ПУТ У ЖИВОТ

 

ПУТ У ЖИВОТ
 

 
СЕОБА ЈЕ БИВАЛО, БИВА И БИЋЕ[1]
 
Ваша Преосвештенства, браћо у Христу свештеници, драга браћо и сестре!
Особитом милошћу Божијом сматрамо што смо дочекали радост да заједно с вама прославимо ову свету недељу, седмични празник васкрсења Сина Божијега. Што овако заједнички учествовасмо у Светој Литургији, тајни Тела и Крви Христа Господа, највећу тајну наше вере. Молисмо се у скрушености са пуном вером да је овде с нама и Он, наш Спаситељ, Исус Христос, који је рекао: Где су два или три сабрани у моје име онда сам и ја међу њима (Мт. 18, 20). Верујемо дакле, да је Он овде, заједно са својом светом мајком Богородицом, у овој цркви, коју преци ваши подигоше, прославише празник њеног Успенија, преласка из овог пролазног света у онај непролазни, који неки дан прослависмо и ми и ви.
У духовној заједници с вама, и свима који су кроз стотине година молитвено долазили у овај храм, и ми дођосмо и молисмо се Њему као и они: Господе, свети и милостиви, своју благодатну помоћ пружио си свима на путу добра, па и наши.м прецима. Не ускрати милост Своју, ни нама, потомцима њиховим, ни свима људима добре воље у овом граду, у овој земљи и у целом свету Твоме.
Но при томе не заборавимо, браћо и сестре, да ђе Господ и сви Свети увек бити с нама ако и ми будемо с њима у светости православне вере и честитости живота по тој вери. Схватимо да смо ми људи двојна бића, телесна и духовна. Тај смисао има реч Христова: Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4). Свакако, ми смо тела и треба нам телесна храна. Али нисмо само тела, него и душе. Души пак треба духовна храна, а то је реч, наука Божја, по којој знамо ко смо, одакле смо, какав смисао имају тешкоће на овом свету. И оно особито важно, да је смисао и циљ нашег живота – задобити непролазно блаженство Царства небескога. Господ Исус Христос зато је и дошао на овај свет да нас научи и дарује моћ како ми смртни да постанемо бесмртни, земаљски да постанемо небески, синови и кћери Божије.
То су наши преци знали, прихватили срцем и душом, и по томе живели и поступали. У њима имамо свете примере и узорне учитеље. Они су нам прокрчили пут којим треба ићи да циљ живота постигнемо и постанемо народ Божији. Мајке су нас од колевке училе и опомињале:
 
Немој сине говорити криво,
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди Бога истинога,
боље ти је изгубити Главу
него своју огрешити душу.
 
То је на наш начин, нашим језиком и речима исказана наука Христова: Шта вреди човеку да сав свет задобије а души својој науди (Мт. 16, 26). Зар му цео пролазни свет може надокнадити бесмртну душу? И оцеви су нас учили и на Косову, и после Косова:
 
Земаљско је за. малена царство,
А небеско увек и довека
 
Зато су они и могли, чувајући се греха, да поднесу сваку тешкоћу на путу правде и истине Божије. Кад се морало, давали су и животе своје, али образ и душу ни за шта на свету. И кад су пошли у Бој на Косово, нису ишли да газе туђу земљу, пего да бране своју. И то да се бране као људи, не злочином и неправдом. Јер су тврдо веровали да, „правда држи земљу и градове“.
Ту је науку наша Црква упућивала свима увек па и у несрећама грађанског рата, које су нас снашле при рушењу бивше Југославије. Молећи се Богу правде да пошаље мир свој и нама и другим зараћеним странама, за читаво то време молили смо му се да то што нас је снашло не снађе ниједну земљу и ниједан народ на свету. Дошли смо, дакле браћо и сестре да се подсетимо и подржимо у тој заједничкој вери у истину, правду и љубав, да су опе моћније од неистине, од неправде и мржње. Ту веру да одржимо без обзира где смо и где живимо, како ми у својим крајевима, тако и ви у овој земљи. Ту веру су држали и преци ваши који су ту живели и подизали цркве и манастире давно пре сеоба под патријарсима Арсенијем Трећим и Арсенијем Четвртим. А и тада кад су борећи се за слободу, морали напуштати своја родна места и вековна огњишта.
Сеоба је бивало, бива и биваће. И људи и нељуди је бивало и биваће. Где ћемо се наћи, у ком крају света, то не зависи увек од нас. Али, да ли ћемо бити људи или нељуди, то од пас зависи. Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да ми не постанемо нељуди – ни ми ни ви, ни наши сународници где били и где живели. Потрудимо се за живота у овом свету да саградимо вечне куће у Царству Божијем у коме могу ући само људи. За нељуде, онде нема места.
Живећи у овој лепој земљи, братски се опходите са народом других вера. Својим честитим владањем и радом укажите поштовање законима који у њој важе. Будите добри суседи својим суседима, добри радници у послу који обављате, увек са свешћу да ће људи међу којима живите, према вашем владању, оцењивати и нас и цео наш народ и нашу веру. Поготово да ђе нас све, по владању и делима оценити и наш и њихов Бог кад пред Његов праведни Суд изађемо. Не заборавимо, браћо и сестре, да нас тај пут, са овог света на онај све чека, без обзира које смо народности, које вере и убеђења.
Са том су вером живели сви наши преци, и они богати и моћни, као што је велики народни добротвор Сава Текелија који је својим радом као представник народа, председник Матице Српске, а особито оснивањем задужбине „Текелијанум’, за универзитетско школовање у Будимпешти способних ђака из Војводине, учинио толико добра, јер је преко 500 питомаца уживало благоданије његове задужбине.
Дугујемо велику захвалност државним властима Републике Мађарске што се Текелијанум враћа Цркви, да се настави њено деловање према жељи и намени Саве Текелије. Исто тако, изражавамо своју захвалност истим властима на обнови православних цркава као значајних споменика културе и уметности, а такође за поступак око враћања црквеног имања и зграда Цркви.
Обраћамо се и Вама, Ваше преосвештенство, брате Данило захваљујући на братском позиву, за ову посету и указано гостопримство. У знак братске љубави предајемо Вам ону икону Свете Богородице – копију њене иконе из манастира Дечана – молећи се њој, заштитници рода нашег крстоноснога, да буде увек с Вама, побожним свештенством, монаштвом и благоверним народом Ваше епархије, у свему светом и спасоносном, упућујући јој и сада и свагда, молитвени призив:
 
Радуј се Невесто Неневесна,
и Пресвета Богородице, спаси нас!
 
31. август 1997.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Беседа у Саборној цркви у Сент-андреји, приликом посете будимској епархији.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *