ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
АПЕЛ СУНАРОДНИЦИМА
 
Недавно је у Даљу, негдашњем поседу патријарха Арсенија III Чарнојевића, и свих митрополита и патријарха карловачких, Свети архијерејски синод одржао своју редовну седницу.
У току седнице Његова Светост патријарх српски господин Павле и чланови Синода примили су др Војислава Станимировића, председника Извршног већа Сремско-барањске области, Ђуру Подунавца, секретара за просвету, културу и верска питања и Бранка Јуришића, секретара за људска права. Било је разговора и са свештенством Епархије осјечко-пољске и барањске, а у Саборном храму светог мученика Димитрија патријарх се обратио верујућем народу. Његов савет и савет присутних епископа гласио је: „Останите овде и држите се као народ, али не само као народ него, пре свега, као народ Божији, као истински хришћани и часни људи“.
О чему су српски архијереји који су били у Даљу, уочи избора у Сремско-барањској области, расправљали са својим сународницима и њиховим представницима?
У ексклузивном интервјуу за НИН, патријарх је одговорио на оно и на остала питања нашег новинара Мила Глигоријевића.
 
– Један део штампе је уочи избора у Хрватској најављивао егзодус Срба, масовно напуштање Сремско-барањске области. Bu сте, Ваша светости дали у Даљу смирујућу изјаву и мора се претпоставити да сте за наду и оптимизам имали озбиљне разлоге.
 
– Дужност нам је да верујемо, а не да неверицом обесхрабрујемо људе. Ја сам у Даљу указивао да су Срби, православци, живели у тим крајевима и пре Великс сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем. Сада су тамо не само староседеоци него и Срби избеглице, прогнаници из других српских крајева у Хрватској. Па сам им говорио: ако останете, примивши хрватско држављанство, знаћете после избора да ли сте се преварили или нисте. То сазнање не треба претпостављати пре избора, јер ако сада одете, па видите да сте погрешили, нећете више моћи да се вратите.
 
Срби ће, у двема хрватским жупанијама, имати оно што им, под притиском међународне заједнице и државе Југославије, буде гарантовала држава Хрватска. Зато је веома важно знати какве су сада моћи званичне Србије и званичне Југославије у борби за њихова права. Да ли сте пре одласка у Даљ имали, овде у Београду, сусрете са државним званичницима?
 
– Пре одласка у Даљ срео сам се са Слободаном Милошевићем. Уверавао ме је да ће у разговорима са хрватским председником Туђманом све учинити да Срби у Сремско-барањској области добијају двојно држављанство. То се, и ја мислим, може остварити пошто Хрвати у Бачкој већ имају хрватско држављанство.
 
– Познато је да Милошевићево окружење веома немило гледа на подршку коју је Црква дала општенародним протестима, и Студентском протесту, после крађе гласова на недавним локалним изборима. Да ли сте са Милошевићем и о томе расправљали?
 
– Нисмо. Наш разговор се тицао судбине Срба у Сремско-барањској области.
 
– Да ли сте се срели са једним другим званичником од кога та судбина увелико зависи, са генералом, Жаком Клајном. Он је недавно у Вуковару, са српске стране, оштро критикован зато што не ради као администратор светске заједнице, што уистину и јесте, него као „Туђманов жупан“.
 
– Господина Жака Клајна сам такође недавно срео. Рекао сам му да Барања никада није била под Хрватском до 1945. До смене руководства у партизанској војсци. Кад је промењен командант, и уместо Србина дошао Хрват, Барања је први пут у историји постала хрватска област. Господин Клајн је рекао да то зна, али да је сада „оваква стварност“. Казао ми је нешто у том смислу како се многи у Европи кају што се последњих година овако поступало према Србима, али да се чињенично стање не може променити. Може се само утицати да се поштују људска и национална права Срба у две хрватске жупаније.
 
То са поделом српског корпуса у две жупаније посебна је прича. Хрвати су, недавно, разбили Србе како не би, као целина, имали већу снагу.
 
– Чуо сам и другачија мишљења. Ако би српски народ званично био само у једној жупанији, изван ње би остало доста Срба. М били би наши људи, на тај начин, још мања мањина.
 
– То је дакле опет било бирање између зла и горег.
 
– Тако је. Али господин Станимировић и остали тамошњи Срби, кажу да ће са за Србе отворити високе школе, факултети за језик, историју. Црква ће помоћи да се у српске школе уведе веронаука. Нема никаквих разлога за препреке, и не би требало да буде никаквих препрека, јер веронаука већ постоји у хрватским школама.
 
– Постоји свуда осим у Србији. Постоји и у Републици Српској.
 
