Аномалије родитељске љубави

Олабавити, растати се, напустити

 

А сада се вратимо започетом разговору. Родитељски дом као тиха лука мами себи, нарочито ако у младој породици настају неке несугласице и свађе. Ако га је брачни друг увредио, онај други што брже трчи мами, она ће га утешити и подржати га. И испоставља се да кћерка никуда није ни одлазила, родитељски дом је остао и даље њен родни дом. Али ако се због сваке свађе, сваког неспоразума трчи код родитеља ради утехе, породица можда никада неће стати на ноге. Безбедност родитељске луке – то је добра ствар, али се само у невољама и оскудици, у борби за опстанак може родити јака породица коју неће сломити никакве животне невоље. На то увек морају да мисле родитељи, и да знају млади људи који ступају у брак.

Испитајмо сада подробније реч оставити у еванђељском цитату који смо навели на почетку поглавља. Испоставља се да та старојеврејска реч има три значења. Прво од њих је олабавити. Шта то значи? То значи да је неопходно олабавити родитељски грчевити загрљај који је до тада био прилично снажан. Родитељи морају да попусте своје узде љубави, којима су тако вешто управљали својом децом све док нису одрасла, они морају да пусте своје дете на слободу.

Свака мама се може сетити како је одмах после рођења свог дуго очекиваног детета држала под неуморном контролом сваки тренутак његовог живота. Постепено су се узде мало продужавале, дајући детету извесну слободу кретања. Пролазило је време и мама и тата су већ могли милостиво да дозволе своме чеду да мало држи узде заједно с њима. Затим се детету дозваљавало да држи узде готово све време. И ето, дошло је време када родитељи треба да склоне своје руке и да најзад сасвим испусте узде. Њих треба пустити у тренутку када дечак постаје мушкарац, а девојчица жена, и то још пре него што они пожеле да створе своју породицу. Овај прелазак ка зрелом животном добу понекад је веома тежак за родитеље, али је још тежи за децу.

Друго значење речи оставити јесте растати се, што значи отићи. То значи да син или кђерка морају да оставе родну кућу. Сама реч “растанак” изазива код родитеља буру помешаних осећања. Најчешће “растанак” значи раскид, губитак. Разумљиво је да је то тешко, то је повезано са емоционалним потресом, са сузама. Зашто? Сетимо се како је све почело и одмах ћемо схватити зашто. Где су се зачели дечак или девојчица? У мајчиној утроби. Дугих девет месеци малишан се хранио из утробе мајке, они су били неодвојиви. Кад се он родио, ко га је најчешће узимао на руке? Мајка. Пролазило је време, дете је расло и све се више удаљавало од места за које је било везано пупчаном врпцом, све док се ова није прекинула. Имам у виду психолошку, а не физиолошку пупчану врпцу, она је прекинута на дан његовог рођења. Разуме се да је тај процес веома болан. Али, подвлачим, неопходан.

У извесном тренутку ваше дете мора да оде, његово детињство и дечаштво се завршило. Његов самостални живот мора да почне од растанка с родитељима, ма колико то било тешко родитељима, а нарочито мајци. Ако ваше дете има 30 година, а још увек живи с вама под истим кровом, ви му наносите највећу могућу штету, уверавам вас као пастир који је током свих ових година видео много инфантилних младића и девојака који нису успели да прекину психолошку пупчану врпцу са својим мајкама, који нису успели да стану на ноге и да науче да доносе самосталне одлуке.

Хтео бих да дотакнем и треће значење речи оставити. То значи напустити. Шта то значи? То значи да деца морају да оставе своје родитеље у њиховој кући, али тако да не остављају себи право да се врате натраг ако почну тешкоће. Треба напустити родитељски дом. Родитељи морају имати на уму да то није просто прелазак из улоге дечака у улогу мушкарца. То је прелазак њиховог сина у ново својство: главе нове породице.

Дошло је време да се напусте родитељи. Неопходно је отићи од њих и то што је могуће даље. Отићи сасвим. Често имамо прилике да чујемо од претерано брижних мајки, које никако не желе да се растану од своје вољене деце, овакве речи:

– А како схватити оне еванђелске речи: Ко не замрзи оца својега и матер, не може бити мој ученик. Зар може Господ говорити овакве речи, па Он заповеда да волимо свога оца и матер и да их поштујемо?

У вези с тим хтео бих да истакнем да се ту упоређује љубав деце према својим родитељима са оном љубављу којом морамо да волимо нашег Спаситеља. Приликом оваквог поређења синовска љубав према оцу и мајци мора изгледати сасвим сићушна, много мања него љубав према Богу. То је истински смисао ових речи. У вези с тим поставља се питање: “Смањује ли се синова љубав према оцу и мајци узрастањем љубави према Богу?” Не. Заправо она чак и расте. Када Господ заповеда човеку, то јест, одраслом младићу или девојци, да напусте породицу у којој су одрасли, то значи да они морају да се одвоје од ње. Међусобна љубав супружника мора их везивати тако јако да они постану самостална породица.

Упоредо с поменутом заповешћу Оставиће… неопходно је сетити се и друге еванђелске заповести: Поштуј оца својега и матер своју. Како одрастао млад човек може да споји ове две заповести? Како да поштује своје родитеље ако мора да их остави? Одговорићу: Најбоље исказивање поштовања према својим родитељима јесте добити од њих благослов за брак с вашим изабраником или изабраницом. Други начин поштовања својих родитеља састоји се у томе да млада породица нипошто не дозволи да родитељи држе младе под психолошком и финансијском папучом, то јест, у зависности од њих.

Треба имати такву мудрост да се указује савршено поштовање своме оцу и мајци, али да они при томе више немају власт над сином или кћерком, који су их оставили и створили своју сопствену породицу. Та мудрост свакако мора потицати са обеју страна. Може се, па је чак и потребно, тражити од старијих савет. Јер они су мудрији и искуснији од своје деце, и најчешће су у праву. Али истовремено они као да морају остати по страни, морају остати за своју децу пријатељи, учитељи, патријарси породице, али нипошто не смеју да узимају у своје руке власт над новом породицом. Све глобалне и мале одлуке које се тичу нове породице треба препустити само младима.

Не само што млада породица мора да остави своје родитеље, него и родитељи морају да оставе њу. Ево шта каже о томе царица Александра Фјодоровна: “Чим деца мало одрасту, треба да уче да се ослањају на себе, да се уче да живе без помоћи других, да би постала јака и независна”.[1]  

Хтео бих мало да дотакнем и питање финансијске независности младе породице од родитеља. Финансијски односи у већини случајева су толико испреплетени да је каткад тешко одредити ко од кога зависи. То свакако почиње од малена. Родитељи, нарочито у наше, доста тешко време, покушавају да своју децу од малих ногу, малтене од пелена, обуку што боље, нахране што боље и тако даље. Деца врло брзо то схватају и прихватају правила понуђене игре, те током сазревања почињу да се “вешају својим родитељима око врата”. Неки, не толико имућни, родитељи, морају, да не би заостајали за другима, да раде неколико послова, па чак и да гладују (има и таквих случајева) само да њихов вољени син (или кћерка) не буду обучени горе од других. Даље игра постаје још сложенија. Магнетофон, бицикли и остале ствари отишли су у блиску прошлост. Сада деци треба дати музичке стубове, DVD, аутомобиле. А они најчешће неће ни прстом да мрдну да све то сами стекну. Прави се скандал, диже се хистерија – и “преци ће из властите коже искочити”, али ће пружити то свом вољеном чеду. И, јасна ствар, када то чедо стекне породицу, родитељи и даље остају “крава музара”. Ту ниједна страна неће да пресече вешто испреплетане мреже. Зар могу родитељи дозволити да њихова деца “гладују” или да немају оно што имају други? Зар могу дозволити да дуго очекивани унуци изгледају горе од других? И почиње нови круг финансијске трке. Зараде са стране! Круг се затвара још тешње зато што унуци у пубертету више не могу да замисле да могу постојати другачији односи. Једини финансијски извор су, по правилу, баба и деда. Истичем да се оваква жалосна слика не види у свим породицама, али се среће прилично често.

Природно је да финансијски чинилац прилично снажно везује и руке и ноге младог пара с родитељима. У вези с тим многи парови не успевају да науче да живе самостално. Они не знају шта је то борба за опстанак. Зато су многи појмови данас обезвређени. Млад човек који не уме да заради себи за комад хлеба, живи с таквим амбицијама о којима његови родитељи пре неколико десетина година нису ни сањали. Мислим да огромну кривицу за то сносе претерано брижни родитељи који су цео свој живот посветили томе да “њихово дете ни у чему не оскудева”. Ако младић или девојка све време буду стајали поред родитељског дома са испруженом руком, они никада неће научити да истински и поштено раде и правилно се оријентишу на, нимало лаком, животном мору.

Памтите да када код ваше деце настану непријатности, најбоља им помоћ неће бити отворени новчаник, нити поклоњена штедна књижица, већ лепа реч савета, подршке и саосећања.

Хтео бих да завршим ово поглавље великом утехом за родитеље. Прихватите, драги родитељи, мисао о томе да вам је Господ поверио вашу децу да бисте их одгајили, а затим пустили у самостални живот. Од првога дана она су вам била дата да бисте их довели до оног тренутка када ће излетети из родитељског гнезда. Управо ви морате да их на то подстакнете, а затим радосно да посматрате њихов лет којим лете у велики самостални живот. У томе је ваше родитељско предназначење.

Заједно с њиховим детињством завршило се врло важно, врло лепо поглавље и у вашем животу. Опроштајна чаша ће бити и горка и слатка у исто време. Горка зато што се оно што је доживљено више се никада неће поновити. Тај део, то поглавље вашег живота биће завршено и затворено и оно се више никада неће отворити. А слатка зато што се живот не завршава. Даље ће књигу, сада већ свог живота, писати ваша одрасла деца. Треба само имати на уму да ћете моћи, у најбољем случају, само да је мало исправљате, али никако не да је пишете. То је њихов самостални живот. Време родитељства је прошло. А како бити добар деда и баба – то је већ сасвим друга прича. И друга књига.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Господарица Царица Александра Фјодоровна Романова, Дневници, Москва, 1998. стр. 286

 

Comments are closed.