ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
РЕЧ УРЕДНИКА НА ПОЧЕТКУ… – ПРОТОЈЕРЕЈ СТАВРОФОР ЉУБО МИЛОШЕВИЋ
 
Изнурен и посрамљен, понижен и измалтретиран, без наде на нормалан живот душе и тела, Српски народ је имао ретку утеху коју му је Господ у врло тешким данима послао. Имао је оца своје нације – патријарха Павла. Имао доброг пастира у њему, који је све своје срце православно покретао за народ. То је био старац светог живота и облагодаћене просте мисли. Говорио нам је смиреним умом и чистим срцем не би ли нас како, овако тврдокорне и жестоке размекшао и уљудио, непрестано тражећи Човека у нама.
Најпростијим речима је откривао најсложеније онтолошке тајне о човеку, и то кроз најдубљу а уједно и најкраћу мисао икада изречену: „Будимо људи“! Он нас је, обожен у поистовећењу са Христом, учио што ни данас не желимо да чујемо. Да човек човеку буде Човек: у породици, држави, Цркви, уметности, спорту, пословима, трговини, војсци, политици…, свуда.
Говор Божији у обоженим људима није нешто онострано, или нешто што се тиче сувог философског човека у нама, него је једноставан и са циљем, а све да сачува овог човека у нама којег свакодневним погрешним избором у животу губимо. Да, Бог је Човекољубац, али само сачуваног Човека у нама а не звери. Нестајање тог човека јесте „разобожење“, т.ј. одбацивање Богочовека и његовог крстоносног пута којим нас он својим примером позива да кренемо. У овоме је наш праведни Патријарх разрадио најдубље богословље.
Знао је честити Старац шта се са нама дешава. Знао је да наша самодеструкција залази у општу и коначну трагедију народа који једноставно и просто речено нестаје пред Богом, а тако каузално и физички пред људском историјом. Да народ као богоборац (агресивни, умерени или по незнању) не може у миру да постоји; а народ као библијски „прељубник“ још више, јер Господ не трпи поклоњење другим боговима – мамону и престижу као идеји, и личним звањима и успесима. Посебно не оним за које се данас тако одважно и идеолошки на неким вишим нивоима организовано говори да су сви богови исти у „једном“ Богу.
Позивао је на изградњу поштеног човека у нама и до последње снаге и даха на то указивао. Зато је био српски Јеремија, или Језекиљ, кога нико суштински није слушао него је доживљавао подсмехе српске јавне непросвећености. Плодови тог непослушања се трагично сакупљају и јавном неслогом потврђују у оба плућна крила наше нације, у Цркви и у држави. Свако иступање на високом месту патријарха – оца нације, за њега је пре свега била пастирска могућност на родитељство, да се максимално искористи у сваком могућем моменту, и да нас тако позове према том остварењу себе у Цркви: „да будемо добри људи“.
Патријарх српског народа – његов отац и пастир Павле, увек је умео да то свима нама личностно и буде, у оном како је јавно говорио а још јасније када је у својој клијети размишљао и записивао. Ова његова записана реч коју објављујемо сведочи о предањским и никада пролазним вредностима: о души бесмртној; о привременом суду; о послушању и црквеном поретку; о подвижничком животу и уздржању, о миру међу нама и тд.. Ова записана као и оне многе његове незаписане поуке треба да у нашим срцима свакодневно одзвањају и напомињу на оно главно и у Христу тако једноставно: „да будемо људи“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *