ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
СТРАДАМО ЗАТО ШТО ИДЕМО ХРИСТОВИМ ПУТЕМ
 
Јутро је у Београду, који изнурен од неспавања, узнемирен од завијања сирена, мамуран од бенсендина, изморен од бивања у подрумима и склоништима минуле ноћи, несрећан и депримиран због најновијег чина агресорске НАТО – алијансе – рушење старог моста на Дунаву код Петроварадина – трља сањиве очи. Четвртак је, први априлски дан. Јутро мирише свежином, кукавица се огласила на старом кестену испод зидина Калемегдана, ваздушна опасност још није прошла, а ми се упућујем опрема Патријаршији на договорени интервју. У једном од најтежих тренутака у историји српског народа, када још увек не верујемо да је 19 најмоћнијих земаља света кренуло на један мали народ, када смртоносни и разарајући пројектили „засипају“ наше градове, села, децу, бебе, њиве, фабрике, мостове, а ми још увек не схватамо да JEСМО У РАТУ, правом правцатом – када су емоције узбуркане а адреналин расте, по мудре и смирујуће речи, речи поуке и охрабрења, отишли смо код патријарха српског, господина Павла. Те речи упућене су онима, како Његова Светост рече, који имају уши да их чују. Наиме, и раније је говорио, саветовао и упозоравао, али, мало беше оних који чуше и разумеше…
Његова Светост, патријарх Српски г. Павле недавно је у обраћању нацији по избијању агресије, поред осталог рекао да је одбрамбени рат, који смо присиљени да водимо, праведан рат. Тако учи Еванђеље. Али, одмах су се нашли противници ове тезе, иако бомбе свакодневно падају…
 
– Једна ваша колегиница, немачка новинарка, питала ме је да ли постоји праведан рат. Пример кроз који сам јој објаснио је из предисторије хришћанства: сатана се дигао против Бога и анђели, који су остали уз Њега, предвођени Арханђелом Михаилом, бранише се и победише сатану. Јасно је да другог пута није било. Тако је сада и нама наметнут рат. Зато је тај наш рат праведан јер је одбрамбени. Не нападачки ни освајачки. Исус каже: „Нема веће љубави од те да неко положи живот свој за ближњег свог“. Онај ко иде у одбрамбени рат за своје, има Божију благодат. За нас, који бранимо своје, и не помишљамо на туђе, овај рат је одбрамбени, па је зато и од Бога благословен.
Део Шиптара је себе прогласио војском. Када та њихова војска напада, наша војска мора да се брани, да им се супротстави. Оно, јесте, има њихових спаљених кућа, избеглих из њих, што странци стално истичу, али заборављају да се из тих кућа пуцало на наше војнике.
 
Ви сте 34 године били на Косову. У чему је суштина косовско-метохијског проблема?Коja је његовa генеза, јер, сигурно, он не датира од јуче, нити током последњих 10 година?
 
– Тај проблем постоји још од Призренске лиге 1878. године. После Другог светског рата један број Албанаца на Косову и Метохији вршио је притисак и терору правцу „етнички чистог Косова“, Косова и Метохије без Срба. С друге стране, под видом политичке емиграције, примане су на Косово и Метохију целе породице из Албаније. Србима који су 1941. протерани и избегли са Косова, комунистичке власти нису дозвољавале повратак. Поред тога, високи наталитет код Шиптара снажио је повећавао њихов број на Косову и Метохији. Наталитет и код Срба на Косову био је највећи код Срба у бившој Југославији, али не онолико као код Шиптара.
Питање наталитета, пак, није само биолошко и етничко – хоће ли нас бити или не бити. Него питање морално. Шта је управо смисао и циљ нашег живота? Је ли то уживање или стицање богатства, или власти, или славе овога света? Или је то, по речима Св. Василија Великог „стицање блаженства у непролазном Царству небеском“.
 
О проблему наталитета код Срба било је речи и у Божићној посланици. Шта Црква може, на који начин да помогне, поучи, призове памети како младе, тако и оне на власти, који би морали да сагледају проблем и олакшицама у другим видовима помоћи стимулишу младе да имају више од уобичајено – једног детета? Или – ниједног!
 
– Зашто је Господ створио мушкарце и жене и какав је смисао сексуалног инстинкта? Док су остали инстинкти дати ради одржавања живота појединаца, полни инстинкт је дат због одржавања врсте. Наравно, пуко продужавање врсте без оплемењивања у виду љубави, није била Божија намера. То би личило на просто репродуковање као код животиња. Суштина брака, али и дужност супружника, јесте да иза себе оставе потомство. Богу су мили они који узајамну љубав, склад, преносе на децу. И она ће на своју. То је велика обавеза, од које многи беже. Таквима је смисао овоземаљско уживање. Они не размишљају о животу на небу. У Царству небеском нити се жене нити удају, него су као анђели. Муж ће знати жену и жена мужа, али не по земаљским односима. Основни услов да би људи ово схватили је да упознају еванђелску науку и њоме живе. Тиме ће бити једни другима и ближи и сложни, не у злу него и у добру као разумна и слободна бића.
Нама Бог није дао мач или пушку да присиљавамо људе да нам приђу, да постану хришћани. Нама је Господ дао реч. Ко има уши и жели да чује – чуће. То је наше оружје. Пут Божији није лак. Али је частан. Он подразумева непрекидну борбу са самим собом, са страстима, са неправдама, сатаном. То је, уз муку, пут љубави. Према себи, ближњима, свему живом, па и према непријатељу. Награда на крају пута је она вечна, небеска слава у Царству Божијем. Они, који славу земаљску, сласти и страсти овоземаљске, гордост, среброљубље, грабеж, мржњу, претпостављају оном првом, никада неђе сазнати колика је радост у души онога који је на Божијем путу. Неће спознати ни каква, ни колика награда га чека у Царству небеском за све овоземаљске муке и страдања. Да не говоримо колико би свет био бољи и лепши када би се људи више окренули Богу.
 
Ваша светости, народ већ годинама jegeједваa саставља крај са крајем, крвари на Косову и Метохији, несигуран је на улици, на послу, лако побољева, плаши се сутрашњег дана… Сада нам и бомбе падају на главу. Да ли нас то Бог кажњава за неке наше грехове из прошлости, или зато што и данас живимо кршећи већину Божијих заповести?
 
– Има ту свакако наше кривице. Погледајте ту безобзирност, алавост појединих људи да се ушићари на муци другог, да се заради по сваку цену, да се искористи други. То је велико зло, несрећа. Нема свести о целини интереса нације, нема страха од грехова и Бога.
 
– Зашто ми величамо херојску смрт, а не живот?
 
– Синко, није тако. Христос, безгрешан, свесно је из љубави према људима, преузимањем њихових грехова, омогућио целом хришћанском роду управо живот вечни. То његово страдање осмишљава свако наше страдање на Његовом путу. Када тога не би било, онда би ми поступали као звери, а онда долази Мојсијев закон одмазде: око за око, зуб за зуб. Постоји принцип, који уводи Христос: ко те удари по десном образу окрени му и други. Који хоће да ти узме хаљину, подај му и кошуљу. Е, видите, ту сад ДОБРО преузима иницијативу. Док је по Мојсијевом принципу била иницијатива на страни онога ко је први учинио, а на теби обавеза да му вратиш истом мером, сада је иницијатива на теби, односно ДОБРУ у теби. То је први степен Христове науке; љуби непријатеља свога, молите се Богу за оне који вас гоне и чините добро онима који вас мрзе. Будите синови Оца вашега који је на небесима јер Његово сунце сија и добрима и злима. То можда изгледа као пасивност, али – *није! Напротив, то је активност! Не дај да те победи зло, него победи добрим зло. Христос, разапет на крсту, док му се светина около руга, моли се Оцу: „Опрости им Оче, не знају шта раде!“ То Његово страдање и заповест о љубави чак и према својим непријатељима, није емоција. Рецимо, иде злочинац према мени са маљем, ножем да ме коље, а ја ширим руке: Где си брате? Не, наравно. То је свест о томе да тај ко зло чини не зна да зло чини, да срља у пропаст а ми то видимо. Суштина је у нашој жељи да и он сам схвати да зло чини, да се покаје и спасе. Али, само добровољно. То је суштина. То је суштина Христовог страдања за нас.
 
– А зашто српски народ стално има проблема са истином. о себи, са доказивањем истине, мада се она, по дефиницији не доказује, са борбом за правду, неразумевањем других?
– Христос је својим ученицима рекао: „Ево вас шаљем као овце међу вукове!“ Бити човек у сваком времену, у сваком друштву, је изузетно тешко. Свако ђе гледати да вас искористи, да вас исмеје, да вам подметне ногу… И сами сте се сигурно уверили у то. Е, сад, Христос нас не шаље међу вукове да би нас растргли, већ да би вуцима својом вером, својим поступцима показали шта значи бити овца Христова. Да понекад вука преобрати како би схватио да оно што ради није добро, да се покаје и поклони Христовом стаду. Али, постоји и опасност да се овца, немајући довољно вере а имајући у виду чињеницу да се међу вуковима опстаје само ако си и сам вук, полакоми и крене за вуковима. Да папке претвори у канџе, научи да урла и постане вук. „Будите мудри као змија, а безазлени као голубови!“ Змија је мудра јер чува главу. Иако јој одсечеш реп, сачувала је главу. Мудра је јер избегава вешто све опасности. Голуб је принцип безазлености, доброте. Дакле: ум даје светлост, он је наше унутрашње око, али је он хладан. А доброта је топла, али слепа. Е, успостављање равнотеже у развоју ума и доброте је суштина. Иначе, ум без доброте прелази у злоћу а доброта без ума у глупост. Ми страдамо зато што идемо тим Христовим путем. Мислим да нам још увек фали равнотежа између ова два принципа. Често смо се понашали као голубови, не схватајуђи да живимо у времену у коме има много више змија него голубова.
 
Бојим се да ће наш народ тешко да схвати…
 
– Показаћу вам то кроз пример. Две жене се породиле истовремено. Била је ноћ. Једна од њих, незгодно спавајући, угуши своје дете. Када се пробудила, видела је шта је урадила. Досети се и замени децу. Оној другој подметне своје мртво дете, а себи узме живо. Када се ова друга пробудила и видела мртво дете поред себе, стане ону другу оптуживати да јој је она узела дете, да мртво дете није њено. Спор доспе до мудрог цара Соломона. Он саслуша обе жене и нареди да се живо дете преполови и пола да једној а пола другој жени. Права мајка тада рече: „Господару, подајте њој дете!“ Мудри Соломон прозре ову другу жену и дете врати мајци. То вам је прави пример за хладну мудрост, али и правду и доброту. Дакле, ко има уши да чује, чуће, а ко има уши да га, како апостол Павле каже, чешкају по ушима, односно да чује само оно што му прија, нека га.
 
– Сигурно је да је прави пут обожења – увођење веронауке.
 
– Јесте. Ми већ годинама тражимо од власти да нам дају простор и одреде време у школама. Ми желимо да настава веронауке буде факултативна. За оне који. како већ више пута рекосмо, хоће да чују. За децу чији родитељи желе да им деца уче о вери, души, духовности, али и за одрасле који имају добру вољу да сазнају оно што нису могли раније. Никако нисмо за то да веронаука буде обавезна за све. Било би то једнострано. Јер Господ никада ни на шта не присиљава. Апостол Павле каже: „Све ми је слободно, али није све на корист!“ Стоји да смо ми земаљски, да смо тела. Али, нисмо само тела и само земаљски. Једноставно је и кад бисмо рекли: „Шта тело, само за душу брини!“ То је полуистина која се представља као цела истина и она је опасна, јер је окренута тако да се има утисак да је цела. А то је опасније од лажи јер су у ње кратке ноге. Дакле, права истина је да јесмо тела, али нисмо само тела: јесмо душе, али нисмо само душе. Подајте цару царево а Богу Божије. Никад се није десило да је Бог тражио оно што је царево. Он је рекао: „Подајте цару царево“. А обрнуто – да је цар тражио оно што је Божије, тога је било и биће. Наћи и одржати ту границу није лако.
 
Недавно сте боравили у Трсту, Љубљани и Загребу. Срели сте се са председником Словеније Миланом Кучаном, премијером Јанезом, Дрновшеком и председником Хрватске Фрањом Туђманом?
 
– Ишао сам по пастирској дужности да посетим војнике, разговарам са њима, да се подржимо у добру. А онда сам посетио и представнике власти…
 
– Како је то изгледало, поготову што су скоро сви донедавно били атеисти и религију сматрали „опијум, за народ“? У међувремену су се променили. Такав би тренд…
 
– Па, добро, био сам ја и код Тита. Многи од њих схватају да Црква има вишеструки значај – историјски, културни, уметнички, и, нормално, верски. Не спорим да је ту с њихове стране било политичких разлога. Мој интерес је да онолико колико могу, олакшам живот православним верницима.
 
Има ли наде за повратак Срба избеглих из Хрватске својим, кућама?
 
– Има. Али, прво морају да се врате свештеници. Неће то бити ни лако ни брзо.
 
Ваша светости, они који Вас добро познају кажу да је ваша молитва јака, да сте јој потпуно посвећени, а да сте при том изузетно скромни. Монашко-испоснички…
 
– Далеко сам ја од такве оцене. Могу да кажем да сам ја узрастао са молитвом и да сам стигао дотле да је вршим као своју дужност, као љубав. Кажу ми да се јавим тад и тад у цркву и има да се јавим и готово! А она молитва која потиче из дубине душе то је она велика, права. Највећа хришћанска врлина је љубав. Наша вера у тренутку када непосредно угледамо Господа прећи ће у знање. Наша нада ће прећи у остварење: Добили смо Царство небеско. А љубав нема у шта више да се претвори. Љубав је највиша врлина. Све друго што човек дели са другима смањује се осим љубави. Што је више дајете, више је имате. У њој има места за све: родитеље, децу, супружнике, за све људе, чак и непријатеље.
 
Били сте у Девичу, манастиру који је потпуно отсечен, налази се поред дреничког краја, најмилитантнијег, одакле је cвe кренуло, где је формирана тзв. ОВК. Како је то изгледало?
 
– За Нову годину био сам у Пећи. Одлучио сам да покушам да одем у Девич, јер је нашим сестрама тамо најтеже. Игуманија, две монахиње и ја кренули смо манастирским фићом. Дошли смо до села Лауше, које се налази са једне, док је манастир са друге стране брда. Ту нас зауставише. Изађоше из „мерцедеса“ у црно обучени млађи људи. Један има аутомат. Упиташе ме: куд идем, ко сам, имам ли дозволу да могу прођи Дреницом. Кажем да идем у Девич, да сам ту био 34 године, да сам поједине од њих ту замонашио, па, пошто су сестре тамо саме, немају ни духовника ни једно мушко, идем да видим како им је, треба ли им што. Рекоше да сачекамо мало. Дође други аутомобил, изађоше три официра, потражише легитимацију и питаше: Ко сам, куда идем и зашто? Одговорих исто што и онима пре. – Видех ли ја попаљене куђе Албанца у Лауши? – Видех. Био сам 34 године епископ у Призрену, па знам кад су многе од њих грађене. Живесмо у миру и Срби и Албанци и други, а ево у какву несрећу дођосмо. – Све су учинили Срби злочинци и побили толико Албанаца. Ето, кажу, да пођемо, близу Девича је гробница побијених Албанаца. – Нисам, рекох, дошао да идем на гробове ни Срба ни Албанаца, већ да обиђем монахиње у Девичу и Богу се помолимо. – Знамо, рекоше, ви стално говорите о светињама Косова. А ово је наша земља, ми у њој живимо. Ми смо дошли и ради вашег обезбеђења, јер је наш народ огорчен злочинима које нам врши српска војска, па може бити свашта. – одговорих: За нас су Девич, Дечани, Грачаница светиње, ако за вас нису. А ја овде нисам дошао ни за какву провокацију. Молим вас, да ли ја могу проћи у Девич или не могу? На крају нас пустише с тим да сутра ујутру изађемо из Девича…
 
Граната је пала на 50 метара од Пећке патријаршије, а Грачаница је оштећена. Више пута је била намети. Нико из УНЕСКО-а се није огласио иако је под њиховом назови заштитом. Срби из Грачанице полако беже. Да ли је још нека светиња од 1600 српских цркава и манастира, колико их има на Косову и Метохији, оштећена?
 
– Девич је незнатно страдао, али је оштећење већ поправљено. Страдао је и конак манастира Свети Врачи у Зочишту код Ораховца, али је и то санирано…
 
– Али је ОВК киднаповала монахе. Додуше, на кратко, па су их вратили…
 
– Да. Оштећена су и врата на манастиру, али су монаси све то брзо поправили. Тамо, око Велике Хоче, Ораховца, Малишева, много је отетих Срба још у јулу прошле године. Постоје спискови, али се ништа не зна о њима. Остале су жене и нејач, па је то велики проблем. Молим се и за њих све мислећи ко ће сада да их заштити.
 
– Ваша светости, шта бисте на крају овог разговора, у овом тешком тренутку, поручили свом народу?
 
– Да на овом Божијем путу правде и истине истрају до краја. Мир је потребан свим народима на Косову и Метохији. Они тамо заједно живе вековима, тако би требало и даље да чине. Као људи. Земље има довољно за све. Треба да је обрађују а не прекопавају рововима и бункерима.
 
У овом тренутку, дужност је свакога да брани своју земљу… Да ли пркосом, као што видимо дa неки чине?
 
– Не пркосом. Слобода је изнад пркоса. Пркос је кратког даха. По оној Марка Миљанова: „јунаштво је када браниш себе од непријатеља, а чојство када непријатеља браниш од себе“. Треба бити јунак, али не улудо, већ паметно. Треба жалити и те Шиптаре који су прижељкивали бомбардовање. А бомбе падају и по њима. Бомбардовање су прижељкивали и Хрвати. Сви су били за бомбардовање, па ма шта да се њима деси. А ја велим да ваља бити човечан увек. Треба се бранити, али човечно.
 
Хвала и Христос Воскресе!
 
– Ваистину воскресе!
 
Зоран Марковић и Гордана Јанићијевић,
„Дуга“ Април, 1999.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *