ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ПОСТ СУБОТОМ
 
Пре неког времена, (1.јуна 1997.) у“Привослављу“ је објављен чланак „Пост суботом“. Чланак је изложен укратко и може унети забуну код верних. Зато поједине ставове треба појаснити ди би се избегла недоумица. У чланку се наводи наредба Апостолског 66. канона (у неким зборницимп овај се кинон наводи као 64.): „Ако се који верник затече ди пости у дан Господњи, или суботу, сем једне једине (тј. Велике суботе, када је тело Христово лежало у гробу, „женик био отеп“, те по речи Његовој треба тога дини постити, Мт. 9,15), – неки буде свргнут, ако је световњак нека се одлучи“.
 
Но то никако не значи да би се у те дане Великог поста могла јести мрсна храна, јер 56. канон Шестог васељенског сабора, наводи да су у Јерменији, и у неким другим местима, у суботе и недеље Великог поста, јели сир и јаја, одређено наређује: У Цркви Божијој, у целој васељени, налаже се пост (грчки „нистиан“) и уздржавање како од свега закланог, тако исто и од јаја и од сира, што је плод онога од чега се уздржавамо. Који се овога не буду држали, ако су клирици, нека се свргну, световњаци одлуче“.
На први поглед може се помислити да пропис 66. Апостолског канона и 56. канон Шестог васељенског сабора, с друге стране, наређују супротно – *да се у суботе и недеље Великог поста не сме постити, и да се у те исте дане не сме мрсити. Међутим, треба имати у виду да је по речима светог Василија Великог, пост установљен у рају и да се састоји у једењу рајске хране, углавном поврћа и воћа. Но треба имати у виду и то да се, као у свему добром, и у посту разликује виши и нижи степен. Највиши, најстрожији је неједење дан-два (у почетку Великог поста и на Велики петак); строги пост – сухоједење једанпут на дан (у три часа по подне); једење пак двапут на дан, са уљем и вином, значи ублажени пост, црквенословенски штампани Типик за тај ублажени пост (кад се једе двапут на дан разуме се, посно јело) вели да значи „не бивање поста“ (строгог) (пост не бивајет).
Сада можемо разумети да 66. Апостолски канон казује да се суботама и недељама у Великом посту (и осталим постовима) не држи строги пост, тј. сухоједење у девети час дана – него ублажени – одмах по Литургији и увече јело са уљем и вином. А у томе је и дух 56. канона Трулског сабора, да се у посту не може јести месо, сир и јаја. На тај начин, по речима светог Никодима Светогорца, Православна црква мудро испуњава наредбе оба канонска прописа: Не укидајући посна јела свете Четрдесетнице месом, сиром и јајима…, нити 64. (66) канон Апостолски, који наређује да не би ко постио суботом и недељом потпуним постом од свега (Пидалион, издање „Асир“, Атина 1970, стр. 270).
У излагању по овој ствари, у чланку „Пост суботом“ изазива забуну коментар на казивање канонисте Јована Зонаре да су многи од светих Отаца држали, ради аскезе, посебан пост од десет, осам, или четрдесет дана, убрајајући у тај број суботе и недеље. То казивање, погрешно је приказано као да су Свети у те суботе држали пост кад су у недељу хтели да се причесте. Оваквим коментаром се хтело добити оправдање за држање строгог поста код нас суботом и недељом за оне који хоће да се у току Госпођиног или Божићног поста причесте на Преображење или Ваведење. Речи Зонаре имају сасвим друго значење, јер он пре напомене о посебном посту Светих, кад казује: „Пост је добра ствар, и оно што је добро треба на добар начин да бива. Ако неко пости преступајући одредбе апостолске или светих Отаца, чуће да добро није добро кад добро не бива“. Ово на сваки начин јасно указује да су и Свети држали свој пост суботом и недељом не строжије него како спети канони прописују, па тако треба да чинимо и ми.
Треба још да појаснимо и казивање у „Посту суботом о светој Тајни Причешћа, централној тајни наше вере и највећем дару Божије милости људима.
Први хришћани прилазили су потпуном вером Господу који је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јов. 6, 5354). Стога су прилазили светом Причешћу не по пеком наређењу, него непосредно из осећања да без њега не могу духовно живети, онако као што дишемо спонтано. Долазили су свагда недељом и празником на Литургију и на позив ђаконов: „Са страхом Божијим и вером приступите“, сви су у реду прилазили и причешћивали се. Звали су се „свети“ и били заиста светог живота. Нису приступили само они који из околности личног или породичног живота то нису могли учинити, или који су учинили неки грех док се нису исповедили и добили разрешење. Престарелим и болесним верницима ђакони су односили свето Причешће њиховим кућама и онде их причешћивали. За време поста постили су и причешћивали се, за време мрса мрсили и причешћивали се.
Но кад је дошла слобода хришћанству од цара Константина, масовним приласком хришћанству незнабожаца, не као раније само из дубоке вере у истинитост науке Христове и готовости на сваку жртву за Њега, него из опортунизма – јер је хришћанка мајка царева. мноштво велможа и народа – те морални ниво живота хришћана пада. Једни верници прилазе светом Причешћу редовно, али „како било, више по обичају и заведеном реду, него са расуђивањем и свесно“, како се жали Свети Јован Златоуст. Други су одлагали Причешће док се боље припреме, али су припреме такође одлагали из неодговорности да сваког дана искрено живе по вољи Божијој. Уместо Причешћа добијали су анафору, антидор (грчки антидорон =уместо дарова, уместо причешћа).
Све до седмог века многи верници приступали су светом Причешћу редовно, сваке недеље. Доцније то чини све мање верника, те је све мање хлеба освећивано за Причешће, а све више за анафору. У доба Теодора Студита, у деветом веку, већ се не освећује за причешће цео хлеб, него вади само Агнец из једне Просфоре. У 15. веку свети Симеон Солунски саветује такође на редовно причешћивање, или да им бар не прође између једног и другог више од 40 дана. Најзад, Православно исповедање вере поставља као крајњу границу вернима причешће четири пута годишње у четири велика поста.
У наше време дошло се дотле да се као припрема за причешће схвата телесни пост, те неки свештеници постављају само то питање: Јеси ли постио? А не питају о гресима које су чинили, за које треба искрено да се покају и добију разрешсње. Шта значи изостављање главнијег, по науци Светих, поста духовног, нека нам кажу макар само речи Светог Атанасија Великог: „Није успео онај који пости само од јела, него онај који је одступио од сваке зле ствари; томе се рачуна пост. Јер, ако неко пости, а не држи уста своја да не говоре зле речи, или гнев, или лаж, или заклетву, или говори против ближњега, никакве он нема користи, него губи сав труд .
Тога формалног, примитивног односа телесног поста према светој Тајни Причешћа морамо се на сваки начин ослободити.
У православном свету, у Грчкој, Америци и другим земљама, код многих верника већ се утврдио став обнове живог интересовања, приступању светој Тајни Причешћа што чешће, сваке недеље и празника. Имао сам прилику да сам видим како приступају светој Тајни Причешћа. Питао сам многе исповеднике и духовнике о тој ствари, и опи су редовно одговарали да је то ствар духовника коме је познато духовно стање сваког од тих верника, и према томе одређује кад се верник може причестити уз пост, када, како и са каквом припремом то може чинити за време мрса: приљежнијом молитвом, богомислијем, безгневљем, постом или без поста, итд.
Треба бити обазрив и не прописивати правило да се, не само у време прописаних постова, него и за време мрса, у суботу не сме јести јело са уљем, а камоли „све остало“, тј. мрсно, ако ће се у недељу причестити. Па онда закључити непромишљено тешким закључком да суботом јести уље, а у недељу причестити се значи „тешку заблуду и замку нечастивога“. Не знамо да ли се ту мисли само на верне, или и на свештена лица која суботом, ван поста, једу мрсну храну, а сутрадан, у недељу, служе свету Литургију и причешћују се.
Исто је тако неразуман став неких ревнитеља да се што пре дође до причешћа верних на свакој Литургији, који захтевање поста пред причешће проглашавају ђавољим проналаском да се причешће онемогући, и веле: „Христос, свети Апостоли, наша Црква и њени Свети говоре: Прилазите често са страхом Божијим, вером и љубављу овој тајни божанске љубави, постаравши се за уређење своје савести. Сатана пак виче: Не, не! Канон је и правило моје недоступно да постите три дана и да приступите у ретким размацима. Иначе, напоље, нећете бити примљени“ (Монахос Тхеодосиос Агиопавлитис, „То уранион мана“‘, Волос 1969, стр. 89. Опширније види „Гласник СПЦ“, 1976, стр. 12).
Чувати се, дакле, једне и друге крајности, подсећајући се свагда савета светог Григорија Богослова: „Не буди строжији од закона, правилнији од правила и већи од заповести“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *