ПУТ У ЖИВОТ
СВИ МОЖЕМО ИМАТИ МЕСТО ПОД СУНЦЕМ
Православна црква је против насиља ма ко га чинио, жалећи све унесрећене без обзира на то из којег су народа и које су вере.
Ми никада нисмо били, нити ћемо бити против тога да Албанци који су на Косову имају своје право на живот и место под сунцем у овој земљи, али не можемо да кажемо да и ми, Срби, као народ имамо своје светиње на тој земљи које не само да су највећи домет у стваралаштву нашег народа него имају значаја и за културу и уметност целог човечанства. Друга је прича, о којој сад нећемо да говоримо, зашто је на Косову остало тако мало Срба и због којих разлога су се иселили, али је и поред тога јасно свима којима је стало до истине шта ова света земља представља за Србе и шта бисмо ми били без, рецимо Грачанице, или Богородице Љевишке, или неких од многобројних светиња од којих су се до нашег времена очувале само рушевине.
***
Кад сам 1957. године стигао у овај део Србије, није ми био непознат живот у мешовитој националној и верској средини пошто сам рођен у Славонији у селу где је била већина Срба, заселак Хрвата и поједине породице Мађара, Немаца и Словака. Живели смо као суседи, трпељиво једни према другима, као људи и као верници својих вера. Тако и кад сам дошао у Призрен, у средину са више нација и са више вера, међу верским представницима сарадња је, такође, била добра.
Са представницима римокатоличке цркве и исламске верске заједнице састајао сам се често да се разговоримо, да размотримо прилике и учинимо све како би наш заједнички живот био у миру, поштовању једни других и узајамне помоћи ради општег добра. Ако ми, људи вере, не будемо то искрено чинили, како можемо очекивати да људи без вере то чине. За тих 30 и више година није требало много напрезања па видети да један број албанских екстремиста чини притисак и насиље да би се створило етнички чисто Косово. Скретао сам на то пажњу властима и у Приштини и у Београду, напомињући да терор, ма ко га вршио, доноси несрећу за све јер, „зло добра донијети неће“. Добио сам писмо од једног хоџе из Метохије у коме он вели, да је принцип док се једном не смркне другом не може да сване неприхватљив за ислам.
Одговорио сам му да је тај принцип неприхватљив и за православну цркву јер је земља Божија довољно дугачка и широка да сви можемо имати место под сунцем ако будемо људи и поступамо према другима онако како желимо да други поступају према нама. Ако будемо поступали друкчије, добру се не можемо надати. Пример за то дају нам и Библија и Коран, износећи нам историју првих људи, Адама и Еве и њихова два сина Каина и Авеља.
Како је зли Каин скочио у пољу на брата свога и убио га, иако му ничег није било мало јер је тада на земљи живело њих четворо. Насилнику и злочинцу никад није доста и никад није крив, него су за његова недела увек криви други.
***
Ми верујемо да се пред Богом, чији нас суд све чека, нико неће моћи оправдати неистином, неправдом злочином па зато Православна црква увек позива на мир и правду међу људима, подсећајући своје верне да нас нико пре рођења није питао хоћемо ли да се родимо у овом или оном народу, у овој или оној вери, на овом или другом тлу. Али, да ли ћемо поступати као људи или нељуди, то зависи од нас и за све своје поступке одговорни смо пред Богом. Тако и од људи који живе на Косову зависи како ће да се реши проблем који је сад на Косову.
***
Епископ рашко-призренски господин Артемије је у име Српске цркве путовао у Америку и Француску, јер су га оданде позвали да чују став Српске цркве о Космету.
Наша Црква је вазда била за разговор међу људима о свим проблемима, а проблема је међу народима и људима одувек било.
***
Први примерак књиге „Светиње Косова“ у издању куће „Јака Бук“ из Италије који је до мене стигао на енглеском језику – а књига је штампана на енглеском, италијанском, француском и ових дана на немачком језику – *послали смо преко госпође Биљане Плавшић председнику САД Билу Клинтону. Она му је ту књигу уручила кад је био у посети Сарајеву. Исту књигу послали смо затим и госпођи Олбрајт, отправнику послова америчке амбасаде у Београду надбискупу кентерберијском и још неким државницима света.
***
Став Српске Православне Цркве је да се о Косову може и мора разговарати отворено и искрено, како са стране Београда тако и са стране Приштине.
Март 1998.