“Не буди здрав”
Болест је главни начин стицања љубави и пажње за људе који су одрасли у породици где је главна забрана била “Не буди здрав”. Да би био вољен таквом човеку је неопходно да буде болестан. Управо зато он себи несвесно ствара болест. Болујући, он, с једне стране, пати од болести, а с друге, стиче потајно задовољење од бриге и пажње коју му пружају ближњи. Ако је верник, болест за њега постаје и део општења с Богом, јер у својој болести може видети знак Божије милости према себи.
Међу верницима је распрострањено мишљење како Господ шаље људима болести и патње из љубави према њима, у име њиховог властитог добра. Међутим, куда год је долазио Исус Христос, тамо се болест повлачила. У потпуности јавивши карактер Бога Оца, Исус ниједном није рекао: “Ето, теби је за спасење корисно да још болујеш”. Он је давао исцељење свима који су га за то молили.
Прича се такође да је, ако одавно није боловао или му се нису догађале никакве непријатности, Бог таквог човека заборавио и оставио. Оваква размишљања у суштини садрже забрану “Не буди здрав”. Али такву забрану нам не даје Господ. Нажалост, стварајући слику Бога по свом образу и подобију, људи уносе ту забрану у своје општење с Њим, ослањајући се на искуство добијено у родитељској породици.
Нема ниједног места у Светом Писму где би Исус послао некоме болест или би рекао људима: “Болујте и кроз то ћете се спасти”. Напротив, еванђељске странице су препуне примера исцељења и оздрављења људи кроз општење са Христом. Треба се замислити над тиме да ли нам Господ шаље болести као знак Своје посебне љубави, или су болести дело наших властитих руку, а оздрављење садејство наше одговорности за болест и Божијег одговора на молитву наше вере.[1]
Авај, да би стекли Божију милост многи људи несвесно теже болести, исто онако као што су чинили то у својој породици, тражећи пажњу од најближих људи.
* * *
Резимирајмо укратко све што смо рекли.
Цео свет је за мало дете његова породица. И законе творевине оно схвата на примеру властите породице. Тачније говорећи, ослањајући се на своје властито искуство, оно изводи те законе и даље гради свој живот, полазећи од њих. При томе, наравно, његов доживљај света може бити потпун, богат и разноврстан, или сувише искривљен, једностран и узак. Темељ схватања света сваког човека јесу забране које је добио у детињству од својих родитеља. Исте те забране често формирају и односе детета с Богом зато што смо склони да несвесно преносимо на Бога особине својствене нашим родитељима.
Када саветујем друге људе, због особености моје професије неопходно ми је да разјасним питања о томе како и у каквим су породицама расли, како су запамтили своје родитеље, какви су били њихови односи са сваким од њих. Као резултат тога откривају ми се многе појединости о детињству мојих клијената. И ето, када током рада наједном почну да говоре о Богу, покаткад се ствара утисак да не говоре о Њему, већ о својим земаљским родитељима. Када им скренем пажњу на то, они се јако изненаде.
У закључку овог поглавља хоћу посебно да истакнем да се васпитање детета у вери темељи не само на његовом учењу молитава и читању житија светих. Огроман значај у том питању има реални и живи пример породичних међусобних односа, пример који су родитељи дали својој деци. Јер на основу поука љубави, добијених у породици, деца стварају слику Бога у Којега ће веровати. Та слика може одговарати еванђељском опису (то јест, да буде истинита), а може бити и јако искривљена. Ту од вас, драги родитељи, зависи много тога, јер деца се не уче помоћу речи, већ помоћу родитељских дела и поступака.
НАПОМЕНЕ:
[1] Желимо да напоменемо да писац овде износи свој лични став, а не учење Цркве и Светих Отаца. Бог јесте љубав и разни су односи љубави, као према детету којег карамо. Бог не даје лично од Себе болести и страдања, али их по примеру многострадалног Јова допушта, у том ширем Промислу о нама у његовом завршном исходу. Исти је однос и нормалне родитељске љубави према деци, када и кажњавају, а та љубав се не умањује или затамњује. Свети Јован Златоусти, Николај Охридски, Петар Дамаскин, Игњатије Брјанчанинов и многи други Оци уче о том допуштању Божијем ради нашега спасења. Свети Теофан Затворник у својим писмима говори: „Бог је послао болест. Благодарите Господу, јер све што је од Њега води добру… Болест смирује, омекшава душу и олакшава окамењеност која долази од многих уобичајених брига“ (писмо бр. 1383) „Све је од Бога: и болест и здравље и све што је од Њега, даје нам се за наше спасење… Тако и ти прихватај своју болест и благодари Богу, јер се брине о твом спасењу…“ (писмо бр. 1377). А на другом месту говори: „Постоје болести на чије излечење Господ ставља забрану, када види да је болест неопходнија за спасење од здравља“ (писмо 1385)… (уредништво Светосавља).