– Ми смо тражили да и овде буде уведена, као изборни предмет. Нисмо неразумни и нисмо тражили обавезност за веронауку, јер то би значило да смо исти као материјалисти који су некада увели, као обавезу, тај њихов материјализам. Желимо да човек, као слободно биће, сагледа обе стране духовну и материјалну. Није човек само тело или само душа. Животиње су телесне, а немају оно духовно што чини личност.
Каже се да су животиње слободне, али мала је њихова слобода. Човек има виши тип слободе, ону коју је добио од свемогућег Бога, има избор и могућност избора. Не моћи грешити, то је тај највиши ступањ слободе. Ако вас пијанац наговара да пијете и ви одлучите да не пијете, показали сте виши ступањ слободе који је управо у томе: моћи не грешити. Неслободан је онај који не може да не греши. Као што каже Божа Кнежевић, човек уме да буде и просветљен, али и биће од кога се ђаво може застидети. Може, такође, уздижући своју слободу, вол,у и разум, да досегне блаженство. Јер Бог, као што вели свети Јован Дамаскин, није се задовољио само тиме што у себи има блаженство него је хтео да постоје и биђа која носе исто то блаженство.
 
– Постоји, Ваша светости, једна људска делатност која је – због компликованих прилика у којима живимо – како кажу, далеко од блаженства и прилике да се досегне блаженство: политика.
 
– Сваки посао човек може радити као богоугодник. Али, испричаћу вам нешто што сам добро упамтио. Меша Селимовић и ја били смо ђаци исте тузланске гимназије. Он старији, али сећам га сс добро. Он каже да смо најјаднији вилајет и пише о наставницима које сам и ја познавао, па помиње три вероучитеља, свог, дакле муслиманског, а затим и православног и римокатоличког. Наш, православни, био је Србин из Мађарске, изузетан предавач. Римокатолик је био доктор теолошких наука, одмерен, предусретљив, и баш он је највише помагао Меши Селимовићу. Кад је Меша дошао да се упише у школу, баш он му се нашао при руци. Кад је у једном писменом задатку изразио нека „неприхпатљива“ гледишта и био због тога пред искључењем, баш он га је узео у заштиту. Рекао је, отприлике: Господо, шта очекујете од ђака? Да имају схватања каква ми данас, у опим годинама, имамо?“ Нико тако добро није умео као он, римокатолички катихета, да престави лик Исуса Христа. „Умрети за другог“, рекао је говорећи о највишем хришћанском жртвовању и највећој слободи. Долази затим 1941. година и он је одједном таборник у Тузли, шаље своје бивше ученике да хапсе своје бивше наставнике, да их стрељају. Како је могуће да човек таквих особина тако поступи? Или је фарисејисао раније, што није могуће, или је политика таква да – кад уђеш у њу мораш да идеш даље па куд пукло.
 
Политика, ево, и ових година, растура државе, породице, бракове и огњишта…
 
– Најважније је у свему, и у политици, бити далеко од лажи и неваљалства. Један муслиман, да опет останемо у близини Меше Селимовића, вели свештенику: „Оче, ми смо једаред капу променили, сад нам је свака капа добра, и зато те молим – немој сувише имати поверење ни у мене“. То је велика искреност. А писац који је умео да види ту искреност, видео је и усуд своје сабраће: сувише велики да их земља попије, сувише мали да би били језеро.
 
Ништа није тескобније ни људима других вероисповести у балканском, котлу. Сада је славонским Србима тешко и остаје питање како ће они, који су у Хрватској вечито били виђени као „римокатолички фактор“, у партијској и националистичкој држави, моћи да избегну маргинализацију и денационализацију.
 
– Свет је већ видео колико је било нељудског у прогону Срба из западне Славоније, из Книнске крајине. Колико знам Хрватима је поручено: ако и ове преостале Србе протерате, не надајте се никаквој помоћи.
 
– Више него ли доскорашња равнодушност света Србе треба да брине њихова сопствена несналажљивост. Историја српско-српских односа у годинама грађанског рата је, у ствари, историја непрестаних cвaђа. Надате ли се доласку на јавну сцену способнијих вођа и бољим људима у политици?
 
– Надам се и Богу се молим да подари људима могућност виђења суштине. Ратова је било свакојаких, али нису ни Срби у свим ратовима били исти. Свети Петар Цетињски каже пред битку: „Кара Махмут пашо, што сам ти ја крив и што ти је крив мој народ?! Ако смо криви, дабогда данашњи дан ја не преживео, ако си крив дабогда ти данас сагорео!“
Видите како је свети Петар Цетињски, у најгорем времену, у рату, сачувао свест себи и својим људским одговорностима. Правда, истина и љубав имају суштину, а неправда, неистина и мржња немају суштине. Цело постојање неправде, неистине и мржње јесте у негирању највећих вредности. Какав би наш народ имао терет да је направио Јадовно и Јасеновац! Европу да нам дају, ништа то не би било према муци коју бисмо имали да су наши сународници створили Јасеновац. Такође, ако се утврди да су заиста почињени злочини који су Србима приписани у овом најновијем грађанском рату, бићемо обавезни на признање и покајање.
 
Ви, у ствари, хоћете да кажете: нема тог циља који би нас ослободио колективне кривице ако на злочин одговоримо злочином.
 
– Такав циљ заиста не постоји.
 
Мило Глигоријевић, недељник НИН,
4. април 1997. године
 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *