“Поразговарај са мном, мама…”
Обично је главно питање које хоће да реше родитељи у разговору са свештеником питање како да поправе односе с дететом у пубертету. Али најчешће родитељи, нарочито мајке, при томе не желе сами да се мењају. Они сматрају да су у праву и хоће да им свештеник да савет како да што лукавије утичу на дете да би оно ипак постало послушно. Зато још на почетку разговора пастир може да постави овакво питање:
– Да ли сте ради побољшања односа с властитим сином или кћерком спремни да испуните све што ћу вам рећи?
Све док родитељ не да часну реч да ће испунити пастирев савет, ништа му не говорите. Можете чак и одбити да с њим разговарате. Могуће је да ће родитељ размислити и доћи још једном. Али свакако је ефикасније да приликом првог сусрета добије родитељску сагласност, па тек после тога да размисли заједно са оцем или мајком о томе у чему треба они да се промене.
Овде бих хтео да предложим неколико могућих приступа. Први од њих је акција поверења. Овакав приступ је уместан управо онда када у односима детета и родитеља постоји одређено неслагање које служи као повод за многобројне свађе и сукобе. На пример, мајка захтева од кћерке да не напушта факултет или забрањује сину да се дружи с људима који се њему свиђају, а њој се чине сумњивим. Тада ће се акција поверења од стране родитеља састојати у капитулацији пред избором сина или кћерке и укидању дуго наметане забране, односно, захтева. Мама у разговору са кћерком може да каже:
– Знаш, Света, кћери моја, много сам размишљала и одлучила сам да је, на крају крајева, твоја лична ствар да ли ћеш да студираш или не. Ти си већ одрасла и у потпуности можеш да одлучујеш у своје име. Ја ти, дајем часну реч, нећу више ништа о томе говорити, а избор твог даљег пута препуштам твојој зрелој одлуци.
Или, на пример, поводом другова о којима су се раније износиле критичке примедбе:
– Дима, на крају крајева, то су твоји другови, ти их најбоље познајеш. Ти знаш колико су они поуздани и колико су у стању да те подрже, да те не оставе на цедилу у тешком тренутку.
Ако је један од проблема била забрана да некуда отпутује, да долази сувише касно, њено укидање ће бити иста таква акција поверења. Важно је да то не изгледа као милостиња родитеља или демонстрација по принципу: “Ради како хоћеш”, већ управо испољавање поверења, као доказ другачијег, зрелијег и уважавајућег односа према личности детета. Наравно, акција поверења ће бити ефикасна само у случају ако, изјавивши нешто, родитељи никада више неће одступити од своје нове донесене одлуке. У првом реду треба да имају то на уму сами родитељи. Не може се у једној ситуацији испољавати акција поверења, па наједном, ако се нешто у понашању детета не свиди, рећи:
– Повлачим своје речи!
Овакав став ће изгледати још горе, него одсуство акције поверења од самог почетка.
Још један пример тактички правилног приступа може се назвати душевни, отворени разговор са сопственим дететом о својим осећањима и доживљајима. То је још сложенији задатак, барем због тога што, пре него што отац или мајка почну да изражавају своја осећања према детету, морају да се потруде да их и сами схвате. Ради тога свештеник мора да открије шта се скрива иза претеране бриге родитеља. Довољно је поставити овакво питање:
– А зашто њега, или њу, још увек штитите и водите? Колико је вашем детету година?
Задовољивши се првим одговором, који ће за већину бити овакав: “Бојим се за њега” или “Бринем за њу”, даље се може поразговарати с родитељем о његовој потреби да контролише и управља дететом да би остварио осећање властитог значаја. Често се тајна родитељских проблема састоји у томе што родитељ хоће да се осећа да је бар некоме на овом свету надређени, па макар то било властито дете.
У разговору с родитељима боље је оријентисати их на пут промене спољашњег изражавања свог понашања према деци. Важна промена у понашању биће преоријентација родитеља с контроле деце на испољавање сопствених осећања и доживљаја повезаних с дететом. Овакав се циљ, на први поглед, чини једноставним. Уместо да се непопустљивим тоном каже: “Не смеш ни да помислиш на то да напустиш студије” боље је сести са кћерком увече и тихо, најискреније, обратити јој се:
– Кћери, бојим се да ћеш упропастити цео живот ако напустиш студије. Мене су својевремено саветовали да завршим факултет, да стекнем диплому. Али ја нисам хтела никога да слушам, удала сам се, времена за учење није било, те сам, на крају крајева, остала ни са чим. Бојим се да се и теби тако нешто не догоди.
Рекло би се да разлика није велика, али је невероватно колико је тешко неким родитељима да уместо директивних ставова поделе с децом своје доживљаје, да заврше фразу: “Осећам да…”
Изражавање сопствених осећања је врло ефикасно за решавање, рекло би се, нерешивих ситуација. Јер понекад, ако мајка и отац изразе властите доживљаје свом детету и препусте му право избора, то ће деловати далеко дубље, него категорични тон. Управо зато што сопствена осећања многи одрасли људи ретко пред ким износе или анализирају, осећања и доживљаји других остају за њих исто тако несхватљиви или се тумаче прилично примитивно. На пример, од неких родитеља се може чути: “Он све ради мени у инат”, “Она ништа не разуме”. Али чим родитељ успе да открије свом детету (у горе наведеном примеру, већ одраслом детету) своја осећања, и њему ће се, природно, донекле открити доживљаји сина или кћерке. Сазнавши их, родитељ ће можда најзад престати да контролише или да се узнемирава свакојаким поводима. Можда неће све бити тако страшно: дете није превише беспомоћно, а његови другови нису тако распуштени.
Током разговора с дететом родитељи треба не само да размотре проблем осећања, већ да испричају зашто је тако неопходно делити та осећања с другим људима, омогућити другима да осете шта значи изражавати их.
Нажалост, у многим породицама ситуација односа родитеља и деце врло често личи на Бородинску битку. У породици влада стални сукоб између двеју страна, страх да неко не попусти. Ако је родитељ случајно у нечему попустио, ускоро се труди да све то с борбом поновно преотме. На пример, у извесном тренутку је попустио у свом захтеву да дете долази кући пре поноћи, а онда, као да се предомислио, поново покушава да га утера у те оквире. Ако му то понекад пође за руком, следећег пута родитељ се учвршћује у сопственом ставу забране. Углавном је тај рат исцрпљујући и врло тежак. Ако отац или мајка имају довољно храбрости да се упусте у отворен разговор са сином или кћерком, ако се у њима појави могућност да се покају за своје грехе једни пред другима, да отворе душу и ослободе се накупљених љутњи и претензија, то може постати нова етапа у њиховим међусобним односима
Пастир може посаветовати родитељу да је за такав разговор најбоље да изабере мирно време, време без конфликтне атмосфере. Пожељно је да то буде разговор насамо. Време када ће се обавити тај разговор треба утврдити конкретно. То је неопходно ради тога да би се откриле могуће препреке на путу извршавања задатка, препреке које могу бити непримећене приликом површног разматрања, а прилично се брзо разоткривају када почиње конкретно планирање.
На пример, мама одлучује да поразговара са кћерком, али се испоставља да се ова стално враћа кући касно. А преко суботе и недеље родитељи морају да иду у викендицу или да обиђу болесну баку. На тај начин, да би се обавио дуг и миран разговор неопходно је специјално испланирати време које је згодно за обе стране. Свештеник коме су поверили планирање ситуације може у знатној мери допринети сврсисходном решавању овог проблема. Када нека одлука није донесена “у принципу”, већ сасвим конкретно, онда је, прво, извршити је далеко лакше, а друго, анализа узрока неизвршавања може постати добра основа за дубље разумевање узрока несугласица.
Понекад човек обећава да ће мирно, у поверењу и искрено поразговарати са својим дететом и рећи му да га сматра одраслим. Али сваки пут, када га види у кући не онаквим каквим би хтео да га види у идеалном смислу, у њему се та жеља одмах губи. Појављује се бес, мржња и жеља да га гађа столицом.
Претерано туторски став родитеља опасан је и због тога што често доводи до неправилне оцене сопственог детета. Родитељ почиње да доживљава своје дете као ненормално, а његово понашање изазива неосновано и озбиљно страховање. Покаткад отац или мајка, тражећи помоћ, користе неадекватне аргументе који почињу да се чине просто апсурдним. На пример, једна мајка ми се једном жалила: “Чини ми се да је моја кћерка наркоманка. Када се враћа касно кући, очи јој сијају”. А друга ми је рекла: “Мене веома брине морални лик моје кћерке. Неколико пута сам видела како је прате младићи. С једним од њих се љубила”.
Према свакој изјави родитеља свештеник треба да се односи пажљиво и уздржано, пошто се, с једне стране, иза ње може скривати нешто друго него што је претерана узнемиреност мајке, а с друге, да утиче на мишљење човека, да умири његово узбуђење може само онда када је успостављен добар контакт поверења, који је немогућ без прихватања свега онога о чему се говори на почетку разговора.
Пастир понекад мора, ако има у себи довољно пастирске мудрости, да се одрекне улоге човека који зна одговоре на сва питања и може да реши сваку ситуацију. Ту је неопходно смирење пастира и пастирска мудрост која ће се састојати у следећем. Прво, осим обичних, нормалних и правилних савета о томе да је неопходно усрдније се молити за кћерку или сина, треба такође рећи родитељу да је у неким случајевима детету неопходна помоћ специјалисте. Ако су мајка или отац већ успели да васпитају прилично негативан однос према Православљу својом непрестаном жељом да вуку дете у храм или непрестаним подсећањем на његову “религиозну несавесност”, те је разговор са свештеником немогућ, пастир може препоручити у појединим случајевима да се обрате лекару – наркологу или психотерапеуту.
Слање код специјалисте је прилично сложен задатак. Родитељ који шаље своје дете код лекара, често не може да нађе правилан тон и начин мотивације. У већини случајева он прети или обећава: “Тамо ће ти доктор објаснити ко си ти у ствари”, то јест, подвлачи пре свега негативне моменте повезане с предстојећом посетом, што, наравно, не само што не подстиче, већ и поткопава поверење према оцу или мајци, као и према специјалисти. Расправивши с родитељем, шта и како говори свом сину или кћерци у њиховој конфликтној ситуацији, свештеник се може потрудити да, ако је могуће, уклони негативне и унесе позитивне моменте у процес објашњавања неопходности посете специјалисти. То може бити анонимност помоћи, анонимност коју јемчи родитељ. То може бити такође прича о осећањима и бригама родитеља поводом детета, разуме се, без оптуживања. То значи да родитељ мора да истакне да верује у сопствено дете и воли ш.
У искрености и брижности мајчиних речи садржана је велика снага. Помислите и осетите колико дубоко у срце могу продрети следеће речи:
– Сине, ја те много волим и страхујем за тебе. Знам да је то што си се “навукао на иглу” случајност. Ако имаш жељу да се ослободиш тога, хајде да се потрудимо да све исправимо, нашла сам доброг лекара и ти ћеш се вратити уобичајеном и нормалном животу.
У већини случајева, осим када се заиста ради о стварним узроцима, родитељ доживљава одређени део кривице због онога што се догодило детету. Нажалост, већина родитеља је, у ситуацијама тешких психичких и социјалних тешкоћа које деца доживљавају, склона да поучава своју децу, да их критикује, указује им на неку своју некадашњу исправност. А деца, којој ионако није нимало лако, могу врло болно да доживљавају чак и такве, на први поглед, безазлене примедбе, као што су: “Упозоравао сам те да се не петљаш с њима” или “Боље ти је да ћутиш, него да се расправљаш”. Деца сматрају овакве изјаве доказом да их родитељи одбацују, да не желе да им помогну. У таквим случајевима и ситуацијама повезаним са испољавањем претераног туторства, учити било шта је већ касно или бесмислено. Деци је потребна реална подршка. Спасти их од даљег пада не може савет, тим више не може казна, већ осећање прихватања и саосећања од стране родитеља.
Свештеник често има прилике да игра улогу својеврсног преводиоца и тумача смисла онога што говори и ради дете. Мора да објашњава родитељима да је детету сада тешко; његова плаховитост и негативизам у понашању не сведоче о дрскости и непоштовању, већ о тежини доживљаваних емоција и одсуству могућности да некоме испричају о свом крајње лошем стању. Само ако има добре односе поверења с дететом, родитељ ће моћи да има на њега барем мали утицај. На тај начин, родитељи могу сачувати своје чедо од неправилног корака не саветом, већ саосећањем.
Ако постоје односи поверења с родитељима, дете је, с једне стране, више склоно да их слуша, а с друге, почиње да делује врло јако обуздавајуће средство: страх да се причини бол вољеним и драгим људима. Обично дете не размишља о томе да ли ће нанети бол тати или мами, ако су они увек према њему хладни, осуђују га, не разумеју. Ако пак оно види бол, муке оца или мајке, тада му је сто пута теже да им причини бол. На тај начин, ситуација поверења даје више могућности за контролу, али не за непосредну, већ за посредну контролу. Ако су односи родитеља с дететом у тренутку обраћања свештенику за помоћ већ прилично поремећени, могу се размотрити специјалне мере усмерене њиховој нормализацији. То могу бити како акција поверења, тако и отворени разговор, о чему смо већ говорили.
Нарочите тешкоће у раду с поменутим случајевима често настају код неискусних младих свештеника, када после успешног разговора са оцем или мајком, пристају да поразговарају с дететом, фактички заузимајући једну страну у сукобу. Јер адолесцент зна да је баћушка на страни родитеља и зато је ефикасност разговора с њим, по правилу, веома ниска.
Она може бити чак и бескорисна, јер ће, ако баћушка и мама “делују заједно”, адолесцент избегавати све разговоре с њима. Он мисли: “Знам, знам шта хоће да ми кажу и да учине, али ја сам прозрео све њихове лукаве методе и ипак ћу радити по своме”. Свој однос према свештениковим педагошким експериментима адолесцент може пренети на свој однос према Цркви.
Посебно бих хтео да поразговарам о неким проблемима који су више родитељски, него дечији. На пример, мајка васпитава сина или кћерку. Дете одлази у свестан и зрео живот, а мајка остаје у свом стану сама. Уместо да нађе прихватљиве облике и начине реализације својих потреба: читање књига, одлажење у цркву, служење људима, дружење, она почиње активно да се меша у лични живот сина или кћерке, забијајући клин у њихове међусобне односе. Она доживљава стање: “Ето остарила сам, никоме више нисам потребна” и при томе те доживљаје преноси на децу. Она покушава да утиче на њихову породичну ситуацију, да се реализује у бризи о деци. А због те “бриге” млади људи је грде: “Опет се твоја мајка меша у наш лични живот”.
Понекад родитељ доживљава властиту животу неоствареност и услед тога, страх за децу: “Нека она не понове моје грешке”. Тада почиње наредни круг морализаторства према деци.
Понекад мајке доживљавају осећај сопствене родитељске некомпетентности и кривице пред дететом због пропуста у васпитању и дефицита пажње према њему у детињству, те покушавају да то компензују. С родитељима ове категорије лакше је разговарати, њих је лакше убедити да сваки човек мора бити одговоран за властити живот и властите поступке.
