ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
НА ИСПРАЋАЈУ ЗЕМНИХ ОСТАТАКА МИТРОПОЛИТА НОВОГРАЧАНИЧКОГ ИРИНЕЈА[1]
 
На овај свет долазимо по вољи Божијој, онда кад је наше време. Као што су и преци наши долазили у своје време пред своје задатке, тако је, ето, и Бог нас поставио у наше време, а пред наше задатке. Ми ни време ни задатке ни тешкоће не можемо да бирамо, то од нас не зависи; но оно што од нас записи је како ћемо се ми поставити у нашем времену, да ли ћемо бити дорасли задацима које оно пред нас износи, да ли ћемо их решавати најбољом вољом и снагом еванђелском коју имамо, са осећањем одговорности пред људима и пред Богом и пред прецима нашим. То је она наука коју су проповедали Свети Сава и сви свети рода нашега, мученици и новомученици, до дана данашњега.
Ту науку је проповедао и њоме живео и новопрестављени брат наш митрополит Иринеј, имајући у виду увек да и њему и нама ваља стати пред лице Божије и дати одговор на шта смо употребили оне дарове и она узвишења којима нас је Он узвисио и обдарио. Тако је живео, ево, до дана данашњега када испраћамо његове земне остатке у земљу од које смо сви постали, а душу његову у Царство небеско пред Судију праведнога и пред свете претке наше. Тако је живео цели свој живот, и као учитељ и, после, као свештеномонах, и као епископ, увек имајући у виду да су љубав према ближњима и љубав према Богу оне две највеће заповести које је Господ Исус Христос нама дао и од којих зависи да ли ћемо ми пред Њим бити велики или ћемо бити мали.
Опраштајући се данас од митрополита Иринеја. у име свих вас и Цркве српске Православне, Богу сс молим да душу његову уведе у царство небеско. Кад ми знамо, браћо и сестре, као и толики рањеници и болесници, гладни и жедни у овим ратовима, што у последње време задесише наш народ, колико је он, и нашом помоћу и својим трудом и својом жртвом учинио и за болесне и за гладне и за жедне, и за голе и за босе, колико је и болница снабдео нужним лековима и средствима за оне рањенике и паћенике, кад ми то, дакле, знамо, свакако да и Господ свезнајући и свемилостиви зна то, и да ће њему платити добри.м за добро, милошћу за милост коју је учинио. То је она стварна и највећа утеха и његовој родбини телесној и свима нама, родбини његовој духовној, поготово Цркви српској православној са којом је живео. Јер из једне исте чаше смо се причешћивали и једног истог хлеба примати и на тај начин испуњавали реч Христову. „Ако не једете тела Сина Човечијег и не пијете крви Његове живота не можете имати у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв у мени борави и ја у њему и ја ћу га васкрснути у последњи дан“.
Молимо се Сину Божијем, који зна колико је он учинио и колико је љубави показао и према Њему, према Богу једном у Светој Тројици – и према ближњима, да уведе слугу свога митрополита Иринеја у Царство небеско, у блаженство тога царства у коме нема ни болести ни жалости ни уздисања. То је оно што је најважније, браћо и сестре, и за нас, јер онај час чека свакога од нас. Угледајмо се на све оно што је честито и свето да и ми свој живот, своје снаге, употребимо на ово племенито, честито, и миломе Богу приступачно. да би заједно са прецима нашим и са новоупокојеним братом нам Иринејем стали пред лице Господње у онај дан кад буде расплата свима и да нас Он позна и призна за своје и да чујемо оне речи: „Добро слуго, добри и верни, у малом си био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свог“. Ту молитву упућујемо и сада Господу. молећи се за душу брата нашег Иринеја.
 
8. фебруар 1999.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Реч на сахрани митрополита Иринеја (Ковачевића) у Нова Грачаница код Чикага.

Коментарисање није више омогућено.