којима је то битно, да ћемо, ако се овако настави, ускоро бити мањина у својој држави, а потом и нестати. Тада је женски лоби демонстрирао и писао у новинама да је „жена слободно биће“, да је „зачетак део њеног тела“ и да она одлучује да ли ће рађати или не“. Ми нисмо ни рекли да жена није слободно биће, али се не слажемо са гледиштем да је зачетак део женског тела. Јајашце је део женског тела и семе део мушког, а зачеће је нешто треће, тело посебне личности и не припада ни мушком ни женском. Ако до оплодње дође, Божијом вољом је створена посебна личност, јер Бог нас преко наших родитеља ствара.
 
– Ваша светости, неки демографи сматрају да ће Срби у XXI веку бити један темељно расељен народ, од Канаде до Новог Зеланда. Како сабрати расуто стадо, како му очувати веру, идентитет и српски језик?Како међу њима неговати Христову науку, љубав и братску слогу? Како Га сачувати од асимилације?
 
– Ми као Срби који верујемо и у Свето Писмо Старог Завета, које је Бог дао преко светих пророка као увод у Нови Завет – у науку Христову, знамо да се јеврејски народ, иако две хиљаде година расељен широм света, одржао до данас. Добро су се прилагођавали средини у којој су живели, али се никада нису асимиловали. Остали су снагом своје вере и осећањем за живот у заједници. Ако и ми духовно будемо знали ко смо, шта смо, и зашто смо на овом свету, опстаћемо и поред свих тешкоћа и невоља. Бог никоме не узима слободу избора, али и не спасава оне који погрешио изаберу и који не желе да буду спасени, А спасавамо се у цркви, коју је Христос основао као „стуб и тврђаву истине“, и „врата пакла је неће надвладати“. Отуда, ако нам Црква не буде Мати, ни Бог нам не може бити Отац.
 
– Ваша светости, како сачувати Србе у расејању од унификације Новог светског поретка, пре свега на америчком континенту где је веома изражена тежња Америчке православне цркве да cвe православне ставu под cвoje окриље?
 
– У Америци постоје епископије које прмпадају појединим аутокефалним црквама: Цариградској, Антиохијској, Српској и другим.
Свакако да је то сад један прелазни период док се не стекну услови да православна црква на том континенту, постане аутокефална, без обзира који су православни народи у њој. Тако је било у првој цркви, јер по речима Апостола Павла „у Исусу Христу не постоје мушко и женско, не постоје ни Грк ни Јеврејин, ни роб ни слободњак“. Једно смо у Христу без обзира ком народу, језику и друштвеном положају припадамо.
Али, то не искључује љубав према своме народу, према својој породици. Дакле, треба да постоји љубав према своме народу, која није шовинизам и која не искључује љубав према другим народима. Нама приговарају и приговарали су и људи из цркве, протестанти и други, да смо ми националисти. А ми само бринемо за свој народ, чувамо му духовни идентитет, да би на основу њега, народ сам очувао и свој национални идентитет.
 
– Какво је по Вашем виђењу, место и улога православља и светосавља у трећем миленијуму и Новом светском поретку?
 
– Што се више будемо приближавали крају света, а сваки дан му се све више приближавамо, биће нам све теже. Кад ће крај бити Христос нам није рекао, јер нам не би било од користи. За нас, сазнање кад ће бити крај света није ни битно. За нас је битно да ми увек будемо спремни да ако сад, овог часа то буде, да смо ми на оној страни коју ће Исус Христос познати и признати као свој народ. Да будемо увек спремни да изађемо пред Судију праведнога као његови верници, као народ Божији.
Јер, Христос каже да што више будемо ближе крају света, биће све теже и теже за хришћане. Ратови ће се смењивати ратовима, биће глади и помора. И што ће се више безакоње умножити, охладиће љубав код многих и издаће један другога и омрзнути један другога. Исус нам то каже да се ми припремамо, да не поклекнемо пред таквим искушењима.
Наш народ, али и остали православни народи, својом вером не треба да дозволе да им овоземаљски интереси буду важнији од интереса Царства небеског. Важно је да не изгубимо душу због интереса тела и да у овоземаљском животу све што чинимо, да чинимо у славу Божију. Као што рече Апостол Павле: “ Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, cвe на славу Божију чините“.
 
– Ваша светости, у славу Божију, пре шест година дошло је до духовног и јерархијског јединства Матере цркве у отаџбини и Новограчаничке митрополије. Како напредује административно уједињење и израда новог Устава Српске православне цркве за Северну и Јужну Америку?
 
– То иде мало теже, јер се ту увек сувише уплету ствари овога света, овоземаљски интереси. У Америци постоји став да власници црквених имања и храмова могу да буду асоцијације, црквене корпорације, а ти људи, православни, који су наведени као власници, сматрају да је то њихова имовина и да ће неко да им отме имања. На том плану има тешкоћа. Верујем да ће се у Америци наћи људи добре воље који ће схватити суштину новог Устава.
 
– Ви администрирате у епархијама Српске Православне Цркве у Македонији, чији су се архијереји и свештенство пре 35 година одвојили у такозвану Македонску православну цркву. Да ли још има наде да се они врате канонском. поретку СПЦ?
 
– Они још увек неће да се покају и врате у окриље Цркве. Они су сад посебна држава и сматрају да треба да буду и посебна аутокефална Црква. Српска црква их позива да се покају и врате у оквире установљене аутономије. И грчки архиепископ Христодул им је, приликом неформалног сусрета на њихов захтев, рекао да своје питање треба да реше са Српском православном црквом.
 
– Амерички раскол у нашој Цркви још није до краја превазиђен, решење македонског није у скоријем изгледу, а на помолу је нови у Црној Гори. О чему се ради?
 
– Сви ти расколи су били на политичкој линији, како ја видим. Нису то први расколи који постоје. Тога је било од почетка у Цркви. Апостол Павле каже: ‘Jep треба и подвајања да буде међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“. Светло и мрак не могу заједно. Што год даље будемо ишли у времену и будемо ближе крају света – а само Господ зна кад ђе то бити, све ђе бити горе и теже. С тим морамо рачунати.
Раскола је било и биће их, јеретика и јереси, такође. И док је јерес грех против истине, раскол је грех против јединства. Од рашчињеног и расколника одступа Дух Свети и Његова благодат. И свети мученик Кипријан Картагински вели: „Ко може дати што сам нема? Или, како може вршити духовна дејства који сам изгуби Духа Светога?“ А став Цркве Христове, још у петом веку, изнео је блажени Августин казујући: „Расколници могу имати веру у Свету Тројицу, могу имати Свете тајне, али не и спасење“.
Знате, сви грађани слободног света могу слободно да оснивају верске заједнице, али немају право да постојећу Цркву православну уводе у политичка поткусуривања. Тако да нико нема право да угрожава право и имовину, кроз векове постојеће Митрополије црногорско-приморске.
 
– Ваша светости, право и имовина Српске Цркве угрожени су већ у Македонији, исто се покушава и у Црној Гори. Шта је са Косовом и шта подразумева одлука Светог архијерејског сабора да СПЦ на Косовy и Метохији добије савремену самоуправу у оквиру будућег уређења покрајине?
 
– То подразумева да треба да се заштите наше светиње, највећи домет који је наш народ могао да оствари, јер оне показују да Срби нису тамо одувек били мањина.
У том смислу, Сабор је тражио да се укине и Закон из 1945. године, који је Србима протераним у Другом светском рату онемогућавао повратак на Косово и Метохију. И апеловао да наш народ остане, да се не диже са огњишта, јер тамо су Високи Дечани, Грачаница, Девич, Зочиште и Косово поље на коме Срби нису отимали туђе, већ бранили своје, бранили се од натурања туђе вере нама православнима.
 
– Ви сте 34 године били епископ рашко-призренски и столовали на Косову и Метохији, Како се по Вашем мишљењу може решити питање јужне српске покрајине на добробит свих који тамо живе?
 
– Може да се реши ако као људи на миран начин о томе одлучујемо. Јер видимо какве несреће доносе грађански ратови у којима највише страдају они најневинији: деца, цивили, стари и болесни. Земља је Божија довољно широка и дугачка и ако будемо људи, на њој има места за све. Ако будемо нељуди, биће нам тесна и ако нас буде свега четворо као што је било у доба Адама и Еве, Каина и Авеља, кад Каин скочи на брата и уби га. Чега му је било мало кад је било свега њих четворо?
Будимо, дакле, људи да нам ова земља буде заједничка. Ако ми будемо свесни шта значи бити православни Србин, онда ће и Косово остати у Србији. Другог начина нема. Ми никад нисмо одрицали Шиптарима право да имају место под сунцем на овој земљи на којој су преци и наши и њихови били. Али, тражимо и очекујемо да то право имамо и ми и друге националности које живе на Косову и Метохији. Међународна заједница треба да осигура равноправност свим народима који тамо живе.
 
– Ваша светости ако се Срби држе тог принципа, зашто онда толико страдају?
 
– Ми и сами знамо да међу нама има оних који не живе хришћански, али није само кривица до нас. Није да ми пребацујемо кривицу на друге, али постоји и чињеница да су нас у свету, непријатељи наши, представљали да смо ми народ недостојан људског имена. Још на почетку грађанског рата Срби су били унапред означени као једини кривци и злочинци, уместо да се сачекао крај рата и да се објективно сагледа свачија одговорност.
Знате, кад сам био у Аустрији, на прослави 100годишњице наше цркве Светог Саве у Бечу, док је грађански рат још трајао, на конференцији за новинаре оптужили су Србе да се ратом у Хрватској и Босни и Херцеговини боре за велику Србију и да их Црква подржава. Рекао сам: „Ако треба да се одржи велика Србија на злочину да опстане мала Србија, нека и она нестане. Ако треба и последњи Србин да остане на свету по цену злочина, и ја да сам тај Србин, не пристајем. Боље је и мртав човек него жив злочинац.
А кад сам 1992. године, октобра месеца, био у Америци, новинари су ме питали шта ја могу ређи о кривици Караџића и Младића за рат у Босни и Херцеговини. Ја сам одговорио: „Човек је слободно биће, али и са одговорношћу. Не може бити слободе без одговорности. Одговоран сам и ја за свој рад, тако су одговорни и Караџић и Младић. Али је одговоран и Алија Изетбеговић и Туђман и Слободан Милошевић. Они који су на вишем положају, веђу и одговорност имају. Али док траје рат одређивати ко је више или мање крив неђе бити објективно“.
 
– На крају овог разговора, молим Вас да упутите поруку васколиком српству у расејању.
 
– Да свуда и на сваком месту будемо људи, јер јеванђеље нас учи да се може бити и остати овца Христова и међу вуковима. Да се може бити човек и међу нељудима. Ако у себи имамо то знање и снагу вере да такви будемо, онда ђе и Син Божији, чије рођење очекујемо, бити с нама и ми с Њим. И онда, кога и чега да се бојимо у будућности? А немамо разлога да се стидимо ни наше прошлости, јер она је била на висини и као хришћана и као људи. То је моја порука и благослов Светог Саве и свију наших светих ученика и новомученика.
Да будемо и останемо људи. Да се у овоземаљском животу држимо речи мајке Јевросиме да је боље „изгубити главу него своју огрешити душу“. Да не заборавимо поуке Марка Миљанова који вели да је „јунаштво себе бранити од непријатеља, а чојство непријатеља бранити од себе ‘.
И да нам увек на памети буду речи светог кнеза Лазара да је „земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека“.
 
Радмила Лончар, „Вести“ Франкфурт,
15. 12. 1998. године

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *