ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ[1]
 
Примивши писмо човека који заступа гледиште да је свака религија, па и Прравославље, само „производ људске маште и ништа друго, дело земаљског човека и никога више, ди човековом смрћу не преживљава никаква душа“, и томе слично, упутио сам му одговор препорученимписмом. Писмо је било послато на име, презиме и место које је навео. Међутим, писмо је пошти вратила са ознаком. „Прималац на датој адреси непознат“.
Наведени одговор износим јавности преко „Православља“ са намером да добронамерни људи сагледају ствар и са друге стране. Верници пак, када им се упуте слична питања, да знају одговорити макар на нека од њих, и себи и другима.
 
Господине Стојановићу,
 
Примио сам Ваше писмо одавно, но до сада нисам био у могућности да Вам одговорим. Схватам ваш животни став. Свега су две могућности: или овај свет има свој смисао и циљ, или нема; или је овај свет створио Бог, разумно свесно биће које постоји од вечности, или Бога нема, или је човек двојно биће, од тела и душе, при чему је тело од земље и смртно, а душа бесмртна, или нема никакве бесмртности, смрћу се све завршава итд. Та питања стају кад-тад пред сваког човека и он их мора решити. Свакако их не усваја без неких разлога, како их и Ви наводите, износећи своје схватање и објашњавајући моје, из угла из кога их Ви, та општа питања, посматрате.
Поштујући Вас и Ваше схватање, као Ваше без жеље за полемиком, изнећу неколико мисли виђених из другог угла. При томе ћу гледати да то буду сагледавања људи од природне науке, не богослова.
Један од њих, Андре Ампер, физичар, чијим се именом и данас назива јединица снаге електричне енергије, упоредивши поредак појављивања органских бића према Библији и природној науци, биологији: биље, рибе, птице, сисари, човек, ставља питање како је то Мојсије могао знати на 1.500 година пре Христа, како није ставио птице пре риба? Па закључујте: или је он, Мојсије, био научно тако тачно обавештен као у наше време, или му је Бог открио (П.Ј. Свјетлов, Религија и наука, Битољ 1937, стр. 109).
Луј Пастер, славни проналазач лека против беснила, вели да онај који признаје постојање бесконачности, а од тога не може нико утећи, тај у томе признању потврђује више натприроднога по у чудима свих религија. Зато што идеја бесконачности има двојни карактер. Она се мисли силом намеће и у исто време јој је непојмљива (исто, стр. 98).
Један младић пита Алберта Ајнштајна, творца теорије релативитета: какав је смисао нашег живота и живота свих живих бића уопште? Ајнштајн му каже: Знати одговор на то питање значи бити религиозан. (Свакако да овим хоће да каже да се егзактна наука не бави питањем циља живота, него питањем како провести живот, како производити, хранити се, лечити итд.). Младић онда каже: Има ли уопште смисла то питање постављати? Ајнштајн одговара: Ко свој сопствени живот, и живот својих ближњих, схвата као бесмислен, тај није само несрећан, него једва способан за живот (Алберт Ајнштајн, Моја слика свијета, Сарајево 1955, стр.?) На другом месту Ајнштајн говори о законима природе у којима се испољава један тако надмоћан ум да је све оно разумно у људском мишљењу и одређивању према томе један потпуно ништаван одсјај (исто, стр. 17).
Свакако да закони природе и јесу закони по томе што се у њима налази разумност. Кад у њима не би било разумности они и не би били закони. Био би неред, хаос. Као што и Ви кажете. Ми откривамо ту законитост својим умом и користимо: Квадрат над хипотенузом једнак је збиру квадрата над катетама. Нису људи створили тај закон. Они су га само открили и користе га. Или закон да свако тело потопљено у течност привидно је лакше колико је тешка течност њиме истиснута, те правимо лађе од гвожђа.
За мене онде где постоји виши ум мора постојати личност чији је то ум. Не може постојати безлични ум, као што не може постојати личност без ума. Могу да схватим да за Вас и друге људе може и не бити тако.
Казивање да хришћанство учи: „Не треба вам разум ни учење људима, него је довољно да свој разум подвргне јарму вере“, не стоји, јер Христос наређује: Будите мудри као змије и безазлени као голубови (Матеј 10,16). Што значи, развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно развијете у себи доброту. Телесним очима ми гледамо овај свет заједно са мувама и њихових хиљаду очију, али умом, који је наше духовно око, ми видимо оно што оне не виде. Но ум је хладан. Доброта топла, али слепа. Ако је човек само добар, а слабе памети, искоришћава га свако као будалу. Стога нам је потребан ум и доброта, да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта не пређе у глупост.
Христос још каже:Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела… (Матеј 5, 16). А поред других, кад један хришћански писац у IV пеку пише: Једнако је несавршена хришћанска теорија без праксе, као и пракса без теорије како се може одржати тврдња теолога који како Ви кажете, веле: „Да је за спасење довољна вера без икаквих добрих дела“, кад би ти теолози могли знати, поред изнетог, и речи апостола Јакова: Јер као што је тело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва (Пос.Св. Јак. 2, 26).
Верујем да сте Ви, као што кажете, „за истину, а истина не може бити него једна“. Тако и ја верујем. И још верујем да истина сама од себе има постојање, биће, суштину, а тако исто и правда и свако истинско добро. Насупрот томе, лаж, неправда и свако зло они немају у себи бивствовања, постојања. Сво је њихово постојање у негирању истине, правде и добра. Без истине лаж је незамислива, не може постојати, и неправда без правде итд. То је надмоћ истине, правде, љубави и сваког добра.
Свакако да „земаљски човек, својом анатомском грађом није у могућности да контактира са небеским Божијим штабом, како пишете, него својим духовним способностима које надилазе васиону.
Материјалисти тврде да смрћу тела умире душа. Тело и душу упоређују са неком машином, нпр. аутомобилом. Кад су у њему све оне полуге, точкићи, жице, на свом месту, има бензина и стави се у погон, он иде. Једна сама жица, или полуга да откаже, аутомобил са радом стаје. Тако је веле и са човеком. У његовом телу има много више полуга и жица него у аутомобилу. Једна од њих кад откаже живот престаје. А то је душа, она је само функционисање тела. Смрђу све престаје.
Сагледајте тај став мало са ове стране: Један уметник на виолини, или клавиру, док свира па му пукне жица или му се виолина разбије, престаје да свира, јер не може да своју уметност пројави преко такве виолине. Но, да ли су тиме уметник и његова уметност престали да постоје? Тело је дакле само инструмент преко кога се бесмртна душа појављује.
Нећу се зачудити ако Вама ово упоређење не казује ништа, сем плиткоумност вере и верујућих.
По вашем казивању, човек није одговоран за своја недела и грехове, него Бог који га је створио несавршеним, а овамо је Бог свезнајући и свемогућ.
По речи Блеза Паскала (+1662), математичара, творца интегралног рачуна и проналазача прве машине за рачунање „Човек је само једна трска, али трска која мисли… Простором васиона ме обухвата и гута као тачку: мишљу – обухватам њу“ (Мисли, Београд 1946, стр. 167). Поред величине ума, оно што човека уздиже изнад свију бића и чини га личношђу, то је способност осећања (срца), снага воље, и особито способност слободе. Он може да чини оно што Бог жели, а може и супротно томе. Може да у добру узраста и јача све више и више, а може у злу да пада све ниже и ниже. Но слобода неминовно укључује у себи одговорност. Не може бити слободе без одговорности, као ни одговорности без слободе. Слобода је од човека неотуђива. Зато је немогуће да божанство снагом своје моћи грешнике претвори у праведнике, без њихове воље и труда. То мора човек хтети и трудити се да то учини сам, у чему ће му Бог помоћи. Не хтедне ли човек то и не потруди ли се, него да га Бог својом силом учини таквим, то би било насиље, а свемогући Бог не може чинити насиље, јер насиље не означава моћ, него немоћ.
Због слободе коју има, по речи Боже Кнежевића: Човек је биће коме се може и Бог обрадовати, а од кога се може и ђаво застидети (Мисли, изд. Срп. књиж. задруге, Београд 1931, страна 130). Истина је једна, али ако човек не сагледају потпуно, него узме полуистину за целу истину погрешиће и неминовно доћи до неистинитих закључака.
Желим и себи и Вама и свима људима да сагледамо целу истину, служимо се њоме и служимо јој.
С поштовањем
 
Патријарх српски Павле
 
15.12.1996.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Одговор ua писмо Марка Стојановића

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *