ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ХРИШЋАНСТВО У ИСТОРИЈИ ЧОВЕЧАНСТВА[1]
 
Кад се из даљине нашег времена осврнемо да сагледамо какво је било духовно морално стање човечанства пре 2000 година, у доба рођења Исуса Христа, видећемо непрозирну таму, какву нам доноси свети еванђелист Матеј. Наводећи речи пророка Исаије, он говори о народу који седи у тами „и онима који седе у области и сени смрти“(Мт. 4, 16). У пророчким речима пророка Исаије, народ у тами још иде, тражи излаз и нада се да ђе га наћи. У изношењу тадашње стварности еванђелиста Матеја, изгубио је наду. Он у мраку беспомоћно седи.
Тај мрак, и у духовном, и моралном погледу, огледа се у митологијама свег незнабожачког света.
Падајући у грешност све више и више, понижавајући тако своју природу дату од Бога, људи су све више и више понижавали и своје појмове о Богу. Не само зли њихови богови, него и добри имају у себи толико мржње. Они пијанче, свађају се, отимају једни другима жене, богиње и земаљске наложнице.
Какво је могло и бити духовно стање у масама народа у приликама кад су људи и деца приношени на жртву боговима, а животиње обожаване као богови. Заиста, по речи апостола Павла, људи залудеше у свом умовању, заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца, и Бог их предаде у смртне страсти (Рим. 1.21,27).
Падајући све дубље и дубље, људи су библијску стварност постања човека по слици и прилици Божијој, унизили дотле, да атеиста Фојербах, донесе закључак: Није Бог створио човека по слици и прилици својој, јер Бог не постоји, него је човек, а он постоји, створио Бога по слици и прилици својој.
Једино јеврејски народ, верујући у једног Бога и у његово обећање, очекивао је долазак на свет Спаситеља и спасење. Али налазећи се у ропству незнабожачког римског царства, са царевима проглашеним боговима, очекивао је Спаситеља као цара и његовог царства од овога света, ослобођење од ропства Риму, да сруши римску власт и оснује ново царство јеврејско, које ће завладати целим светом.
У доба доласка Господа Исуса, заиста земља је била као духовна тамница, човечанство без циља и смисла живота и садашњости и будућности.
У једној земљи северне Европе, када су стигли први весници еванђеља и почели своју проповед, кнез те земље ухвати их и стави у тамницу, јер су говорили нешто нечувено, супротно њиховој вери и схватању. Онда сазове велможе да се с њима посаветује шта да чини са тим људима. Саветници дођоше одређеног дана, и кнез изнесе о чему се ради. Већина је предлагала да се ти странци одмах побију. Но један од њих, до чијег је мишљења кнезу било стало, на питање кнеза одговара: Господару, било је то при вашем последњем саветовању у овој дворани. Била је ноћ, напољу хладно, а овде гореле свеће. Било је светло и топло. Кад су слуге, у једном моменту, отвориле врата, из мрака је улетела једна птичица, на једна врата улетела на друга излетела, из мрака дошла у мрак се вратила. Но док је за мало кроз салу пролетела, била је у светлости и топлоти.
Тако мени изгледа цео наш живот. Долазимо из таме материне утробе, одлазимо у таму земљине утробе. За мало видимо свет и нешто у свету. Али правог смисла и циља, ток нашег кратког битисања, не схватамо. Пусти те људе да их чујемо, можда ће нам они моћи објаснити ко смо. какав је смисао нашег живота и смрти. Кнез је послушао савет овог велможе, проповедници су еванђелском светлошћу разгрнули незнабожачки мрак и земља је постала хришћанска. Тако је и томе народу и толиким другима засјала светлост у тами, сагледали су и примили Сина Божијег као светлост велику. Светлост која обасјава сваког човека који долази на свет“ (Јов. 1, 9).
И као семе бачено у добру и плодну земљу што доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто, тако хришћанска наука, у народима који су је примили, уродила је богатим родом светих и мученика. Они као сјајне звезде и данас светле на духовном небу, показујући и нама пут којим треба ићи да се досегне Царство небеско. Подигли толико красних цркава, испевали толико песама у славу Божију и Његових светих.
Примањем еванђелске науке, разгрнута је тама незнабоштва и наших предака. Православљем су оплеменили споје природне способности и уздигли их на висину еванђелских врлина. Дошавши до свог писма и писмености, доспели су до могућности да о себи остане писменог трага, прешли из праисторије у историју. У ризницу општег добра да унесу и они свој допринос у архитектури, подигавши Студеницу, Жичу, Грачаницу; оплеменили споје народне песме, чију су предност оцениле такве величине као што су Гете и Хердер учећи српски, да би их читали у оригиналу. На државно-правном пољу, дали Номоканон Светог Саве и Законик цара Душана. Заиста је с правом стављена примедба: Шта би ми били без тога у својим очима и у очима света.
Али важније од свега, Православље је уздигло душу нашег народа до племенитости народа Божијег, да је знао и могао, у судбоносним моментима своје историје, свесно се определити за непролазне вредности Царства небеског. Све се то постигло живом и непоколебљивом вером да је земаљски живот и земаљско царство привремено, а небеско увијек и довијека: да је боље изгубити главу, него своју огрешити душу. А то је на наш начин исказана вечна истина Христова: Каква је корист човеку да сав свет задобије а души својој науди. И ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га (Мт. 16, 25, 26).
Осветливши свет Собом, својом светлошћу, Христос је осенио светлошћу и своје ученике: Ви сте светлост свету (Мт. 5, 14), те им напомиње да ту светлост не стављају под суд, нити да је грехом помраче, него њоме да светле: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 14). Својом живом вером, дакле да реч наша буде свагда у благодати, да знамо како треба сваком одговорити (Кол. 4, 6), и себи и другима. Да они који имају уши отворене да чују и сазнају да је Христос Пут, Истина и Живот, те да истина не може бити супротна животу, ни опасна по живот. Да по живот не могу бити опасне ни правда, ни љубав, него лаж, неправда, мржња и свако зло. Јер по речи Светих, истина, правда, љубав и свако добро имају биће, суштину, постојање у себи, док насупрот томе, неистина, неправда, мржња и зло немају у себи постојања, сво је њихово постојање у негирању тих вредности. Неистина је незамислива без постојања истине. Истина је вечна, неистина ефемерна, паразит на грани истине који хоће да је уништи. Али је уништити не може, јер је свака истина од Бога, управо Бог је истина, правда и љубав. Зато, кад смо са истином, правдом и љубављу ми у Богу пребивамо и Бог v нама (1. Јов.4, 16).
У питању је, дакле, да ли ћемо са Истином и сваким добром ући у спасење, блаженство непролазног Царства Божијег, или у муку вечну. Бог хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине, (1. Тим. 32, 4), али не присиљава никога. Јер нас је обдарио даром слободне воље, и зато рекао:“ Сведочим вам данас небом и земљом да сам ставио пред лице ваше живот и смрт, благослов и проклетство; изабери живот да будеш жив“ (5. Мојс. 30, 19). Исус Христос на много места потврђује ту слободу и молећи: Ко хоће да иде за мном… Ако хоћеш савршен да будеш (Мт. 16, 24; 19, 21). Ако хоћеш ући у живот (Мт. 19, 17).
Та слобода, поред ума и других духовних способности, уздиже нас изнад свега живог на земљи, и чини личностима. Но, она је нижи тип слободе, чија је суштина „моћи не грешити“. Њу Бог има по природи одувек, а свети анђели и свети људи кад су је љубављу према Богу достигли, и у њој пребивају. Насупрот томе, пали анђели и зли људи унизили су дату им слободу дотле да су прешли у потпуну неслободу „не моћи не грешити“. Њих ни Бог не може спасити, јер они неће по својој вољи, а Бог неће насиљем. Мада је он свемогућ, али ни насиље ни грех Он чинити не може, јер насиље и грех нису моћ него немоћ.
Слободу праведних, који су попут блудног сина после покајања, одлучно ступили на пут који води Богу и Царству Божијем, Исус Христос ће, кад поново дође, потврдити и рећи: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство…, што значи: Ви идете, мени ходите, а непокајаним грешницима, који неповратно иду у супротном правцу од Њега, рећи ће: Идите од мене проклети…, што значи: Ви идете од мене у огањ вечни идете (Мт.24, 34,41). То исто признање слободе значе Његове речи у Откровењу: Ко чини неправду, нека још чини неправду и нечисти нека се још прља; а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује (Откр. 22,11). Још и ову реч Христову да упутимо и себи и свима који хоће да чују: Кад то знате блажени сте ако то тврдите (Јоп. 13, 17). А то значи да се блаженство стиче не само знањем еванђелске вере, него вером живом која се показује у мудром зидању себи вечне куће на камену дела еванђелских, а не на песку њиховог голог сазнања. По речи светог Григорија Богослова, да је дакле, једнако несавршена хришћанска теорија без праксе, као и пракса без теорије.
У очекивању смо и припреми 2000. годишњице Христовог доласка у свет, у коме, иако и сада сав у злу и лажи (1. Јов. 5, 19), али и пред свима људима светли светлост Христова, Његовог еванђеља, живота и дела толиких Његових светих, који не виде само они који су своје очи затворили да како очима не виде и ушима не чују и срцем не разумеју и не обрате се да их Он исцели (Мт. 13, 15).
Себи и вама, и свима људима добре воље, желим да се нађемо у броју оних на које се односе Његове речи: Благо вашим очима што виде и ушима што чују (Мт. 13, 16) и који очекују Његову поруку: „Ево долазим. скоро и плата моја са мном да дам свакоме по делима његовим, Да, доћи ћу скоро. Амин“.
Дођи, Господе Исусе! (Откр. 22, 12, 20).
 
18. новембар 1996.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уводио предавање Његове Светости патријарха српског Павла у Коларчевој задужбини у Београду поводом почетка обележавања два миленијума Христове вере.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *