ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ЖИВОТ БЕСМРТНЕ ДУШЕ И СМРТНОСТ ТЕЛА[1]
 
Еванђелско учење о бесмртности душе једна је од основних истина наше православне вере. Син Божији зато је и дошао на земљу, постао човек, умро на крсту и васкрсао да би нама осигурао бесмртност, да сваки који слуша Његову реч и верује ономе који је Њега послао „има живот вечни, и не долази на суд, него прелази из смрти у живот“ (Јн. 5, 24).
Са том вером, да су наши сродници и пријатељи и после смрти живи пред Богом живим, ми хришћани не прекидамо духовну везу са њима, молимо се Богу за њих, вршимо заупокојене помене: седмице, 40-нице, полугодишњице и опште парастосе. Чинимо добра дела у њихово име, приносимо кољива, палимо свеће, дајемо даће и подушја.
Смисао је тога да нам кољиво, кувана пшеница, напомиње реч Христову да посејано зрно пшенице кад проклија, донесе влат и клас, зрно иструне, али доноси стоструки плод. Доноси га не у тами земље, где је проклијало, него у ваздуху у светлости сунца. Приказује нам, дакле, на тај начин смртност тела и живот бесмртне душе у светлости Царства небескога. Вино, којим се кољиво прелива, означава милосрђе Божије. којим се залечују ране греха, као што је милостиви Самарјанин вином опрао ране избијеног разбојника (Лк. 10, 33).
Спремање даћа и подушја пак никако не значи да је то храна за покојника, да душа његова то једе, него за домаће ионе који су помагали око сахране. Још да се присутни и смротиња послуже на гробљу да би се помолили за душу покојника.
Никако то не сме да буде гозба, претеривање у мноштву луксузних јела, поготово разног алкохолног пића, да се неумерени и опију, почну неумесне разговоре, па чак и запевају.
Хришћанин сс мора тога ослободити поготово што при сахранама има толико других неизбежних издатака, па је неразумно још их увећавати непотребним трошковима. И то у време оволике скупоће и немаштине. Зар се новац потрошен на нехришћанске гозбе и некорисне венце од вештачког или природног цвећа, не би могао употребити у несравњиво корисније и племенитије сврхе. Уместо издатака на те, не само некорисне, него са хришћанског гледишта штетне ствари, зар не би родбина и пријатељи покојника могли тај новац приложити као помоћ сиромашној породици упокојеног; или којој добротворној установи; или којој сиромашној породици са више деце; или за подизање храма Светог Саве; наменивши тај прилог за душу свог упокојеног сродника или пријатеља. Зар није боље и племенитије свима да поступимо овако хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве, које су наши преци свето држали.
Обраћам се свима, браћо и сестре, као духовни отац својој деци с уверењем да ћете ове речи схватити и прихватити најдобронамерније и нећете дозволити да сс због неразумних поступака морају употребити строжије мере: забрана свештеницима да учествују на опелу или подушју и да се позивате на црквени суд.
Разумнима и послушнима призивам благослов Божји, Светог Саве и свију светих из рода нашега и желим свако истинско добро. Амин!
 
У Београду, 27. марта 1998.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Обраћање свештенству и вернима.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *