ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
ПОНИЖАВА НАС САМО ГРЕХ
 
– Више пута сте рекли: смиреност је прва врлина, без које су друге врлине немогуће. Како пронаћи смиреност у овом времену немира које се све више захуктава и на смиреност и не помишља?
 
– По учењу Јеванђеља, наше вере, гордост је онај грех који је анђела претворио у ђавола. Гордости смо сви склони. Шта је гордост. Гордост је жеља да себе представимо бољим него што јесмо. Кад су двојица ушли у храм да се Богу моле, један фарисеј је сматрао да је он најпобожнији од свију. Молио се Богу тако као да је Бог његов дужник, а не да је он дужник Богу. Каже он: постим два пута у седмици. А, у ствари, Јеврејима је у оно доба било одређено да посте једном у години, а он, ето, пости два пута у седмици! Даје им десетак од свега за издржавање храма и то не само од пшенице, од стоке, него од свега. Каже: нисам као други људи. Дакле, он чини Бога дужником својим. Други је дошао у храм да се моли Богу, али није смео ни да подигне главу ка небу. Молио се говорећи: „Боже, буди милостив мени грешнику“. Могу вам рећи да је овај отишао кући оправдан а не онај. Јер, сваки који се подиже понизиће се, а који се понизи подигнуће се. Бог се противи гордим, а смиреним даје благодат. Ако Бог не могне прићи том грешнику, томе гордељивцу, како онда он њему може помоћи. Ето, о томе се ради.
 
И данас многи, наивно и брзоплето, погрешно тумаче Христове речи „благо сиромашнима духом, њихово је Царство небеско“. Следећи објашњење светог Јована Златоустог“сиромаштво духа“ преводите, односно тумачите као смиреносш. Откуд толико uзoпачавања Христових речи?
 
– Заиста људи у данашње време не могу увек да схвате речи Христове, пре свега због својих греха. Међутим, они који су били ближи и времену Христовом и ближе Њему по своме животу, они су те Његове речи могли јасније да схвате. Сиромашни духом, по речима Јована Златоустог, јесу они који увек осећају колико су дужни Богу, колико Бог њима чини више, како они мало узвраћају њему на његовој доброти и доброчинству и они се осећају његовим дужницима. Горд човек је то обратно сматрао. Гордост је у човеку главни порок. Треба имати у виду и знати, кажу стручњаци и педагози, да дете у повојима, чисто, сито и здраво почне да плаче. Зашто? Ту су отац и мајка, и деда и баба и беба хоће да се они врте око ње и да она буде центар васионе.
Та жеља да се представимо бољим него што јесмо прелази често у потпуну нечовечност. У природи је човечијој да ми оног бољег гурамо некако доле, опањкавамо га, да би тај размак између нас био већи, у нашу рђаво схваћену корист. Ето, нека сваки од нас погледа у своју душу.
 
– У Призрену кад сте били, говорили су да ви не знате да се наљутите. Колико је човеку потребно да научи да се не наљути, да обузда себе, да превазиђе све оно што изазива љутњу?
 
– Потребна је смиреност. Млад искушеник монах каже свом духовном оцу: оче, људи о теби говоре рђаво. А духовни отац каже: синко, то говоре према ономе што виде. Шта би тек говорили кад би видели и оно што је унутра. Далеко сам ја од тога да се не знам наљутити. Свестан сам да је то попуштање ономе што није добро. Јер се гневом ништа не може учинити, штавише себи се чини највећа невоља, човек се изобличи, почне срце да му лупа, па сви органи да раде неприродно. Зашто трошити снагу на штетно и за себе н за друге.
 
– Кад смо поменули Призрен, чуо сам да сте ви тамо обављали столарске, лимарске, књиговезачке, обућарске, разне занате, чак сте својим. ђацима крпили ципеле. Многи свети оци бавили су се занатима, рибарским; дрводељским итд. У овом нашем времену пуном заборава, не би ли, можда, свако од нас могао, макар и површно, да упозна бар један занат?
 
– Знате, код Јевреја било је правило да младић кад стигне 12 година постаје син закона и да, док је још дете, научи један занат, најмање. Имајући у виду ту заповест, дату преко Мојсија, Исус Христос је у 12. години поставши син закона, научио дрводељски занат, јер је његов поочим Јосиф био дрводеља и то је и њега научио. Видите, од своје 12. до 30. године бавио се дрводељским занатом. Тога се није либио ни стидео. Свети апостол Павле био је мутавџија, од козје длаке правио је асуре, односно оне простирке и вреће. Говорио је: Могао бих, као и остале апостоле, да ме издржава народ. Али, каже, ја то нисам учинио, него су мене издржавале ове моје руке. Кад је дању проповедао, ноћу је радио, а кад је ноћу проповедао, дању је радио.
Свети Василије Велики и свети Григорије Богослов, завршивши Академију у Атини и поставши монаси, нису се устручавали од физичког рада. Свети Григорије пише: Још су ми на рукама трагови кад смо чистили башту од камена.
Тако и наш професор Михаило Петровић на Филозофском факултету где је предавао математику. Кад је био у шестом разреду, научио је рибарски занат. Не пецање обично, него са оним мрежама. Као професор универзитета заједно са рибарима који су од тога живели радио је тај посао. Знао је да каже: кад радим интелектуално, одмарам се физички, кад радим физички, одмарам се интелектуално.
Дакле, не треба се либити никаквога посла. И најпрљавији посао не може да нас понизи. Понижава нас само грех.
 
– Кажете: одвикавање од греха исто је што и вађење сопственог ока. Да ли је савремени човек приправан на жртве уопште?
 
– То је реч Христова: Ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе; боље ти је да уђеш у живот с једним оком, него са два а да те баце у пакао огњени.
Узмите на пример пијаницу. Колико муке има да се он ослободи пијанства. Па узмите пушење: колико треба муке да се човек одвикне. Додуше Марк Твен, један хумориста, рекао је: оставити дуван нема ништа лакше. Ја сам га, каже, бар тридесетак пута остављао. Савремени човек хоће уживања. Све је мање кадар за жртву, за опште и своје истинско добро.
 
– У беседама сте често директни и духовити. На пример, кад кажете, зар није лакше бити трезан него пијаница? Зар није лакше бити непушач него пушач? Не само лакше него и здравије и јефтиније, Како слушаоци, не само верници. прихватају ове Ваше речи?
– Тешко јер су то болести зависности. Човек миц по миц постаје роб. То више није само навика, то је дрога која улази у сваку ћелију. Међутим, свети Јован Еванђелист каже: заповести Божије нису тешке. За нас су тешке. Зашто? Због тога што смо стекли рђаве навике које су нас окренуле на други колосек. Сад нам je лакше оно што је у ствари теже. Сећам се године 1993. када је она девалвација сваким сатом расла. Како опстати? А пушачко робље стоји у редовима за цигарете!
 
– Ви сте, Ваша светости, поменули пушење. Није само реч о пушењу, него је и о дроги, алкохолу. Граница је померена на популацију од 12 до 13 година. Сад су се „изравнали“ мушкарци и жене?
 
– Читам неки дан у новинама. У Новом Саду, један лекар пише, да су 90 посто девојчица и девојака пушачи, да уживају алкохол а и дрогу. Човек хоће да ужива, што је нешто најбесмисленије! Пушач ђе ређи нама који не пушимо: ти си роб, јер је теби наредио овај или онај да не смеш! Ја смем све! А не осећа колико је, у ствари, он роб. Каквог страшног тиранина има над собом!
 
– Зар немате утисак да је мало родитеља који остају уз дете да га усмере на прави пут?
 
– Код већине њих је душа празна. Поставља се питање смисла и циља живота. То питање се постављало и у доба Василија Великог у четвртом веку. Он је одговарао: Тим питањем бавили су се и стари грчки филозофи, па се и они нису у томе у потпуности слагали. Једни су сматрали да је циљ живота уживање. Па и данас имамо песму у којој се каже „Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа“. Други су сматрали да је циљ стицање славе уметничке, научне, спортске. Трећи да је циљ стицање власти и оно што власт пружа. Четврти богатство, итд. А ми, вели, сматрамо да је циљ људског живота стицање овде на земљи оног бесмртног живота у Царству небеском. Алберт Ајнштајн је рекао: Знати одговор на то питање, значи бити религиозан. Човек који би схватио да његов живот и живот његових ближњих има циљ и смисао, не само да би био несретан, него једва способан за живот.
Ето, видите, ви сте дошли овамо, и ја сам дошао: ви ћете отиђи, отиђи ћу и ја. Сваки наш поступак има свој циљ. Да ли је могуће да наш живот као целина нема никаквог смисла?
 
– Црква Александра Невског, у коју често одлазим, последњих месеци је сваке недеље већ д осам сати пуна младих.
 
– Немојте се чудити, деца траже смисао живота. Они су пеупућени, па и њихови родитељи су често ти који нису решили то питање. Човек не може без циља и смисла. Па и пијаница има циљ. Они кажу ко пије умреће, ко не пије и пре ће. Нађу и они разлоге за своје пороке.
 
– Када вам се један монах поверио да нема „одушевљења“ за молитву, рекли сте му: „Молите се механички. То механичко мољење, ако се редовно обавља, довешће вас до праве молитве“. Колико овај Ваш савет може да подстакне не само монахе и не само вернике, него и све живуће људе на молитву?
 
– Он је, у ствари, рекао да нема умиљења, нема тог осећања срца. Истина је, рекао сам да се тако моли, и да ће осећање по себи само доћи. Свети Јован Кронштатски, велики руски молитвеник почетком овог века, морао је да путује на молбе народа да му духовно помогне. У неком граду, један од свештеника рекао му је: оче, мени је тешко молити се. А он каже: и мени је тешко, али вршимо то као дужност, па ће онда доћи и умиљење.
 
– Многи од оних који би хтели да буду верници, не знају ни да се прекрсте како ваља, а мало њих зна u да руке треба држати прекрштене у време молитве. Откад се верници крсте, шта тај чин, у суштини, значи? Да ли је једно од обавезних обележја православља и држање прекрштених руку на грудима?
 
– Знате, за нас је то симбол Христовог страдања. Нема веће жртве него кад неко живот свој положи за ближње своје.
Дакле, крст је за нас највећи домет Христове 1убави према нама. Христос је, иако безгрешан, узео смрт за себе да би нас грешне ослободио од вечне смрти, греха и ђавола. Највећи домет његове божанске силе је васкрсење. Одмах у почетку, већ у 4. веку, говори се о томе, да су верници дужни одмах ујутру да се прекрсте и тако отпочну дан. Дакле, знак крста је зиак да смо хришћани и да се обраћамо Сину Божијем, пострадалом на крсту. Постоје, наравно, и разни други облици поштовања Бога и побожности. Међу њима је био и тај чин прекрштања руку на грудима.
У деветом веку, пишу Бугари папи Николи Првом, и кажу да Грци веле да онај ко се не моли Богу са прекрштеним рукама, чини грех. И сада питају њега, јер је западни начин мољења са рукама склопљеним. Пана им одговара да има разних начина изражавања побожности при молитви и оправдава западни начин мољења. Дакле, видите, од 9. века парод на Истоку молио се Богу прекрштених руку.
 
– У беседама помињете једну модерну појаву, па и болест неурозу. Кажете: људи су нервно оптерећени. Како савладати неурозу као појаву и као болест? Сви смо неуротични.
– Кад дете ухвати за руку оца или мајку, не боји се ни кучића, ни гусака, ни мишева. Тако и ми. Ми смо деца Божија, иако смо одрасли. И кад се ухватимо за његову руку, ми смо некако стабилнији, сигурнији. Кад тога нема, онда долази и то што ви кажете неуроза и све друге муке душевне.
 
Лекари кажу да је пешачење врло добар лек, не. само телу него и души. Често идете. пешке. некад сте пешачили и по двадесет и у више километара. Каква су ваша искуства о пешачењу?
 
– Ја са.м са села родом. Ја сам 1914. рођен, аутомобила тада пије било. Били су коњи и кола, али то се није могло тако често користити. Човек се морао навикнути на пешачење. Родитељи су ми рано умрли, па сам одрастао код тетке, њене кћери и зета и с њима ишао на рад. Као богослов и студент, кад дођем лети кући, одмах мотику у шаке, настаје прашење кукуруза и тако редом. Како сам растао, тако сам улазио у послове. А када сам стасао стигао сам и до орања. Ја сам, иначе, по природи био слабачак. Чуо сам да су ми као детету још у повојима били упалили свећу мислећи да сам умро, али сам ипак преживео.
 
– Колико вас је било у фамилији?
 
– Само ја и брат. Он је три године млађи од мене. Рад је мене развио онолико колико је то било могућно по конституцији. Радећи, развијао се целокупан организам, не само руке и ноге. У раду и пешачењу ту се развија и срце и крвни судови, па нема баш инфаркта тако лако, јер се сви органи развијају боље. Постоји и фактор наслеђа. Али и то наслеђе боље се развије радом него без њега. Када сам већ постао монах и епископ, морао сам обилазити народ, свештенике и манастире. Аутобусима се могло донекле, али већи део је следио пешице.
 
– Да ли Вам је прва епархија био Призрен?
 
– Да, Призрен. Најпре сам завршио гимназију, богословију, потом Богословски факултет у Београду. Године 1940. отишао сам у војску.
 
– У време рата, гдe сте били?
 
– Код Вишеграда у Босни сам доживео капитулацију 1941. одатле сам ишао пешке до Сарајева. Брат ми је такође био мобилисан. Тада су усташе почеле да хапсе свештенике. Ја сам још био цивил. Затражио сам пропусницу да одем по своје ствари, али ми је одузета. Прелазим у Срем и стижем у Београд у време кад су била она вешања на Теразијама. У Београду сам остао до 1942. године, радио сам на рашчишћавању рушевина. После сам отишао у манастир Свете Тројице код Чачка, где је један мој школски друг био старешина. Било је још избеглица. Године 1943. отишао сам у Бању Ковиљачу, код Дрине, у избеглички дом и био васпитач и вероучитељ избегличке деце. Ту сам се разболео на плућима 1943. Храна слаба а лекова никаквих. Онда пођем једном свом школском другу, који је био свештеник а није имао децу.
Кад је чуо да су плућа у питању поготово ме је прихватио. Почињу оне диверзије и невоље. Онда сам отишао у Вујан, манастир код Горњег Милановца. Ту сам био до 1945. године. Потом са оцем Јулијаном, који је сада у Студеници, пређем у Благовештење у Овчар Бањи и ту сам се замонашио 1946. године. Одатле одем у манастир Рачу. Ту сам до 1950. године. Потом сам у Богословији наставник. У Грчкој сам провео годину и по дана.
 
– Једном приликом сте рекли да су они најбогатији и најмоћнији са најмање деце или ниједним. Због комодитета и жеље да уживају без икаквих обавеза и одговорности према Богу и према роду. Говорим cвe oвo јер је наталитет д Србији веома опао. Прети нам да у cвojoj земљи постанемо мањинска нација.
 
– Да, за неку годину. Бог је створио мушко и женско и рекао: Рађајте се, множите се! Док се испуни тај број који је Бог одредио, дотле ће бити oваj свет.
Ако је човеку смисао живота и циљ уживање, онда он то не прихвата. Видите, Бог нас је тако створио, имамо стомак и имамо храну. У чему је смисао храњења? То је надокнађивање енергије која се радом утроши. Ја не морам да размишљам да ли сам доручковао или ручао, то се по инстинкту глади сазнаје. То значи да је енергија потрошена, треба да се надокнади. Док тако човек једе и храни се, све је нормално. Али кад почне да једе ради уживања, а не због надокнађивања утрошене енергије, онда прелази на један други колосек. Значи, у свему се мора бити умерен. Тако је и инстинкт очински и матерински јак, јер да тога није не би било рађања. Треба дете носити, родити, треба га дојити, треба га чистити. И ко би то радио кад не би било тог материнског и очинског нагона. Е, сад, ми бисмо хтели да своју одговорност и све оно што је Бог створио изоставимо да бисмо уживали.
Један Индијац, Махатма Ганди, каже да је најбоље године свога брачног живота провео са својом женом кад су живели као брат и сестра. У оно доба кад је хришћанство почело, апостол Павле пише да је у Коринту један човек, који је примио хришћанство, узео за жену своју маћеху! У Коринту је било преко три хиљаде, кажу свештенице у оним разним храмовима међу незнабожачким боговима, које су блудом добијале паре и давале храну. Дакле, до изопачености долази кад хоћемо уживање, а без икаквих обавеза и према породици и према народу.
 
– У једној од посланица наших владика за Божић било је, ако се не варам, први пут речи и о абортусу. Неке жене су Вам упутиле нимало скривене замерке. Ви сте на cвe то одговорили позивајући се на Јеванђеље. Наш часопис месечник „Buвa“ намењен је здравом и дугом животу у породици. Шта мислите о oвoj веома осетљивој теми, посебно када се има у виду рађање, cвe је мање деце у нашем народу.
 
– По учењу Светог Писма и Јеванђеља, од момента зачећа, човек је већ готова личност. Међутим, жене мисле да је њихова ствар хоће ли родити или неђе, и мисли да је заметак део њиховог тела и да могу с њим чинити шта им је воља и шта хоће. Јаје, док је у јајнику и док пролази до материце, још је део мајчиног тела. Као и сперматозоиди што су део очевог тела. Али када дође до сједињења и спајања и сазревања јајне ћелије, то је ембрион и од тог момента то је већ готова личност. Схватити треба то што каже апостол Павле за жене: да ђе се спасити рађањем деце и ако их буду васпитавале како треба. А постоји и дуг према друштву, према народу.
Доле на Косову лако је уочити колики је наталитет. Овде у Сабору, изнео сам пре десет година једну статистику према подацима којима је црква располагала. У то доба, у четири епархије у бившој Југославији више се умирало него рађало: у бачкој епархији, па онда тамо преко Тисе у банатској, па тимочкој и горњо-карловачкој. Заову горњо-карловачку и није чудо, ту су стално постојала та ратна страдања. Многи су се одселили, остали су само стари. А већ у то доба епархија шумадијска, Крагујевац, скоро да се изједначила са овима. Да није било оног досељавања са са Косова, то би се остварило. Најбољи однос код Срба у бившој Југославији између рођених и умрлих био је на Косову. Али ту је мали број народа српског остао. Прочитах у једној статистици да је 8,7 деце просек за једну Шиптарку. Таквог наталитета нема ни у самој Албанији. А код Српкиња 0,8. Ту је коментар непотребан.
 
– Да се вратимо вepu. У једном разговору oвe године рекли сте: „Ми Срби најмање од свих народа познајемо своју веру“. Како упознати своју веру у породици која преживљава кризу, или тек у пунолетству по сопственој вољи, јер веронауке у школама засад још нема?
 
– У турско доба није било школа нити се могло учити, али породица је била на висини и она је то хришћанство знала не само интелектуално, умно, него је с њим живела. Иако често нису били у стању да своје хришћанство речима објасне, схватили су га и њиме живели. То су деца попримила и то нам је помогло да опстанемо.
 
– Ваша светости, многи су променили веру.
 
– Муслимани, моји и ваши преци, знали су шта ће добити, али су знали и шта ће изгубити. Србин је 500 година прогањан и понижаван али није хтео дати веру. Нажалост, остала је велика празнина код народа. На пример, пре Првог светског рата целокупно друштво у предратној Србији упутило је све своје снаге за ослобођење ових крајева на југу који су били још у ропству.
Свештеник је морао да буде и свештеник и учитељ и судија а морао је да узима и пушку па да брани и себе и народ. Мислило се кад се народ ослободи тог зла онда ђе свештеник бити свештеник, учитељ учитељ, судија судија. Али време доноси своје – долази 1912. година, па онда 1913. бугарски рат, па 1914. до 1918. аустријски рат, који је оно најспремније на жртву узео. За двадесетак година долази поново један рат и узима најспособнији део српског народа.
После рата имамо власт која је била атеистички расположена. Празнила је српске душе, док их није потпуно испразнила. А ви знате да је у празну посуду лако усути шта било. То је случај и са нашим душама.
 
– Како се односити према онима који кажу да смо небески народ?
 
– Ви се сећате речи мајке Јевросиме која каже: Немој, сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу“. То су речп народа преко уста мајке Јевросиме. Али је то наука Христова: Шта вреди човеку да сав свет задобије а душу изгуби.
Када пак кнез Лазар излази на Косово, он не излази да туђу слободу тлачи, да одузима туђу земљу и намеће своју веру. Он излази да брани слободу, свој народ, своју веру. Коме се приволети царству, земаљском или небеском! Он расуђује: земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека. Цар је волео и царство земаљско, али кад је у питању једно или друго, он бира Царство небеско. У том смислу ја кажем, наша је дужност увек била да будемо и останемо људи, Божији народ. Ми ни на злочин не смемо одговарати злочином. Масакрирати онога коме је избачена пушка из руку, то ни по коју цену не треба чинити. Има начина да се и опасности од злочинаца ослободимо, али на такав начин не.
 
У једној беседи сте рекли: „Погибије и порази су претешки, али су пролазили и кад нам се чинило да сувише споро пролазе. Само ће нас вера спасити“.
 
– Вера без дела би била мртва, јер без дела ње и нема. Хришћанска вера као теорија без праксе је једнако несавршена као и пракса без теорије. Како човек може чинити оно што треба, ако не зна шта треба? Али он може одлично да зна шта треба, а да чини сасвим супротно. Значи, да то хришћанство које примамо интелектуално спроводимо у живот. Кад смо га боље увели у живот, још боље смо га схватили, а што смо га боље схватили, да га онда још боље уведемо у живот. То је пут православља, пут еванђелскп, у Царство небеско.
 
– Да ли се људи на власти, бар понекад, могу сетити ове ваше поруке?
 
– То зависи од њих. Као што је рекао свети Јован Златоусти: Није наша дужност да ми убедимо противника, наша је дужност да му изнесемо истину коју знамо, ако хоће да је чује. Ако неће, ми му је нећемо натурати. А његова је дужност да се убеди, јер де факто нико никога не може убедити ако онај неће. Дакле, наша је дужност да му истину изнесемо, ако има уши да чује, каже Христос, нека чује. А онај, како каже апостол Павле, што је нашао себи учитеље да га чешу по ушима, који ће му причати бајке и угодне приче и неће да чује истину, ми ту ништа не можемо. Дакле, дужност нам је да упутимо сваког оног ко хоће и жели да нас чује.
 
Понижавати нас може свако, али да нас понизи не може нико, само ми сами, својим делима, својим поступцима?
 
– Видите, о томе се ради, човек бива због сујете веома осетљив кад неко хоће да га понизи, али је то беспредметно. Човек не треба да троши снагу на бесмисленост. У свету нема човека који мене може понизити. Може и да ми одсече главу, а да ме понизи не може.
 
– Ваша светости, надам се да Вам нисмо одузели пуно времена.
 
– Није много, нека само буде на добро читалаца м свију људи који желе и чине добро.
 
– Да ли ћемо, Ваша светости, Божић дочекати у мирним временима?
 
– Ја се надам. Ја се надам да ће на овом свету увек бити добрих људи. Нажалост, и злих. У Царству небеском, кад одемо, тамо ће бити само добри: добар, бољи и најбољи. Треба, дакле, настојати да смо Богу г.ве ближи п ближи па ћемо онда бити ближи једни другима.
 
„Buвa“, Београд.
Јануар, 1997.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *