О ПРАВИМА ДЕТЕТА
Многи одрасли људи навикли су да се потврђују у овом свету на рачун своје деце. Зло којем су морали да гутају на послу, у саобраћају, они искаљују на деци. Одрасли су навикли да потхрањују своју гордост енергијама дечијег страха, немоћи и беспомоћности. Будући изнервирани, не умејући правилно да уравнотеже свој унутрашњи емоционални живот, одрасли се искаљују на деци као на терету, као на сметњи у остваривању сопствених греховних жеља, понекад чак као на проклетство живота.
Своје односе према сопственој деци као према проклетству они се не устручавају да формулишу у најружнијим и најгрубљим изразима. Родитељи често себе оправдавају тиме да је њихов родитељски гнев изазван непослушношћу деце. Многи одрасли не остављају својој деци никаквог права да бирају свој сопствени животни пут, сами им цртају путању животног пута и предсказују (родитељска реч има посебну моћ!) потпуни пораз у случају непослушности. Самим тим они убијају у детету стваралачко начело, стваралачки однос према животу.
Одрасли воле да расправљају о својим правима, о праву на живот, о праву на ширење информација, о слободи говора, о праву на слободу кретања, о праву на здравствену заштиту. Како се радује одрастао човек којем су пре десет година дозволили да говори оно што мисли. Али зашто онда одбија да сва та права призна својој сопственој деци? Зашто? Па та права нама пружа Бог у истој мери у којој и нашој деци. Права детета морају се поштовати с посебном брижљивошћу. Дете је мало и слабо, неискусно и беспомоћно. Свако насиље, свако ограничење слободе делања и мишљења, снажно се усеца у ткиво свести човека у одрастању и касније сакати цео његов земаљски пут, деформишући развој душе у правцу беспомоћности и немоћи.
О каквим се правима детета ради? Прво право детета је његово право на данашњи дан. Често родитељи лишавају дете овог права, неоправдано га одвлачећи у прошлост, подсећајући га на прошле грешке, самим тим доказујући своју родитељску неспособност, своју неумешност да опраштају некадашње грешке. Јер опростити значи сматрати оно што се догодило као да се није догодило. У другом случају родитељи одбијају да детету пруже данашњи дан ради неких тобожњих будућих успеха. Многи родитељи одузимају детету његове дечије године тако што му одузимају један по један дан детињства, чак то и не примећујући. За љубав непознатој и досадној будућности коју су родитељи исконструисали, приноси се на жртву блистава и дивна садашњост. На пример, дете од детињства приморавају да се бави било музиком, било неком другом врстом стваралаштва, сугеришући му да је то његов хлеб, да му је то потребно, да он мора (коме?) да одрасте као генијални музичар, или, на пример, дипломата, потпуно игноришући да у учењу наука које припадају одраслима пролази цело целцато његово детињство, да се учење музике или енглеског језика за дете претвара у робију уместо да служи његовом стваралачком развоју. Многи родитељи такође лишавају своје дете могућности да буде оно што оно јесте. Они су стално незадовољни својом децом и непрестано им пребацују да никако не одговарају њиховим очекивањима. При томе и сами заборављају на пословицу: “Ако реалност не одговара очекивањима, значи да нешто није у реду са самим очекивањима”. Свако дете је нарочита творевина Божија, која поседује индивидуалност и непоновљивост. Није на родитељима да просуђују да ли је правилно створено ово ремек-дело Божије или не. Они, родитељи, могу и морају само да помажу и подржавају његов опстанак, али да суде, оптужују, пребацују, нико им такво право није дао.
Од првих дана родитељи морају да поштују индивидуалност детета, да цене његово личносно начело и да не покушавају да од своје деце направе своју копију, оправдање својих очекивања у овом свету, довршиоца својих неостварених планова. “Када покушавамо да нађемо меру свог индивидуалног ‘’ја’, прво о чему можемо себе упитати јесте следеће: у којем смислу могу рећи да волим оне које волим? Не говорим о онима које не волим – њих је легион; не говорим ни о онима које волим само зато што су далеко и зато што ме не оптерећују.
И ето, на првом месту морамо поставити себи питање: кажем да волим своју жену, кћерку, брата, овог или оног човека. Шта то значи? Волим ли га исто тако као што волим јагоде са шлагом? Другим речима, храним се њиме, једем га из дана у дан, спутавам га, исисавам га као вампир? Тада је заиста његово присуство за мене драгоцено, ја не могу без њега да живим, он је неопходан у мом животу. Хоћемо ли то да кажемо? Дакле, ако смо поштени, врло често морамо да се сложимо: да, управо то. И нема ничег чудног у томе што они који постају жртве наше љубави моле Бога да их волимо што мање. То је врло важно; јер ако нам постане јасно да наше понашање према онима с којима имамо најбоље односе у својој основи јесте понашање грабљивца – шта онда рећи о осталима? У том случају, свакако можемо разумети зашто наши непријатељи имају више среће, него наши пријатељи: њих бар остављамо на миру!
То је први момент: потрудити се одредити и оценити својство оданости, пријатељства и љубави које нас везују са онима према којима осећамо наклоност. А затим поставити себи питање о вези одбацивања, о вези супротстављања која постоји међу нама и осталим људима; и тада ћете видети колико ми непрестано тежимо самопотврђивању, до које мере чак и најближи, најискренији, најпријатељскији, најбратскији односи који повезују двоје људи, јесу односи дистанце: „Држи растојање на корак од мене, бојим се да се не стопим с тобом, бојим се да не ишчезнем, бојим се да ме не пороби твоја љубав, хоћу да останем самосвојан!'”[1]
Мудри родитељи верују да је дете само у стању да изабере сопствену стазу и сопствени животни пут, да пронађе своје место у овом свету, да пронађе себе. Они се неће бавити љубавним манипулисањем, неће гушити своју децу и неће покушавати да их растворе у својим представама или у свом виђењу, већ ће успети да на време (ни касније, ни раније!) пусте брод свог детета у самосталну пловидбу.
Следеће право које многи родитељи ускраћују својој деци јесте право на грешку, право на неуспех и пораз. Ниједан човек на овој планети не може да проведе свој живот без суза и губитака, без разочарања и незадовољства собом, околним светом и људима. Многи родитељи не могу да трпе децу која плачу и која су доспела у тежак положај адолесцената. А управо те сузе обележавају етапе раста живе душе, оне су потпуно природне етапе на путу развоја младог човека. Важно је да се те сузе не смеју проливати родитељском кривицом. Отац и мајка не смеју да буду кривци за неуспехе и грешке своје деце. А какав ће бити животни пут детета нека оно размисли о томе само, нека му каже Бог и његов анђео чувар. Родитељи су пак помоћници деце, надахњивачи, добри сапутници, али никако надзорници, тамничари и егзекутори.
Многи родитељи ускраћују својој деци право на поседовање својине. Како само радо и гласно одрасли са екрана телевизора дижу галаму сваки пут кад неко насрне на њихову својину, или их лишава нечег сопственог. Сваки одрастао човек тежи да има свој комад земље, своју кућу и свој, макар и незнатан, посао.
У исто време одрасли су искрено убеђени да је за десетогодишње дете штетно да има свој сопствени новац. Он ће их, кажу, учинити похлепним и недуховним. Ми потпуно заборављамо да дете у стану мора имати своју неприкосновену територију, сопствене, личне ствари и лични новац. И свим тим оно има пуно право да располаже лично и по сопственом нахођењу.
Психолозима је познато да без приватне својине човек не може да се осећа укорењеним у свету ствари и друштвених односа. Одузимајући деци право на својину, одрасли умножавају готоване и цмиздравце за које ништа у овом свету неће бити вредно и важно, јер ништа неће бити сопствено. Родитељи који су лишили своју децу права на поседовање својине, чуде се одакле код њих таква неодговорност. Зашто су тако немарна? Зашто деца неће да иду да раде и навикла су да висе родитељима о врату? Па управо зато што их родитељи нису научили да цене своје, да цене оно што припада искључиво њима.
Ево шта у свом раду О родитељима и деци пише Франсис Бекон: “Односи родитеља према својој деци, ако их има неколико, у многим случајевима нису једнаки, а понекад родитељи, а нарочито мајка, воле и ону недостојну децу. Премудри Соломон је рекао једном: „Разумни син радује оца, а глуп доноси жалост мајци“. У дому пуном деце може се видети да једног или двоје најстаријих поштују, а оне најмлађе мазе; али од средње деце, коју као да заборављају, много пута су, међутим, одрастали најбољи људи. Шкртост родитеља у издржавању деце штетна је грешка; она чини децу непоштеном, подстиче их на лукавства, тера их да се повезују с лошим друштвом и приморава да се више предају претеривањима када постану богати. И зато, најбољи резултат се постиже онда када се родитељи више брину о свом ауторитету код деце, него о новчанику”.
Многи родитељи одузимају својој деци право на личне тајне. Они не могу да поверују у једноставну истину да дете има право да чува нешто од њих у тајности, да дете може имати нешто интимно, дубинско, нешто своје, лично, нешто што има право да не поверава родитељима. У дубинама дечије душе скривене су најинтимније тајне. А у грешкама… Тамо се скривају и тајне љубавних осећања, брижљиво се гаје снови о плановима за будући живот. Многе маме досађују детету с молбама да им открива тајне своје душе, да им открива своје личне тајне. Да би сазнали како је то тешко – повере некоме оно најважније – потребно је најпре да и сами одрасли покушају да у покајничком смирењу испричају свом детету све оно лично о чему уопште не би никоме хтели да причају. Можда ће, тек ако обаве један такав експеримент који је унапред осуђен на неуспех, родитељи престати да уједају дечије срце глупим питањима и упорним захтевима, и почети да поштују у њему оно скривено.
Дакле, права детета су веома, веома озбиљна тема. Поштовање тих права не само што ће обезбедити слободу, неопходну за хармоничан развој дечије душе, него ће и помоћи одраслом да стекне, да тако кажемо, још већу зрелост.
Јесмо ли спремни да поштујемо права нашег детета? Поштујемо ли га као личност? Јесмо ли у стању да застанемо у страху и страхопоштовању на граници личне слободе коју је сваком од нас Бог даровао? Можемо ли се односити према свету и људима осетљиво и обзирно?
Да не бисмо заборављали у вреви свакодневнице на права детета и да бисмо некако тежили да их поштујемо, што чешће се сећајмо златног правила наравствености, записаног у Еванђељу: „Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима“ (Мт. 7,12).
НАПОМЕНЕ:
[1] Антоније митрополит Сурошки, Човек пред Богом, Москва, 1998.
