ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ЗЛО ЈЕ СКРИВЕНО У НАМА
 
-Ваша светости, на самом смо почетку. Сетите се Гојка Стојчевића, Славонија, село Кућанци, рано детињство.
 
– Детињство је било слично као и у данашње младежи. Додуше, биле су мало друкчије прилике, а и постојале су границе које се не смеју прећи. А данас, видите шта се ради. Ја сам врло рано остао без родитеља. Отац је радио у Америци, тамо је добио туберкулозу и вратио се кући да умре. Мени је тада била трећа година, брат се тек родио. Мајка се, коју годину касније преудала, а брат и ја смо остали код бабе и тетке. И мајка је убрзо умрла. Мој појам мајке је зато везан за тетку, осећао сам њену безграничну љубав, она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале. Породица је била религиозна, недељом се ишло у цркву у школи се учила веронаука, тако да је моје религиозно осећање било и практично примењивано. Већ у тим годинама дете зна Оче Наш, али друкчије схвата појам Оца небескога када нема родитеље, доживљава то интензивније. Чуо сам за једно дете које је мајка оставила код бабе и уопште о њему не мисли. Кад чује од остале деце реч „мама“, кући се врати, он ће маци једној да тепа мама. Тетка нас је волела, али кад нешто учинимо што није добро она нас је исправљала и прутом.
 
– Jecу ли Вам родитељи, мајка Ана и отац Стеван били Срби?
 
– Негде сам чуо да ми је мајка била Шиптарка. Одакле то немам појма, обоје су били Срби.
 
– Да ли је тада било наговештаја да ћете живот посветити Цркви?
 
– Не, осим што сам био врло слабачак. Једном су ми чак запалили свећу мислећи да сам умро. Тетка је видела да нисам за сеоске послове због своје конструкције, па је одлучено да наставим школовање.
Прешао сам код стрица у Тузлу да бих похађао гимназију. Он је био мали чиновник, надзорник путева, имао је осморо деце, ја сам био девети, и њих двоје – читав један интернат. Тај мали службеник издржавао је нас једанаесторо. Готово сва деца завршила су факултете, а њих двоје је докторирало. Није могуће да су они били само обдарени, већ је тај начин живота условљавао да нема ни говора о поновљеном разреду. Хоћу да кажем данашњи овај „киндер“ систем делује нездраво, несретно, незрело, јер родитељи децу просто оклопе љубављу и бригом, и она не могу да се развијају како треба. Или им униште иницијативу, па мушко буде као један бршљан, тражи жену која ће му бити ослонац, или буде самовољно и ћудљиво и очекује да му у животу сви угађају.
 
Догађај, ситуација, утисак, шта памтите из тих дечачких дана?
 
– Пред мој одлазак у гимназију, послали су ме у манастир Ораховицу, да се тамо мало припремим. Манастир се налази западно од мог родног места, у планинама. Помиње се од 1594, и једина је црква у нас са кубетом. Све остале су романског стила. Дуго се путује од нашег краја до Ораховице. Посебно узбуђење је било што сам ја дошао из равничарских у планински крај. Ваљда је у природи човека да га такве супротности одушевљавају. Боравио сам тамо месец дана и нисам могао баш све да схватим у богослужењу, али сам имао осећај прохујалих векова и предака који су ту молили: за мене су биле присутне те молитве и њихови уздаси и радости и то ми се тако урезало у сећање, али нисам ни помислио да ђе моја будућност бити везана за цркву.
 
– Један парадокс из школских дана заслужује да га поменемо. Имали сте двојку из веронауке, иако сте били добар ђак. Зашто баш из тог предмета?
 
– Наш катихета је био један омален човек, Србин из Мађарске. Имао сам вазда наставника за толике године, али он је за мене остао најбољи педагог и предавач. Једну такву материју као што је катихизис – то је догматика, све је то у питањима и одговорима – врло тешко је у тим годинама схватити. А он нам је то тако износио да се ми деца уопште нисмо мучили. Би је, разуме се, добар, али страшно строг човек. И кад ме прозове, ја, просто, не знам за себе, не могу ништа да кажем, промрмљам нешто, тамо-вамо, а он мени „Седи, један!“ Онда се извучем кад пита нешто мало теже. Он обично каже: „Ко зна добиће два“. Ако знам, ја се некако јавим и поправим на два. Касније, кад сам порастао, мало сам се осамосталио, није било више те треме, мада су ми, иначе више одговарали предмети где не мора да се меморише, као што су математика и физика.
Утицај родбине је превагнуо да упишем Богословију, мада је остало интересовање за физику, којом ћу се ја бавити и доцније, поготову у слободном времену.
 
Ипак сте ту одлуку да упишете Богословију још једном озбиљно преиспитали?
 
– Тада, у трећем разреду Богословије, то је период већ поодмаклог пубертета, дошла ми је на ум мисао: Ако Бог унапред зна да ћу ја да будем убица, коцкар, или не знам какав покварењак, дал’ ја могу то да не будем. Ако не будем, његово знање је ништа, а ако будем – где је ту слобода? Много ме је мучило то питање и требао ми је тај одговор. Али, ако се поверим неком од другара – нисам сигуран да ћу добити одговор, јер њих не интересују та питања; да кажем неком од професора – ни то не иде, рећи ће, овај је неки јеретик, ко зна?
У тим годинама вам свашта пада на памет, те сам дуго носио то питање у себи док нисам наишао на одговор код блаженог Августина који то објашњава појмом времена. Време је, каже он, једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Прошлост је била, ње нема; будућност ће бити – и ње нема; а шта има? Има садашњост, али и ње готово да нема; она је додирна тачка између прошлости и будућности у којој будућност стално прелази у прошлост. Време важи за створена бића, материју, васиону и поготову за нас људе. Ми живимо и схватамо у категоријама времена, простора и бројева. Али, за Бога то не важи. За њега нема ни прошлости, ни будућности, већ само вечне садашњости, тако да када ми кажемо да ће нешто бити, то ће нама бити, али не и њему. И то је мени решило проблем. Да није, могла је да буде тачка на бављење богословијом.
 
Шта би онда било?
 
– Ха, ко зна шта би било да није било. Да то нисам решио, ето шта је могло да буде, међутим иије било.
 
Били сте и Ви избеглица, Да ли сте када мислили да ће се поновити збегови из Хрватске?
 
– Усташе су ’41 године почеле да налећу и па наше село. Често смо бежали у поље, поготово од оних што дођу са стране. Тражећи уточиште, прешао сам у Београд и радио углавном на грађевинама. Знате, онда као и ово сада, то време је било толико тешко, да човек нема времена да мисли. Видео се тај ужас и нечовештво. Допирали су до нас гласови о логору у Јасеновцу, реком су пловили лешеви везани жицом, на бандерама су били обешени људи.
Један ужас, који вас толико обузме да немате снаге да мислите о будућности, већ само да некако опстанете. Дабоме, нисам могао ни помислити да ће се то поновити.
 
Да ли је одлука да приступите монаштву била тешка?
 
– Ја сам ’44. прешао у Бању Ковиљачу где сам радио као васпитач и вероучитељ у избегличком дому. Био је месец август, водили смо децу на једну притоку Дрине да се купају. Изненада, један мали поче да се дави. Онако врућ и знојав, скочим и извучем га, а потом превијем преко колена и, наравно, добро изгрдим: „Мало ти је што си избеглица, још хоћеш да се удавиш на наше очи.
Тај догађај сам запамтио, јер сам се већ сутрадан разболео на плућима. Горега зла не можеш видети. Болест акутна, никога свога немате, лекова нема никаквих, потребна је јака храна – а где? Како? Једе се каква се има.
Прешао сам у манастир Вујан и боловао целу зиму. Војске су се смењивале. На једном запуца, ево ти четника са пушкама на готовс; ту буду неко време, опет запуца, излете они, ево ти партизана, све са пушкама на готовс; Опет запуца, они излете, ево ти Немаца, повлаче се.
Када је дошла једна партизанска бригада, позва ме њихов старешина да покажем документа. Сумњали су да ја нисам као калуђер Јустин који је променио име у Јусуф и побегао пред партизанима. Немам ја, рекох, где да бежим. Ја сам избеглица, куд ђе избеглица да бежи.
Болестан сам, а ово су моја документа. Таман се то средило кад једна партизанка – болничарка виде да имам топломер и хтеде да ми га узме. Они га нису имали, а мени је пак, он био једино што сам имао од лекова. Тај топломер ми је давао какав-такав увод о развоју болести и једва сам успео да јој објасним да ће она колико сутра бити у већем граду и моћи да га купи, а ја ћу остати без икаквог мерила. На крају ме остави на миру и оста ми мој топломер. За све то време лежања имао сам довољно времена да размислим о будућности. Иако сам планирао да се женим и идем на парохију, сад је било јасно да је женидба са туберкулозом беспредметна. Тридесет и две године сам имао кад сам се замонашио. То у сваком случају није одлука која се донесе преко ноћи, она се размишља.
 
– Како сте се oceћатикад сте чули да сте изабрани за патријарха?
 
– Био је то шок. Нит сам се надао, а још мање желео, јер тада сам имао већ седамдесет и шест година, а у тим годинама је тешко нешто започињати. Кад сам преспавао и дошао себи, немам куд. Знате, има нешто што може, нешто што не може и нешто што се мора. Главно је осећање дужности и извршења службе.
 
– Можете ли да издвојите догађај кад вам је било најтеже ?
 
– Моменти малодушности су присутни код човека. Ал’ после, кад боље сагледате, видите да и недаће имају свој смисао. Сећам се, идем пешке према манастиру. Има доста да се пешачи а киша лије, немам кишобран, земља смоница, лепи се за ноге да вам скине ципеле. Ја помислим у себи. Боже, јел’ ја то идем у кафану, куд ја то идем, када ми се све ово дешава. После себи кажем: а где је ту мало воље? Све се реши уз мало више стрпљења и поверења.
 
Били сте сведок врло мучних догађаја и у ситуацијама где лако може да се огреши. Који би сте догађај издвојили?
 
– То мени већ приговарају. Тога има толико, не само са стране непријатеља већ и од наших људи, представника разних странака и појединих епископа. Погађали су ме ти људски односи, али прилике су биле такве – да је човек имао стотину памети, па би било мало. Међутим, Бог од нас и не очекује да имамо стотину памети, већ да учинимо најбоље што можемо по савести.
 
– Зашто сматрате да нисте живи сведок?
 
– Из простог разлога што нисам. Кад сам био на Косову, ту су мени придали неко значење које ја немам. Једноставно био сам тамо, шта сам друго могао небо високо, земља тврда. Нама свима треба добрих људи и добрих пастира, па смо готови да их видимо и онде где их нема, или онде где су то макар по изгледу.
У врлини стално треба узрастати, пређи праг више слободе „не моћи грешити“. Ти ступњеви су унутрашња ствар која се споља само пројицира. Ми најчешће видимо само манифестацију, мада се на неки начин и осећа то унутрашње стање. Кад прођете поред некога, некако вам је лакше, милије, а не знате зашто. И обратно, крај некога осећате нелагоду. Видите који је то распон. Ми себе спремамо за рај или пакао, сваку своју духовну ћелију Један праведник нема чула да осети паклене муке, а један грешник их нема за блаженство, јер су тако себе одредили. То је осећање, ето, неурозе, не треба вам горе муке. Тај расцеп настаје због недостатка љубави и он може да иде све даље и даље. То су паклене муке. Савршена љубав изгони напоље онај тамни страх.
 
– Пакао је, онда, већ овде на земљи?
 
– Да, да, свакако се ту почиње. И блаженство се ту почиње. Ако га ту не започнемо, горе га сигурно нећемо започињати. Смрт је у том распону само једна граница после које нема покајања. Чак и после телесне смрти постоје ступњеви блаженства, неминовно се узраста у врлини, нема застоја, и обратно, и у злу, бесконачно, све даље и даље, кроз целу бесмртност, никад не изгубивши биће постојања.
Брзина којом ће неко да савлада те ступњеве зависи од његове ревности. Разуме се ту је интелект у питању, схватити и решити питање смисла живота. То је примарно питање. Кад то човек реши онда је све лакше. Један младић је питао Алберта Ајнштајна какав је циљ и смисао људског живота. „Имати одговор на то питање значи бити религиозан“, рекао је. Младић је даље питао: „Не би ли нам било боље да уопште не постављамо то питање?“ То, наиме, аутоматски значи низ нових питања: Ко нам је поставио циљ, има ли Бога, нема ли Бога, је ли душа смртна ил’ бесмртна? Када би се курталисали тих питања ослободили би се и нужде да на њих одговоримо. А, Ајнштајн одговара: „Човек који не би схватио да његов живот и живот његових ближњих има циљ и смисао не само да би био несретан, него једва способан за живот. Докле сам ја могао да допрем у законе природе ја сам у њима видео појаву једног вишег ума, ирема којем уму све оно што је разумно у људском закључивању и делању само је један бледи рефлекс и одсјај’. За мене лично, онде где постоји виши ум мора да постоји и личност чији јс то ум. Као што не може бити личност без ума не може бити ни ум безличан. Ни љубав, дабоме, ни мржња не могу бити ничији. За мене је лични ум Божији. За Ајнштајиа не мора бити. Он је био пантеиста, није веровао у личног Бога, веровао је да су Бог и природа исто. Он је и рај и накао сувише буквално схватао, није то дубље проучавао.
 
– А Макс Планк? Чини ми се даје он био религиозан ?
 
– Јесте. Писао је да су наука и религија две области. Наука у сфери овоземаљског живота а религија у области духовног живота. Ми смо и телесни и небески. Имамо овај земаљски живот који се никако не презире. Црква није против науке, ни на какав начин. Чињенице су саме по себи бесмислене ако нема њиховог смисла. Луј Пастер, једно такво име у науци, каже: „У том појму бесконачности има више чуда него у чудима свих религија“.
 
– Може ли се природним законом објаснити самозапаљење свеће на ускршњој Литургији у Јерусалиму?
 
– У кувуклији где је гроб Христов налази се патријарх. Све су свеће погашене. Молитвом и вером силази огањ и пали је. То је чудо. Ако апостол Павле није видео Христа него је то само фикција, онда пада целокупно хришћанство; ако Христос није васкрсао, хришћанство нема смисла јер је у томе цела суштина наше вере; ако Христос није Бог, ако нема оног света, јаднији смо од свих људи. Ако би наука могла да нађе доказ да Бог не постоји, због чега би ми у то веровали? Или да је овај свет постао сам од себе, или да је душа смртна, како се то може доказати? То је де факто вера материјалиста да је то тако, а не наука.
 
– Приближава се двехиљадита година. У односу на Откровење Јованово да ли би то могла бити година краја света и зашто су и научници присуствовали прослави деветнаест векова настанка те књиге на острву Патмосу?
 
– Научници који су присуствовали су хришћани који проучавају то питање и баве се тумачењем апокалипсиса. Ми, у ствари, немамо аутентично, опште прихватајуће тумачење и то је једина књига која се у цркви не чита, јер је тешке садржине, а има оних који је на знате какве начине тумаче. Та пророчанства је тешко схватити док се не збуду. За нас је битно да је Свети Јован у визији изнео и записао целокупну историју цркве. На крају ће доћи два света мужа, проповедаће око три и по године, а њих ће Антихрист убити, а онда ће доћи крај. Та историја цркве је изнета у мистичким сликама које су нам само упозорење да се припремимо за то време и да на крају долази Нови Јерусалим у који ће ући 144.000 праведника. Тај број је симболички, наравно. Свакако и ту књигу треба да читамо као и друге, али да се чувамо лажног тумачења.
 
– Зашто црква не признаје нове пророке?
 
– Пророци су, у Старом Завету, били свети људи преко којих је Бог упућивао народ истини и животу по истини. Њихова је служба била у прослављању Бога духовним песмама и проповедима. Особито пак у опомињању народа на реч обећања Божјег да ће доћи Спаситељ, кад ће то бити, ко ће Он бити и шта ће чинити, да га народ припремљен позна и прихвати. У том смислу Христос каже да су закон и пророци до Јована Крститеља.
Пророчку службу у пуној мери извршио је Исус Христос. Као Син Божји изнео нам је све оно што је потребно за спасење и колико ми можемо да схватимо. Незамисливо је да може било који пророк изнети више од тога, донети нову и бољу истину, као да би Христова била мањкава и непотпуна. Више од тога ми не би могли да схватимо а другачије од тога није истина. Међутим, сујета је људима бесконачна. Није нам довољно да будемо прст на руци већ се приказујемо да смо глава. Сујете је најважнија несрећа, те је сада толико самозваних пророка.
 
– Шта је православна мистика?
 
– То је то је најунутрашњије доживљавање вере и везе са Богом и духовним светом. То је толико дубоко да се не може изнети нити се може изређи речима. Међутим, и то мора бити под руководством Цркве, да се не би застранило, јер су многе секте баш на тим странпутицама. Ми, уствари, треба да изнађемо пут кроз шуму кроз коју нисмо пролазили. Зато морамо ићи са неким ко је туда већ прошао иначе се може залутати.
 
– Многи се окрећу будистичкој медитацији мада и православље има своје. Имали смо исихасте. Заправо, има ли их још увек?
 
– Ти људи нерадо говоре о томе јер је то нешто најинтимније. Исихазам је начин како се долази до доживљаја прве небеске, божанске светлости. За њих су противници подсмешљиво говорили да гледају у пупак, а они се, у ствари, сабирају, концентришу и што је могуће више ослобађају овога света. Некада су и световни људи користили ту медитацију, управо под руководством тих монаха-исихаста, а сад је монаха све мање, самим тим и оних који ђе подучавати друге.
 
У православљу нема говора о реинкарнацији. Кaко бисте онда објаснили речи светог Гргура од Нuce: „Постоји у природи нужност да се бесмртна душа излечи и очисти. Ако то није учииила у земаљском животу, излечење ће се обавити у будућем потоњим животима?“
 
– Потоњи живот је вечни бесмртни живот, а нека је и тамо и стотину живота, то не мења ствар. То је смисао тих речи. Он је брат светог Василија Великог, име велико свакако, али је и он имао својих заблуда. Ни један од људи није потпуно савршен. Ориген, на пример, једно тако велико име, али и он је имао скретања, па рецимо, Свети Сава. Ми мислимо да је Свети Сава био од почетка свет. Сви су они били људи са могућношћу погрешке, али је реч о томе да су они непрестано узрастали да би достигли тај праг када се више не може погрешити. Онда су тек постали свети. Нико не узраста праволинијски. Кад не би имали искушења били би тако лакомислени, искушења су ту да нас очврсну.
 
– Искушења сте, сигурно и сами доживљавали?
 
– За толики живот, нема човека који их не би осетио. Свако осети, чак и људи који нису верујући, ни речју ни делом. Али по нашој вери нема предодређености да се зло мора чинити. Има људи који се показују пред саму смрт, као онај разбојник на крсту. Зато каже блажени Августин: „Немој очајавати јер се можеш спасти и пред смрт. Али немој се сувише уздати, јер, само се један спасао.“ Многи људи кажу: чекај да се ја још мало нагрешим, па ћу се касније покајати. Али неће моћи баш тако. Кад човек зађе у муљ до чланка лако излазим, до колена како-тако, али до гуше – никако напоље, болести зависности су пример за то. Човек постаје роб а створен је да буде слободан.
 
– Да се не упуштамо у догматске разлике, како би се једноставно исказала разлика између православља и католичанства?
– Док је Христос био на земљи, све што нам је било нејасно, питали бисмо њега. Кад се Он вазнео на небо, принцип је настављен, али су се ипак појављивале ситуације у којима није било јасног одговора шта треба чинити. На пример, хришћани су се регрутовали међу Јеврејима који су већ били монотеисти.
Поставило се питање да ли пагани, рецимо Грци, кад приме хришћанство, треба да приме прописе из Мојсијевог закона, као што су обрезање, одлажење у храм и приношење жртава и тако даље. Једни су говорили: „Христос је дошао и све је ново“, други су опет сматрали да то није тако. Ни један од апостола се није нашао нити усудио да каже: ја знам одговор, Христос је мислио то и то. А били су ту и апостол Петар, и Павле, и сви остали, већ су се сабрали на Сабор, … старешине и браћа и после дугог већања, одлучисмо Дух Свети и ми.“ Ми верујемо да је на Сабору присутан и Дух Свети којег је Христос послао, кад је у питању општа ствар не одлучује један, већ тај Сабор. А сабор није демократија, то је виши ниво одлучивања.
На тој линији је дошло до одвајања римокатоличке цркве од православља. Оно што је за нас Васељенски Сабор, као највиша власт, за римску цркву је то Папа. Они верују, кад он изражава општи став цркве, да је непогрешив. Имају и они Сабор, али док Папа то не потпише ништа то не важи.
 
– Мислите ли да ће се Васељенски сабор одржати до двехиљадите, како је најављен?
– Ја се надам да хоће али не верујем до краја овога века. Прилике у свету су врло тешке. Има доста невоља. Православље је под великим притиском од свих редом.
 
– Од седмог века линија Београд – Драч је замишљена граница Источне u Западне цркве. Први сте патријарх који је рођен на Банији. Дрина је пређена. Да ли се у тој чињеници, можда крије узрочник потоњих проблема?
 
– Ми нисмо постали православни нити коме за вољу, нити коме у инат, већ сматрамо да је православље истинито Еванђеље Христово. Ни мора, ни брда, ни планине нису границе да тамо где страда православни народ не буде и црква која ће га упућивати на оно најбоље, најплеменитије, оно што су и наши преци чинили и чиме смо се одржали. Био сам тамо, јер ми је дужност да учиним оно што могу. Ни више ни мање.
 
– Срби не спадају у нарочито религиозан народ. Једном приликом сте рекли да најмање знају о cвojoj вepu од свих православних, чак и осталих народа. Као духовник и поглавар цркве, шта бисте им поручили?
 
– Знате, како ја видим, ови наши непријатељи су компактни као један, на жалост у злу. Срби имају другу особину. Још је један учени Грк у VII веку, о Србима записао следеће: „Код Срба се не може ништа учинити митом, не зато што су неподмитљиви, него зато што имају много супротних гледишта.“ То није несрећа, то је добра особина, али ако се не пређе мера. Док сам био на Косову, било је прилика, понекад, да се може подићи нека црквица, мада је све то било тешко – добити дозволу, скупити паре. Састанемо се да видимо какву ћемо, колику, од чега. Предлажу једни од цигле, други од блокова, трећи од камена, видите колико разних мишљења. Кад коначно решимо од чега ћемо, они чије гледиште није усвојено, не само да вам постају непријатељи, него ће учинити све да вас онемогуће да било шта учините. То више није индивидуалност, то је злочин. У овом погледу треба да се коригујемо, а видите да смо још од седмог века такви.
Кад бисмо имали у виду општи интерес – *где би нам био крај. Код нас је тај распон и у добру и у злу био велики. Нисмо уравнотежени. Са друге стране, један немачки лутерански пастор, непосредно после Другог светског рата, одлази у пензију и на последњој служби у беседи каже: „Немци су овај рат изгубили, други су га добили, али један мали народ на југу Европе, српски народ, га је добио морално.“ Наша неслога је велика несрећа за нас, где нам је памети мало, али за мене је горе бити кадар да бациш људе у оне јаме. Кад би било бирати пре пристајем на нас овакве какви смо.
 
– Зашто је наша Црква пратила српске деобе?
 
– Ти расколи су били на политичкој линији, како ја могу да видим. Нису то први расколи који постоје. Од почетка је тога било у Цркви. Апостол Павле каже;“ Морате се изделити да се покаже и прави међу вама“. Мрак и светло не могу заједно. Што год будемо ишли даље у времену, ближе крају света – а кад ће то бити, не зна се – све ће бити горе и теже. С тим морамо бити начисто.
 
– Постоји мишљење да су црквени канони у многоме превазиђени и да их треба прилагодити времену. Шта ви мислите?
 
– Суштина није у слову већ у духу. Ако у канону пише да хришћанин не сме ићи код Јеврејина лекара, јер су они били прилично агресивни у оно доба, па је постојала опасност да се човек пољуља у својој вери, онда то важи и данас за било ког лекара код кога лечећи тело можете изгубити душу. Таквих прописа има много, али је дух њихов присутан увек у датом времену.
 
Колико знам патријарх Павле се исповеда четири пута Годишње. Какав је значај исповести?
 
– Греси су мислима, речима и делима. Грех се зачиње у срцу и уму. Исповест је осећање блудног сина да је окренуо леђа оцу и да чини супротно од оног што Бог жели, па је потребно да се продрма и дође к себи. У старој цркви је исповест била јавна. После се то, због присутне деце и неодраслих, морало изменити. Много је теже кад пред неким треба да пзговарамо оио што смо учинили.
Имате код Добрице Ћосића опис како се комунисти јавно исповедају пред партијом, морају да кажу све што им је на души. То је значај метанија, како се на грчком каже променити мишљење, а епитимија није казна него лек.
И себи и другом кажем: мене може да понижава ко год хође, ал’ да ме понизи нема човека на овоме свету сем једног, а то сам ја. Кад то зна онда човек има једну стабилност.
 
Ваша светости, да попричамо о жени. Једном приликом сте ми рекли да је жена слабији суд. У другој прилици кажете да је она далеко одговорнија за понашање јер треба да носи, роди и одгоји дете. Мислим да те две квалификације не иду и заједно.
 
– Иду једна са другом. Жене су мало осетљивије па пре попусте, мада има тога и код мушкараца. Ако претера са осеђањима иде у другу, негативну крајност. То за слабији суд је из приче о Адаму и Еви. Она је прва попустила.
 
– Зашто је Адам послушао?Зар и то није слабост?
 
– Он је њу послушао јер је ту реч о браку. Дакле, биће двоје једно тело. Није она њега преварила, али није ни он лакомислено то урадио, већ је свесно одлучио да мора са њом заједно носити терет греха. Зато је брак установа рајска и он није уништен грехом. У хришћанству је моногамија, јер је брак једнако што је једно рођење и једна смрт.
 
Берђајев сматра да ће 21. век бити век жена јер су спремније да одговоре захтеву времена?
 
– То каже и Тагора: Кад би жена обратила пажњу на оно што је велико у њој, цео свет би се променио. На другој страни, Ото Вајнингер каже да је страх мушкарца од жене од амбиса, до пропасти до које човек може да дође због жене. У Христу, нема ни мушко ни женско, једно смо. Али, мушкарци су били законодавци, па су себи и давали право која су женама ускраћивали. Ми такав законе не признајемо. У жени, као и у човеку, постоје огромне снаге добра. Чули сте за Хелен Келер: глува, слепа и нема а успела да научи да говори и то преко прстију, да заврши факултет, докторира и после свега држи предавања. Та огромна енергија је у свима нама, само је ми нормални расипамо чулима.
 
– Однос између мушкарца и жене је данас потпуно поремећен.
 
– Жена неће да прихвати ту природу како нас је Бог створио. Она хоће једнакост, али не у Христу већ: теби панталоне – мени панталоне, теби шишање мени шишање.
 
– Да ли је то њена одлука или резултат односа које су превасходно креирали мушкарци? Она није измислила капитализам; профит и јефтину женску снагу. Пошто од 18. века ради као мушкарац, није ли логично да се данас облачи као мушкарац?
 
– Вајнингер каже, а мислим да ту има истине много, да је то „… еманципација блуднице у жени, а не личности“. Прошле године је упућена реч против абортуса и женски лоби је демонстрирао и писао у новинама: „Жена је слободно биће и она одлучује да ли ће родити или неће“. Ми нисмо ни рекли да она није слободно биће, али се не слажемо са принципом да је зачетак део женског тела. Јајашце је део женског тела и семе део мушког, а зачетак је нешто треће, посебна личност, и то цела, не део, и не припада ни мушком ни женском. Чак нам је приговарано да смо против Шиптара који се рађају. Ни споменули их нисмо. Ни Шиптара, ни Цигана, ни икога, само смо опоменули Србе који ће, ако овако наставе, ускоро бити мањина у својој земљи, а ако и даље наставе – нестаће их. Обратили смо се онима којима није свеједно дал’ ће нас нестати од наше реке, а не само што стално гинемо за правду и слободу. Махатма Ганди каже да је најсрећније године провео са својом женом кад је живео као брат са сестром. Они који неће да рађају нека се уздржавају. Кад је могао Ганди, што не би и они.
 
– А хомосексуалци?
 
– Очински и матерински нагон је један од најјачих нагона који је дат и има свој дубок смисао. У његовом присуству нема ничег злог, али је зло у његовој злоупотреби. Вајнингер каже да постоји апсолутно мушко и апсолутно женско, не у физиолошком, већ психичком погледу. Ако је човек три четвртине мушко, а остало женско он тражи жену која је једну четвртину мушко и остало женско, а они су идеална допуна.
Хомосексуалци су пола мушко, а пола женско, по Вајнингеру, али нису апсолутно, што значи да могу да се боре против те слабости. Мушко – женски нагон је природан јер је дат од Бога, али ово је потпуна девијација, то је на једној линији која нема везе са Богом. Данас сви хоће само уживање а нико неће да носи свој крст. Није та сексуална енергија посебна енергија. Она је део опште енергије коју ми користимо овако или онако. Калуђери је, на пример, такође поседују, јер су они нормални људи, али је сублимирају и концентришу на духовни правац.
 
Када смо код нагона занимљиво је рећи да се храните на посебан начин. Једете храну која је обавезно одстојала неколико дана и готово почела да се квари. Будући да се врло добро разумете у медицину, а и одличног сте здравља, то није без разлога?
 
– Нагон глади је непријатан, али је то само знак да је енергија потрошена и да треба да се надокнади. У храни је, де факто, прерађена сунчева енергија, и она се не сме разбацивати. Храна која одстоји неколико дана, изложена је бактеријама које су врло корисне за наш организам за разлику од паразита. На тај начин организам стиче имунитет и постаје отпорнији. Али не треба претеривати и у томе треба бити опрезан.
 
– Шта је за хришћанску врлину важније: молитва или милостиња?
 
– И обоје, и троје, и још више. Једна сама врлина не може бити издвојена из целине. Ако ниси убио а крао си, крив си. Молитва је наш живи однос, наш разговор са Богом. Каква је породица где син нема шта ређи своме оцу? Без милостиње и осетљивости за друге, такође се нећемо спасти, јер, ми смо сви једно тело.
 
– Вера нас учи да је блаженство крајњи циљ постојања.
 
– Постоји седам ступњева у достизању блаженства. Смиреност је први, то је темељ. Код гордог човека је немогуће учинити ишта добро. Он сматра да је Бог његов дужник, а не обратно. Највише од свих врлина је љубав. Она нема у шта да пређе. Вера ће прећи у гледање, нада у остварење, а љубав остаје веза која нас везује са Богом и у себи, својим снагама, са другим људима.
 
Љиљана Стојковић,
Магазин „Профил“, 1997.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *