ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ХРИСТОС НАМ ЈЕ ДАО РЕЧ, А НЕ МАЧ
 
– Живимо у тешким временима, опхрвани пољуљаним моралним и вредносним нормама. Колико вера може да помогне човеку и породици уопште, да сачува ментално и духовно здравље?
 
– Знамо да је породица основ целокупног друштва. Ако је здрава породица и друштво ће бити боље, здравије и онакво какво треба. Разуме се да то зависи и од времена у коме смо. Али човек не сме да буде само пасивни рефлекс прилика и неприлика. Он је биће које може да дејствује. У том погледу, породица мора да створи основицу за будућност – да генерације одрастају у добру. Кад човек почне криво, баш као што дрво криво расте, ожиљци остају. Православна црква никад није на силу или на вештину, манипулишући еванђеоском науком неког жедног преводила преко воде. Она је ту да опомене, да поучи, да изнесе јеванђелске истине и да их чује онај ко хоће да чује. Човек је слободно биће, а слобода у себе укључује и одговорност. Нема слободе без одговорности, као ни обратно – одговорности без слободе. Треба учинити бар оно што се може, што Црква проповеда, па ће онда и потомству бити лакше – биће спремније да дочека тешкоће. Бог је човеку, поред других дарова и одлика којима га је одликовао, поред ума, срца и воље, даровао слободу воље. То је оно што човека чини личношћу. Одговорност без слободе била би недостојна Бога, а слобода без одговорности била би недостојна човека. Где ћемо се наћи, то у крајњој линији зависи од нас самих, од наслеђа, од породице, од времена и друштва у коме живимо. Од нас зависи да ли ћемо поступити као људи или као нељуди. М у најбољим приликама човек може да изгуби и образ и душу.
 
– Обичаји, навике народа су умногоме јачи од Цркве и њених канона. То се посебно огледа на породичним славама, затим на сахранама. Има ли Црква снаге и начина да се бори против тога?
– Како вера расте тако сујеверје пада. Ми смо у историји, и у овој новијој, имали таквих тешкоћа да наши верници, бар они номинални, немају појма о суштини своје вере. То је као рам из кога је слика нестала. Рам има свој смисао, али слика и без рама постоји. За Божић ће бити слама, бадњак, чесница и једење и пијење, за Славу колач, свећа, панаија – једења и пијења, за Васкрс шарена јаја и опет једење и пијење. Као да су суштина и смисао празника у једењу и пијењу. Е, што смо дошли на ове гране има више узрока. Прошли смо кроз једно време марксистичко-материјалистичког става који је ширен у школи, на факултету, преко средстава јавног информисања и ту је измештена и испражњена духовност и човек се неминовно вратио оном, најпримитивнијем. Црква није политичка организација. Она нема неко оружје, па ни средства да присили. Христос нам није дао мач, него нам је као оружје дао речи, да проповедамо јеванђеоску науку ономе ко хође да чује и да је прими. Хришћанство није само наука која може да се научи напамет. То је наука којом се живи, која се уводи у живот да бисмо је боље разумели. Е сад, што смо ми у својој историји имали мало таквих прилика – *један, па други светски рат, па ове несреће… Не желимо да слабости и индоленцију нашег свештенства оправдавамо само тиме, али има и тога.
 
– Годинама се прича о увођењу веронауке у школе. Да ли Црква има професорски кадар који би, у ери компјутера, науку о Богу приближио младима?
 
– Човек је и тело и душа, према нашој вери. Црва никад није била против онога што се учи у школама, на факултету… Али човек није само овај свет, по нашој вери он је и душа и њега очекује и царство Божије. Христос каже: ‘Човек не живи само о хлебу него и о свакој речи која излази из уста Божијих.“ Једностраност је и велика несрећа, као и кад се полуистина прогласи целом. Човеку је потребна и духовна храна, а то је реч Божија. Какав смисао има овај живот, шта је са смрћу и шта ће бити после смрти? Млад човек треба да учи оно што је за овај свет, али да не заборави да постоји и онај, вечни. Црква од власти тражи да се уведе веронаука у школама, али факултативно. Тражити да то буде обавеза за све, значило би, као у материјалистичко доба, присилу. Једностраности и полуистине су опасније од лажи. А ми смо склони полуистинама. У Републици Српској је пре три године уведена веронаука. Лане је спроведена анкета међу ђацима. Желели смо да видимо како они доживљавају и сагледавају веронауку. Било је 16.000 одговора. Запамтио сам да једна девојчица седмог разреда пише: „Веронаука је добра ствар, сад видим и сазнајем оно што нисмо учили у школи, али требало би да се уведе и за наше родитеље, па и за неке бабе и дедове.“ Један дечкић је рекао: „Веронаука је добра ствар, али је вероучитељ рђав човек“. Деца су искрена. Не може се говорити једно, а да је то у супротности са животом. Раније нисмо имали кадрове, а сад они већ пристижу. Потребно је само да добијемо простор и време.
 
– Данас, кад су заказале многе друштвене институције, колико Црква може да учини да нам млади одрастају у здраве личности и нађу се на правом путу?
 
– Опет кажем, основ је породица. Дете већ својим рођењем поприма оно што му она пружа, а већ до треће године личност му је формирана. Ако су мајка и отац у моралном погледу изграђени могу да покажу детету ту другу страну – тај прави пут. Ако мајка каже: „Ако ја нисам проживела, проживи ти’, разуме се, онда уживање долази као смисао и циљ живота уопште. Марксистичком учењу да морамо да створимо рај на земљи краја нема. Какав су рај створили осетили смо. Апостол Павле не дозвољава да жене у Цркви подучавају. Али, оне то треба да чине у породици, која је домаћа Црква. Кад у кући буде све како треба и потомство ђе бити сачувано од искушења. Не желим све да пребацим на мајку, оца и породицу, али је на њој велика одговорност. Црква у том правцу иде и то стално говори. Живео сам 34 године на Косову. Тамо Албанци имају највећи наталитет у Европи, већи него у Албанији. А код нас? Разговарао сам с једном интелектуалком, Српкињом, која има двоје деце, и која је отишла лекару због абортуса. У чекаоници лекарка Шиптарка, пита једну своју сународницу колико има деце, а ова каже – петоро. Да родиш још два Скендербега, саветовала јој је докторка. И тако редом, свакој од пацијенткиња је говорила да роде по још неколико Скендербега. Кад се обратила овој нашој и чула да има двоје деце, рекла јој је: „Хајде и ти да родиш још макар три Скендербега…“ Наша жена се тргла и одговорила: ‘Ja ћу још три, али Краљевића Марка“. Требало је да је Шиптарка мало продрма па да јој кликер проради и да схвати шта јој ваља чинити. Кад би ми, Срби имали наталитет макар близу шиптарском, а они близу као ми, питање Косова се не би постављало. Неће у свету да знају шта је било или шта нама значи Косово. За њих су Албанци већина и готово. Разуме се, није жена фабрика за рађање деце, али мора да је води морални моменат по Јеванђељу, који је најбитнији.
 
– Помињали сте у неким својим беседама зло које верницима прети од многобројних, све агресивнијих верских секти. Шта Црква чини да заштити од тога своју духовну децу?
 
– Увек је, знате, питање смисла и циља живота основ. Кад се то питање реши, онда све иде лакше. Разуме се, увек има времена за неке исправке. Један млад човек пита Ајпштајна, имајући поверења у његова научна достигнућа, какав је смисао и циљ људског живота. Ајнштајн одговара: „Имати одговор на ово питање значи бити религиозан“. А у својој књизи „Моја слика света“ Ајнштајн пише: „Човек који не би схватао да његов живот и живот његових ближњих има циљ и смисао, не само да би био несрећан, него једва способан да живи“. О циљу живота говорио је и Св, Василије Велики, велећи: Тим питањем бавили су се и стари грчки филозофи“. Једни су сматрали да је циљ живота уживање, други да је то стицање богатства, трећи су га видели у слави уметничкој, научној, спортској, четврти у стицању власти м ономе што она пружа. А ми сматрамо да је циљ људског живота стицање овде, на земљи, бесмртног живота у Царству небеском. Кад човек реши то питање онда све друго иде лакше.
Младом човеку треба пружити могућност да на прави начин одреди смисао свог постојања. Да не троши сувише снагу на оно што је бесмислено и да не одузима себи снагу за оно што је битно. У ту празнину може се све уточити. Секташи то користе и убацују све и свашта. Они су агресивни и хоће на силу да нас угурају у своје окриље. Наша Црква са своје стране савременим примером и језиком са духовним даром износи јеванђелску истину и оставља на вољу ономе ко хоће да је чује.
 
– Неке медицинске књиге кажу да је здрав човек онај који успе да се не наљути више од два пута годишње. Колико је човеку потребно да „научи“ да се не наљути, да обузда себе и превазиђе све што изазива љутњу?
– Човек не може другачије да научи да плива него да уђе у воду. Гневом се ништа не може учинити, шта више себи се чини највећа невоља. Неко сматра да треба пошто-пото да га послушају и себе ставља у центар. Родитељи често знају да претерају и од већ одрасле деце захтевају да их пошто-пото слушају. И због сујете и гордости долази до неспоразума. Да нас понижава може свако, али да понизимо можемо само ми сами себе, својим делима и својим поступцима. Остати миран, дакле, и кад други изазивају да се наљутимо.
 
Појасните, Ваша Светости, мисао коју често изговарате: „Зло напада, добро мора да се брани.“
 
– Разуме се, не можемо бити равнодушни ако видимо да неко зло ради. Али тиме што осуђујемо такав поступак, не смемо да осудимо тога човека. Злочинац чини себи највеће зло и треба га жалити. Христос каже: „Љубите и непријатеља“. Није то само емоција. То не значи кад злочинац с маљем креће на вас да вас убије, да му кажете – где си брате. То је свест да му укажете шта ради, да упропашћава и своју душу. Та љубав је жалост што видимо да ђе уништити себе, и молитва Богу да злочинац не учини насиље и да се покаје. Црква треба да опомене, да поучи и покаже како нема и не може бити интереса ни Божијег, ни националног, ни личног ни породичног који би могао дозволити да на злочин одговоримо злочином. Не дај да те надвлада зло, него надвладај зло добрим. Иницијатива из руку злочинца треба да пређе у наше руке. Веће љубави од те нема.
 
Шта је за вac праведно?
 
– Ако бисмо показали спремност да другим људима не чинимо оно што не волимо да они чине нама, неправда и злочин не би опстали. И у овим нашим несрећама не могу постојати само жртве.
 
– Ви сте, Ваша Светости, познати да не волите да привлачите пажњу јавности. Понекад Ваш поступак усталаса њене духове, као на пример, посета Патријаршији и Вама лично неких људи за које се сматра да им је место више с оне стране закона?
 
– Сматрам својом обавезом да се сусретнем са свима којима сам потребан. Управо из тих разлога одазвао сам се позиву осуђеника на смрт да га посетим у затвору и исповедим. Све ове сусрете са политичким људима искористио сам да од њих, претпостављајући да имају одређен утицај, тражим да никад не сметну с ума да им је дужност и обавеза да увек поступају као људи и да се придржавају јеванђељских принципа. Подсећам да је Христос рекао: „Нисам дошао да зовем праведнике, него грешнике на покајање“. Па онда вели: „Не требају здрави лекара, него болесни“.
 
Иако су многи наши људи навикли да вас сретну на улици, аутобусу, у возу, ипак се питају зашто се Српски Патријарх, као и његови претходници не вози аутомобилом?
 
– Има људи који мисле да је то поза. Мени је такво схватање страно. Људи можда не знају да сам ја родом са села (Патријарх је рођен у Славонији. крај Драве), да сам после рата дуго живео у крају где није било јавног превоза, па се најчешђе морало ићи пешке. Годинама сам се навикао да пешачим и то ми не представља никакву тешкоћу. Идем ја и колима, Патријаршија има и кола и бензин, али је неопходно у овом времену оскудице причувати оно што се има кад нам у посету дођу патријарси из других земаља.
 
– Шта бисте, Ваша Светости, као ускршњу Поруку могли да упутите свим Србима, али и свим људима добре воље?
 
– Ускрс је највећи хришћански празник. Христос је својом снагом себе васкрсао и његово васкрсење осигурава и нама живот. Честитам тај празник свима људима добре воље, свим хришћанима православним, желећи им да својом вером и животом по својој вери буду заиста достојни жртве Сина Божијег. Да својим животом заслуже Царство Божије у блаженству непролазном тога царства. То је моја жеља и моја порука и благослов Светог Саве и свих светих мученика.
 
Слободанка Милосављевић и Даница Божовић-Манојловић,
„Haдa Hoвa“, Април 1999. године

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *