ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ПАРАСТОС ПЕТРУ КОЧИЋУ[1]
 
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Помолисмо се, браћо и сестре. Богу за душу слуге Његовог Петра Кочића, човека који је био дорастао своме времену и знао да каже и да чини оно што треба, и по Божијој вољи, и заповестима, и што је на корист свога народа, његове слободе, његових права, али и на корист свега човечанства, свих људи, ако ту истину усвоје и ако по њој буду поступали.
У овом свету човек је постао смртан и тело ће у земљу, а душа створена од Бога, вратиће се Богу. Али је, дабоме, разлика како је човек употребио свој живот и способности којима га је Бог обдарио. Једно је ићи путем Његове истине и правде, путем свега онога што је свето и честито и миломе Богу приступачно, а друго је употребити своје способности супротно томе, на оно што је зло и што човека чини нечовеком, недостојним имена људског.
Кроз тешкоће и муке кроз које је наш народ пролазио током векова, за њега је била срећа што је, кажем, имао људе који су давали правац кроз векове и били заиста дорасли своме времену. И у слободи, у ропству, и у миру и у борбама за мир и ослобођење. То је оно што је њима давало снаге да издрже и то је оно што ће дати снагу и нама данас да у невољама које нас тако обилно сналазе, издржимо. Знао је наш народ кроз векове да постоје злочинци и злочин. Знао је да постоје мучитељи невиних, али је знао да постоје и мученици за истину и правду Божију.
Знао је он да у овом свету има лешинара и лешина и међу људима, међу нељудима, али никада није пристајао да буде ни једно ни друго. Нити да буде мучитељ невиних ни за какав интерес, ни интерес Божији у кога је веровао, ни интерес свога народа, ни интерес свога личног живота, јер је знао да такав интерес не може бити ни трајан ни достојан имена које носи. Да мученици будемо ако не можемо да се бранимо и да се макнемо са тог места, на то смо пристајали и пристајаћемо.
Е, то су нас учили наши преци и речју и писмом и поступцима. Међу њима је свакако Петар Кочић који је у оно своје време знао да ту снагу у народу подиже и да је оснажује, да на тај начин да вредност и своме животу, и вредност својој породици и своме народу.
Нека Господ уведе душу слуге свога у вечно Царство Његово и тамо му плати вечним блаженством Царства Његовога непролазнога.
И нас Господ да оснажи да издржимо на путу онако како ваља и како долмкује нама потомцима таквих предака. Господ нека управи душу слуге свога у Царство небеско и вечан му помен, вечна му памјат! Бог вас благословио!
24. август 1996.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У цркви Светог Саве на Врачару. (Петар Кочић је родом из Стричића код Бања Луке, а умро је у Београду 1916. године, изданак верујућег, страдалног али и борбеног српског народа и писац чувених сатира „Јазавац пред судом“ и „Суданија“ и збирке „Јауци са змијања“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *