Предговор свештеника, доктора и тате са много деце
Када сам био млад, прилично сам се олако односио према задатку који ми је дао Господ у овом животу – да будем отац. Чега има тешког у томе? Васпитавај децу, храни их, проверавај да ли уче, јесу ли болесна. Рекло би се, ништа нарочито. Али што деца постају старија, то више човек схвата како то није нимало једноставна ствар – волети своју децу. Јер она нису моја, нису моје власништво. Како је човек само навикао да схвата својим оно што има: моја кола, мој стан, моја деца, мој фрижидер. Али не! Све што има припада Богу! То су Његова кола, Он ми је дао да неко време путујем њима; ово је Његов стан – Он ми га је дао да бих поживео у њему неко време и то су Његова деца – Он ми их је поверио на неко време да бих им помогао на почетку њиховог бескрајног пута.
Моја ме деца стално подсећају да нису моје власништво… Тиме што не слушају, тиме што јуре по стану, туку се, разбијају посуђе, просипају лепак на одећу… Чим покушам да их сатерам у “сопствене” оквире, о, како се они огорчено супротстављају! И сваки пут се убеђујем: ОНА НИСУ МОЈА! То су посебни људи, самосталне бесконачности, а ја сам само њихов земаљски почетак…
Сећам се када сам тек почињао да будем отац. Тада сам тражио литературу из које бих могао да извучем принципе успешног васпитања. Сањао сам о “методици”… О, колико сам тада књига прочитао! И свугде сам налазио отприлике једно исто: “како правилно учинити да све буде правилно”. И поштено сам се трудио: стављао сам их уз иконе, кадио их, певао сам на празнике тропаре као успаванке над кревецем малишана који спава, и, уопште, све сам чинио на православан начин. Не могу да кажем да је то било неправилно! Али већ тада ми се чинило да је то некако помало извештачено; стално је био присутан осећај да нешто детету намећем, као да уместо њега проживљавам оно што оно може и хоће да проживи само. Временом сам то дубоко осетио и схватио речи једног мог познаника: “Методике су прошли век. На њих се може сасвим заборавити ако постоји жеља да се бавимо самом ствари. 21. век је век личносно оријентисаних приступа. А све методике су изграђене на статистици и свођењу на просек”.
Сада то веома добро схватам. Управо зато сам се тада одрекао свог васпитног “форсирања”. Код К. Д. Ушинског постоји оваква мисао: добар васпитач пази на дете и чим оно хоће да направи корак он као да му подмеће степеник под ноге уместо да га вуче са собом уз степенице. То је врло лепа метафора: испада да родитељ помаже малом човеку да сам направи своје степениште живота и паралелно га учи самосталности, што на крају крајева даје одраслијем детету способност да се само успиње, не обазирући се на тату и маму.
Сећам се, како смо се једном ми, очеви почетници, једном скупили око боце киселе воде и говорили о родитељским проблемима. Један од нас је тада изрекао фразу која ме је потресла. Замисливши се и гледајући некуда у даљину он је рекао: “Правила уопште не постоје, треба једноставно стално држати руку на пулсу детета…”. У мени се све преврнуло! Па то је основни принцип: моја родитељска интуиција! Јер Бог ми је делегирао одговорност да будем отац, дакле, дао ми је могућност да осетим тренутке када нога мог детета почиње да се подиже за наредни корак! Да имам поверења у своја осећања, да поштујем самосталност другог човека, макар он био мали, да увек будем поред њега и да одржавам везу са небеским Оцем. Све дотле док малишан сам не буде могао да Га призове: “Оче наш…” заједно са својим татом. После тога мој став оца уступиће место другом ставу – најбољег пријатеља. Управо је разумевање тога постало за мене најважније! Сада имамо шесторо деце…
Искрено сам се обрадовао када ми је отац Евменије предложио да прочитам његов рад. То је заиста мудра и професионална књига у сваком погледу. Неко ће у њој видети упозорење, неко оптужбу, некоме ће она постати благослов, а некоме приручник.
Време, у којем морају да делају савремени родитељи, није нимало једноставно. Рђаво друштво квари добре обичаје – то се односи и на данашње време! Страшно је имати поверења у дете, пуштати га далеко од себе, човек би хтео стално да га штити да не би пропало. И тако се добија да, с једне стране, имамо рђаво друштво, а с друге стране, болећиве родитеље са својим стегама у којима држе слободу своје деце. А резултат су проблематична деца. Дечије схизофреније, дечија гранична стања, дечије депресије, узнемиреност, нема броја тим болестима које су се јако “подмладиле”. Мајке звоне на узбуну! Обраћају се и психијатријским клиникама, и Цркви, и врачарама, само да учине нешто с дететом, јер оно пропада! Пуши, пије, не спава код куће, изгледа да ће и дроге пробати! А ми њега тако волимо!
Е овде треба пажљиво погледати мајци у очи. Дете није одрасло само од себе. Оно је гранчица на дрвету чији корени потичу из дубине прошлости. Породица је целовит организам. Проблеми младог изданка су, првенствено, проблеми тла на којем он расте. Дрво породице се храни соковима родитељске љубави. Они који хоће заиста да изађу на крај с проблемима деце нека пре свега погледају саме себе!
Књига коју држите у рукама је, по мом дубоком уверењу, у данашњем тренутку најуспелији и најконструктивнији помоћник. У њој су јасно откривени принципи по којима се решавају проблеми у породици. Управо незнање тих принципа и доводи до аномалија у развоју детета.
Ова књига ће помоћи да схватимо и прошле грешке, и рећи ће нам како да више не правимо нове. Лош пријатељ увек критикује и разобличава. Добар саветник је онај ко указује на грешке и помаже да их исправимо. Предлажући основне принципе којима се треба руководити, он оставља благословеној родитељској интуицији да изабере како да поступи у новонасталој ситуацији.
Књига је корисна и као радни приручник у породичном консултовању. Добар психотерапеут ће је обавезно оценити. Цитати из ње се могу применити као самостални методски материјали. Већ од првих страница, потпуно аутоматски, у процесу читања лично сам себе ухватио у мисли како одређујем: “Од овога треба направити плакат и залепити га на зид”, “Ово треба умножити за пријатеље”, “О овоме треба обавезно испричати у проповеди”.
Искрено је препоручујем свима који имају децу или унуке. Бабама и дедама ће такође бити корисно да се озбиљно замисле над плодовима њихове љубави, захваљујући чему ће моћи да промене много тога. Сигуран сам да је Господ благословио овај рад! Јер у њему се објашњавају врло важни принципи које можемо усвојити гледајући како нас васпитава наш небески Отац. Аутор позива да учимо управо од Њега. Његовом Речју прожето је у овој књизи све.
Свештеник Валентин Марков, Нижњи Новгород,
руководилац Мисионарског одељења Нижегородске епархије
Руске Православне Цркве
