Драги моји родитељи! – Порука родитељима од тешког детета
Не мазите ме, тиме ме само кварите. Веома добро знам да није обавезно да ми дајете све што тражим. Ја вас једноставно искушавам.
Не бојте се да будете строги према мени. Ја више волим управо такав приступ. То ми омогућава да лакше одредим своје место.
Не будите недоследни. То ме збуњује и приморава ме да још упорније покушавам да у свим случајевима моја реч буде последња.
Не уздајте се у примену силе у односима са мном. То ме учи да водим рачуна само о сили. Одазваћу се с већом спремношћу на вашу благонаклоност.
Не говорите обећања која не можете испунити, то ће поколебати моју веру у вас.
Не падајте на моје провокације када вам говорим или чиним нешто само зато да бих вас једноставно изнервирао. Иначе ћу покушати да постигнем још веће “победе”.
Не нервирајте се сувише када говорим “Мрзим вас”. Заправо то није тако! Просто хоћу да зажалите због онога што сте ми учинили.
Не терајте ме да се осећам млађим него што заправо јесам. Ја ћу вам то вратити тако што ћу постати “плачљивац” и “цмиздравац”.
Не чините уместо мене и за мене оно што сам у стању да учиним сам, иначе ће ми прећи у навику да вас користим као послугу.
Не гњавите ме због мојих “рђавих навика”. То ме још више учвршћује у њима.
Не исправљајте ме у присуству туђих људи. Обратићу далеко већу пажњу на вашу примедбу, ако ми све кажете мирно и у четири ока.
Не покушавајте да расправљате о мом понашању усред сукоба. Из неких објективних разлога мој слух губи оштрину за то време, а моја жеља да делам заједно с вама пропада. Биће нормално ако предузмете одређене кораке касније.
Не покушавајте да ми читате буквице и придике. Бићете изненађени, сазнавши колико савршено знам шта је то добро, а шта је лоше.
Не терајте ме да осећам да су моји прекршаји увек непоправљиви. Ја морам да научим да правим грешке, не осећајући да сам неспособан.
Не зановетајте ми и не чантрајте ми. Ако ми то будете чинили, бићу принуђен да се браним, правећи се да сам глув.
Не захтевајте од мене објашњења зашто сам то учинио. Понекад ни сам не знам зашто радим тако, а не другачије.
Не излажите сувише великом искушењу моје поштење. Када сам уплашен, лако се претварам у лажљивца.
Не заборављајте да волим да експериментишем. На тај начин сазнајем свет и зато се, молим вас, помирите с тим.
Не штитите ме од последица сопствених грешака. Ја се учим на сопственом искуству.
Не обраћајте сувише велику пажњу на моје мале болести. Ја могу да научим да извлачим задовољство из тога што се лоше осећам, ако то привлачи на мене толико много пажње.
Не покушавајте да ме се отарасите када постављам отворена питања. Ако не будете на њих одговарали, видећете да ћу потпуно престати да вам постављам питања и тражићу информације негде на страни.
Не одговарајте на провокативна и бесмислена питања. Ако то будете чинили, открићете да једноставно хоћу да се мноме стално бавите.
Никада не правите чак ни алузију да сте савршени и непогрешиви. То ми даје осећај узалудности покушаја да се упоредим с вама.
Не брините што проводимо заједно сувише мало времена. Значајније је како га проводимо.
Не заборављајте да не могу успешно да се развијам без разумевања и охрабрења, али се похвала, када је часно заслужена, понекад ипак заборавља. Али грдња, чини се, никада.
Нека моји страхови и бриге не изазивају у вама узнемиреност. Иначе ћу се бојати још више. Покажите ми шта је то храброст.
Односите се према мени исто онако као што се односите према својим пријатељима. Тада ћу ја такође постати ваш пријатељ. Запамтите да мене учи мање критика, а више примери за подражавање.
Осим тога, памтите да вас волим и, молим вас, одговарајте ми љубављу.[1]
НАПОМЕНЕ:
[1] Извор: http://narcom.ru
