ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
НА СВЕТОГ ЛУКУ
Беседа на Светој Литургији и слави ua празник Светог Еванђелиста и Апостола Луке у капели Светог Луке у болници „Свети Сава“ у Београду
 
„А ученицима својим говораше: Човек који бејаше богом и имаше управитеља, а овај би оклеветан код њега, да му расипа имање. И дозвавши га рече му: Шта то чујем за тебе? Положи рачун како си управљао домом јер више не можеш њиме управљати, А управитељ дома рече у себи: Шта да радим јер Господар мој одузима од мене управу? Копати не могу, просити стидим се. Знам шта ћу радити да би ме примили у домове cвoje кад ми се одузме управљање. И дозвавши редом дужнике Господара својега, рече првоме: Колико ти дугујеш Господару мојему? А он рече: Сто мера уља. И рече му: Узми признаницу своју и седи те брзо напиши педесет, Потом рече другоме: А ти колико дугујеш?А он рече: Сто врећа пшенице. И рече му: Узми признаницу своју и напиши осамдесет. И похвали Господар неправедног управитеља што вешто учин; јер су синови овога века вештији од синова светлости у ceoме нараштају. И ја чама кажем: начините себи пријатеље богатством неправедним, да би вас кад осиромашите примили у вечна обиталишта“.
 
(Лука 16, 19; Зач. 80).
 
Из овог одељка светог Еванђеља који је написао свети Еванђелист Лука, чији спомен данас прослављамо, можемо и треба да се поучимо у многоме. Реч је, дакле, о једном управитељу који расипа имање свога господара, и кад је господар одлучио да овај положи рачуне и да више не може бити управитељ, овај тада рече: „Шта сада да радим? Од чега живети? Копати не могу нисам. навикао а просити стидим се“. И онда се размисли и досети, па дозва дужнике господара свога и рече им да напишу на признаницама мање него што су уствари дуговали, да би кад он буде скинут са управе, они њега издржавали.
У свету тако бива, али ова даља реч нам остаје нејасна на први поглед и, разуме се, по себи. „И ја вам кажем“, вели Господ,„начините себи пријатеље богатством неправедним да би вас кад осиромашите примили у вечна обиталишта.“ Изгледа као да Господ тражи од нас, односно саветује нас, да ето на такве начине, поткрадајући туђе ми себи живот омогућимо. Међутим, смисао је друга по речима светих. Овим речима Господ хоће да нам каже да сви ми који имамо своју плату или своје имање, наслеђено, добијено, или на било који начин стечено, да смо ми само управитељи туђег имања, тј. Божијег имања. Трошити можемо на своје потребе само оно што је стварна потреба. Никакав луксуз, никакво расипање, никакво сматрање: моје је и могу да радим шта хоћу. Могу ја да чиним шта хоћу, али ћу дати одговор, јер то није моје, то је имање Господара, Божије имање. И треба да трошим више него што је стварна потреба, а то није разуме се само за храну, одећу, књиге и то, него за стварну потребу. Оно то знате и сами, што је луксуз и што је бес, што је мода, што је од овога света, на то не треба трошити. Реч је дакле о томе, да смо ми, да поновим, управитељи Божијег имања, као благајници у овој установи и свакој другој. Ако благајник узме један динар више него што му припада од плате, он је украо. Е тако смо и ми. Колико се у свету умре, ево не само далеко од нас у тим земљама у Африци и Јужној Америци и редом, него овде код нас колико има сиротиње, не зато што су нерадници, зато што неће да раде, пего не могу у овим несрећним ратним и послератним и овим санкцијама. А ми ако више трошимо на себе због луксуза, због угађања свету, због сујете да би се представили како смо ми у могућности, ми одузимамо од њих, тих сиромашних, јер је имовина Божија и речено нам је како да чинимо.
Господ назива тај вишак, тај луксуз, неправедним имањем. И да кажем и то, још каже да је то туђе. „Ако у туђем не бисте верни ко ћe вам дати ваше? Иако у неправедном не бисте верни, ко ће вам дати оно што је заиста ваше?“ Зато каже да смо дужни да себи спремамо вечну кућу на ономе свету ето тим неправедним богатством, оним што други троше на луксуз, што други троше на моду, бесмислено и поред тога што виде како живе други, наша браћа и сестре без своје кривице, не зато што су нерадници, рекох. Да на тај начин помогнемо колико можемо, колико се може. Мало нас је овде који можемо, али колико се може. На тај начин спремамо себи вечно богатство које је у Царству Небеском.
Нека Господ и Његов и наш свети апостол и Еванђелист Лука, помогне нам да увек знамо ту границу, где је оно што је стварна потреба, а где је оно што је луксуз, што је недостојно хришћанина: да одузимамо од потребитих и да себи дајемо онда за остварење не само оног што је и непотребно, него штавише што је и штетно.
Недавно сам читао у новинама колико се троши на дрогу, истина на најблажу, на никотин, на дуван. Не могу да се сетим тих бројева колико хиљада марака дневно Београд троши само на дуван и, разуме се, колико штете и по своје здравље и здравље своје породице и, разуме се, по одржање свога живота. На несрећу, то је захватило опште друштво. Још се каже да код нас деца у основној школи чини ми се 45 одсто њих пуше. У Новом Саду, девојчице, и девојке и жене, 90 одсто њих пуше. А колико је то штете за здравље, колико се више добија и рак и друге болести, да се и не каже.
Бог ће нас, кад изађемо пред њега, ако смо верујући, али и све друге неверујуће, питати на шта смо употребили оно Његово имање које нам је Он дао на управљање. Да свагда знамо шта чинимо да би били достојни имена које носимо, Срба православних, који сада представљају и српски народ и веру православну. Бог вас благословио!
 
После сечења колача Његова Светост је ово рекао:
 
Честитајући вам данашњи празник, који слави ова болница, желим и управнику и господи лекарима, помоћном особљу и болесницима, свако истинско добро од Бога и нашега Господа, и светог Еванђелисте Луке.
Господ ђе увек бити са нама ако ми будемо са Њим. Његова помоћ и Његова рука и Његова благодат је увек око нас, ако се ми не окренемо од Њега и пођемо у супротном правцу од Њега. Његове благодати и Његовог пута и Његовог Царства Небеског. Оваквима какви смо пут Божији нам изгледа тежак. И заповести Његове за које свети Еванђелист Јован каже да „нису тешке“ (1. Јн. 5, 3) нама су тешке, зато што смо већ навикли на оно супротно, на оно што је грех и неспретно, па нам је оно што је у ствари лако, тј. заповести Божије, то нам изгледа тешко.
Напоменух вам колико је невоља и несрећа од никотина од једне дроге, истина једне од најблажих, али дроге. Онај који је научио да дише дим тај неће чистог ваздуха, а створени смо да нам се у плућима кисеоник сједини са црвеним крвним зрнцима и разноси кроз тело, јер без тога живота нема. Де факто наш је живот једна оксидација. Али ето, кад човек научи оно што је несретно и за њега и за све, њему је тад тешко да чист ваздух дише. Да не говоримо о пијанству, тој несрећи која нажалост у нашем народу није ретка а и кроз векове смо имали од тога несреће. И овога рата колико је само њих погинуло што се нису уздржали од пијанства! А то су наши непријатељи знали и искоришћавали. Да не говорим о другим несрећама које нас сналазе: да нас је сваког дана све мање. Не треба нам ни оружје, ни руке, ни Туђман, ни Изетбеговић, ако наставимо мм овако како наш народ иде. У погледу популације бићемо кроз коју годину мањина у овој земљи, не због тога што смо били кроз векове кадри и готови за слободу, за правду, за истину Вожију и за своју веру да гинемо и дајемо животе, него, дошли смо до тога да од своје руке страдамо у бесмислу овога света који у злу лежи.
Нека Господ помогне и Његов и наш свети Лука да тим путем којим је ишао и он и сви свети и који је лак, нађемо се у Царству Небеском, овако заједно, и да онде будемо кроз целу бесмртност која нас чека у блаженству Царства Божијег са свима светима. Бог вас благословио и свако добро даровао!
 
31. октобар 1996.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *