ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
О ВЕНЦИМА НА ПОГРЕБУ
 
Еванђелско учење о бесмртности душе једна је од основних истина наше православне вере. Син Божији зато је дошао на земљу, постао човек, умро и васкрсао да би нам осигурао бесмртност, да сваки који слуша Његову реч и верује Ономе који Га је послао има живот вечни, не долази на суд, него прелази из смрти у живот (Јов. 5, 24; 6, 40; Јов. 5, 11-13).
Са том вером, да су наши сродници и непријатељи и после смрти живи пред Богом живим, ми хришћани не прекидамо духовну везу с њима, молимо се Богу за њих, вршимо заупокојене помене и добра дела у њихово име, палимо свеће итд. Све то чинимо држећи се упутства и правила што их је црква православна кроз векове држала. Увођење измена које одударају од духа Еванђеља и вековног правца којим православна Црква иде, припада људским установама и верским сектама које су отпале од истините Цркве Христове. Православљу су такве измене увек биле стране.
У ово послератно време, узео је маха обичај да се на сахранама носе венци од природног, или вештачког цвећа. Угледајући се једни на друге, просто се надмеће на чијој ће сахрани бити више венаца, те се по њиховом броју мери поштовање и значај покојника, што већи број венаца то већи раиг покојника и његове породице. Око појединих гробова подижу се велике ограде од венаца. Кад од сунца и невремена избледе и искваре се, пружају врло ружну и примитивну слику.
Наши верници треба да знају да су стари незнабожни народи, Грци и Римљани, украшавали гробове својих покојника венцима од лишћа и цвећа. Постојали су особити дани који су сс, због тих венаца од цвећа, особито од ружа, називали „данима ружа“ (dies rozarum).
Код Јевреја и старих хришћана венаца при сахранама није било. На приговоре незнабожаца зашто хришћани то не чине, одговорио је крајем II века, учени апологет, бранитељ хришћанске вере, Минуције Феликс, речима које важе и данас: „Блажени (у оном свету) немају потребе за цвећем, а несретни му сс неће обрадовати“. Речено на други начин ово значи: По хришћанској вери, они покојници који су заслужили блаженство Царства небеског и ушли у рај Божији, гледају онде цвеће лепше од најлепшег на земљи, поготово од овог од увоштснс хартијс и пластике. Они пак умрли који су по својим делима ушли у пакао, у муке вечне, „где црв њихов не умире и огањ се не гаси“ и да им се цвеће стави у руке неће га видети, и да им се венци положе на главе неће од тога имати никакво олакшање од мука у којима су.
Кад ови венци, дакле, немају никаквог значај ни користи за покојнике, јасно је онда да они који их носе на сахранама, не носе их због покојника, него због себе и света, да покажу своју отменост и готовост да буду као и други. Исто се ово односи на приређивање богатих даћа и помена, правих гозби са мноштвом раскошних јела и пића.
Хришћани сс тога морају ослободити, поготово што при сахранама има толико других, неопходних издатака, па је неразумно те издатке још увећавати непотребним трошковима. И то у ово време оволике скупоће и свакодневног подизања цена основних животних потреба. Зар се новац потрошен за претеране гозбе и некорисне венце, не би могао употребити у несравњиво корисније и племенитије сврхе. У појединим местима, свештеник и верници су то већ схватили и поставили као аманет да им сс даће и помени врше скромније, а венци на погребу не носе. Уместо венаца, они од родбине и пријатеља, који хоће, онолико колико кошта венац, приложе као помоћ сиромашној породици упокојеног, или којој добротворној установи, или сиромашним родитељима са пуно деце, или за подизање храма Светог Саве, наменивши тај прилог за душу свог умрлог рођака или пријатеља. Зар и осталима, тј. свима нама, није племенитије и боље да поступимо овако хришћански? Прави хришћанин, увек и у свему, треба да се влада по вери, а не слепо за модом и опонашањем других, не марећи да ли ће му се неко подсмехнути, или га означити заосталим и некултурним.
Обраћам вам се свима, браћо и сестре, с уверењем да ћете ове речи схватити и прихватити најдобронамерније и нећете дозволити да се због друкчијег поступања морају предузимати строжије мере: забрана свештеницима да учествују у пратњи, епитимије и позивања на одговорност. Надам се, дакле, да ће разум и добра воља надвладати неразумну и неумесну навику.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *