Аномалије родитељске љубави

Мајке алкохоличара…

 

Болан призор, стандардни дијалог, унапред погађаш сваку фразу:

  • Баћушка, шта да радим? Син пије…
  • Од којег новца? Ради ли?
  • Ма какви ради… Већ другу годину како не ради. Никако не могу да га натерам да почне да ради нешто.
  • А где узима новац за алкохол, за храну?
  • Живимо од моје пензије.
  • Е па, драга мама, ви сте фактички спонзор алкохолизма свог сина. Ви га храните, издржавате: плаћате стан, не истерујете њега, беспосличара, из куће. Зато он и не иде да ради.
  • То значи да ми ви саветујете да истерам рођеног сина на улицу? Па то је сурово, ја сам од самог рођења… Он је преболео све болести, тешко ми је било, сама сам га подизала, без мужа…
  • Ја вам ништа не саветујем. Ви сами све знате.
  • Па шта онда да радим, баћушка? Можда да га водим на третман код психолога?

* * *

Још један проблем с којим се пастири данас често суочавају јесу претерано брижне мајке које до смртних загрљаја воле своје синове и кћери који почињу да одрастају.[1] Схватити да човек који тражи помоћ од пастира има посла управо с таквом врстом родитељске привржености, није једноставно. Управо “брижна мајка” може рећи свом детету које је одлучило да свој животни пут повеже са младожењом (невестом) који се њој не свиђа, с манастирским искушеништвом или једноставно да живи далеко од родитеља:

– Ја сам цео живот посветила теби. Ако ти одеш, ја ћу умрети!

Дете је потпуно збуњено. Свог младожењу (невесту) она (он) воли, али не може да прекрши заповест о поштовању родитеља. Судбина и лични животни избор су угрожени.

Једноставна анализа показује да ту нема ни трага од љубави према детету, ако се љубав дефинише као активна заинтересованост за живот и развој онога кога волиш. Мајка иступа против развоја свог детета и против људске природе уопште, на силу не пуштајући одраслог човека из родитељског гнезда, отворено или скривено му сугеришући да је он још увек недовољно одрастао да би о било чему одлучивао сам.

Временом се разоткрива да интересовања, лични живот и развој детета мајку уопште не брину, само да оно остане уз њу. Какве аргументе она наводи? Најчешће су то тешкоће у свакодневном животу, које очекују њено чедо у неком месту које је непознато и недостижно за њено упорно старатељство. Али ако је дете одрасло као неприлагођено за живот, ко је за то крив? Наравно, “брижна мајка”. Јер чинећи све за дете, она га је блокирала, није му дозвољавала да стекне своје лично искуство, није му остављала право на грешку… Али обично такве мајке по правилу неће да слушају пастирске савете, чак и ако им у благом облику указују на то да је у области односа с дететом време да нешто промене. Тешко је да ће такве мајке нашу књигу прочитати до краја. Али ипак бих хтео да и њих позовем на разговор.

Нико се не рађа с родитељским навикама. Сви родитељи почињу као аматери. Нажалост, данас постоји много изврсних књига, часописа и чланака који садрже савете и открића која вам много могу помоћи да будете најбољи родитељи. Ова књига је намењена како родитељима, тако и пастирима и свештеницима који морају да размрсују нимало једноставне чворове породичних узајамних односа. То је трагање за решењима заједничким напорима, то је отворени разговор с родитељима и с децом. То је жеља за помирењем, да бисмо заједно проживели и одолели искушењима. Не сами, већ заједно.

Посебна прича су деца која су одрасла у породицама родитеља верника. Деца коју су од детињства учили религиозном понашању, али их нису упознали са Господом Исусом Христом Који сваком човеку дарује живот радостан, пуновредан, живот у изобиљу. Деца која су у прелазном узрасту отишла из Цркве, деца за коју сусрет с Православљем више никад неће постати чудо или тајна – њих су својевремено претерано накљукали црквеношћу. Деца, разочарана у религију својих родитеља… Има ли мудре речи за њихове родитеље? Има ли излаза?

Излаз није у међусобним оптужбама и претњама. Излаз је у Речи Божијој без које ништа не постаде (Јн. 1,3). Решење је у реалном враћању Богу, јер одлазећи из породице у активан религиозан живот, ми, одрасли, отишли смо од наших најближих. Јесмо ли стекли Бога ако смо посејали око нас толико патњи? Муж и деца незбринути и ненахрањени, а жена по читаве недеље проводи по манастирима, код стараца, на богослужењима… Разорене породице, син који се најпре навукао на пиво, а затим на дроге, и мајка која покушава да одвуче дете на “читање буквице”, или му пак обећава златна брда ако “оде на причешће”. Шта је то? Је ли то плод духовног живота који је обећао Христос? Или ми можда нешто нисмо правилно схватили?

Родитељи који су заиста прави верници пре или касније ће доћи до трезвеног преосмишљавања свог духовног живота. Дубоко сам убеђен да ће здрав разум победити, да ће се верујући родитељи вратити породици, својој деци, смиривати се и кајати се пред Богом, и да ће почети да им дарују љубав, прихватање и разумевање.

Духовни препород у нашој земљи неће настати ако не буду обновљене породице. Духовни препород у Цркви почиње духовним препородом и обновом породице.

Намера аутора ове књиге је да помогне да обрати срца отаца према деци (Лк. 1,17). За мене ће бити огромна радост ако сазнам да је ова књига помогла некоме да пронађе одговоре на питања која су искрсла у души, ако се односи у породицама њених читалаца васпоставе, ако се претерано туторство замени поверењем и поштовањем, оптужбе – прихватањем свога сина или кћери, чантрање и незадовољство – радошћу односа које је Господ благословио.

Из другог издања ове књиге аутор је избацио поглавље “Ако је ваш син алкохоличар (наркоман)”. Тема, покренута у овом поглављу, постала је толико актуелна да је захтевала дораду и издање у виду посебне брошуре.

Знам да књигу коју држите у рукама неће бити нимало једноставно читати, нарочито њену прву половину. Екскурзија у наказност односа у савременој породици није нимало лака ствар. Она је написана с надом – излаз постоји! На овим страницама, драги читаоче, надам се да ћете га наћи.

Хоћу да изразим посебну захвалност онима који су учествовали у стварању ове књиге, који су надахњивали аутора, причали о животним ситуацијама повезаним с питањима која се у њој разматрају, уверавали у актуелност покретаних питања, а посебно:

  • нашем Господу Исусу Христу без чијег мудрог и брижног вођства тешко да бих се одлучио да се позабавим овом нимало једноставном темом. Када сам застајао у раду на књизи Он ми је Својим брижним Промислом слао стално нове и нове случајеве за пастирску бригу о лечењу односа између деце и родитеља;
  • драгом оцу Валентину Маркову, руководиоцу Мисионарског одељења Нижегородске епархије Руске Православне Цркве, пријатељу и сараднику на пољу служења мајкама деце која пате од болести зависности;
  • протојереју Владимиру Пивоварову, који се љубазно сложио да напише предговор за књигу;
  • сталном уреднику Александри Сергејевној Гавриљук, која је у ову књигу уложила труд свог срца, аутору знатног дела прича у овој књизи;
  • православним психолозима Максиму Бондаренку и Олги Соколовој, ауторима предговора за књигу, који су у нашем просветном центру одржавали семинаре из практичне психологије;
  • Наталији Јевгењевној Сухињиној, која је дозволила да се у овој књизи објави њена прича Две турске кафе;
  • Јелени Александровној Потехиној, аутору бајке Дечак и виолина;
  • уреднику Људмили Јурјевној Михаелис, због исцрпне и брижљиве коректуре другог издања књиге;
  • главним надахњивачима књиге – мамама које категорички и принципијелно не желе да се растану од своје мајчинске улоге;
  • чикама и теткама који све до данас нису оставили свога оца и мајку, те се зато ни за шта у овом животу на прави начин нису могли прилепити – надам се да ће им књига помоћи да учине тај одговорни корак;
  • а такође свим оним људима чије су мисли помогле формирању мог погледа на свет, а идеје се органски уклопиле у текст књиге коју држите у рукама.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Изврсно и рељефно су овакве мајке приказане у филмовима Мир од Харпа (у главној улози Робин Вилијамс) и Форест Гамп (у главној улози Том Хенкс).

 

Comments are closed.