Аномалије родитељске љубави

Како реагује дете на родитеља

 

Анализирајући конкретну конфликтну ситуацију, понекад је корисно сазнати како и којим речима реагује дете на родитељске речи које му загорчавају живот. Понекад родитељ признаје да дете каже: „Више ни речи нећу рећи о себи зато што све то користиш против мене“. Или чак и следеће: „Ако ми још једном то кажеш, обесићу се, досадило ми је да слушам та пребацивања“, или: „Ако ми још једном пребациш да једем твој хлеб, отићи ћу од куће“. На основу тих изјава које карактеришу понашање родитеља, можемо упитати:

– Да ли заиста то говорите њој (или њему) сваки дан?

Најчешће је оваква примедба довољна па да родитељ схвати чињеницу да његово сопствено понашање изазива одговарајуће реакције сина или кћерке.

Наравно, чују се и оваква оправдања: „А шта ми преостаје да чиним?“, „Докле ћу то да трпим?“, „Ја му говорим тачне и правилне ствари“. Али чињеница остаје чињеница: оцена својих поступака као испољавање претеране бриге јесте један од преломних тренутака родитељевог увиђања властите заблуде. Али да би решио проблеме с дететом то је недовољно. Пастир може помоћи родитељу да преиспита три важне компоненте његовог односа према детету, о којима смо већ говорили:

  1. став према детету,
  2. тактика свакодневног понашања,
  3. представа о сопственом детету.

Пре свега, родитељ треба да доведе у сумњу меродавност и сврсисходност става свезнајућег учитеља живота, става који заузима према детету. Родитељ мора да схвати да, свакодневно објашњавајући одраслом сину или кћери баналне животне ставове, не може да постигне никакав позитиван резултат.

Понекад је довољно да се родитељу једноставно постави питање: „Да ли сте убеђени да је вашем детету управо то неопходно?“, или: „Шта мислите, ако је све што говорите апсолутно правилно, зашто вас онда оно не слуша?“

Овакви проблеми у међусобним односима често настају услед разлике представа о животу, о његовим нормама и вредностима код родитеља и код детета, убеђености родитеља у своју исправност и непристајања да се растану од те исправности, чак и у замену за љубав и слогу у кући. Наравно, то се може односити на питања различитих гледања, на пример, на музику и фризуре. Сложеније стоји ствар ако се ради, рецимо, о односу према раду (дете хоће само да лежи на кревету и гледа ТВ, више га ништа не занима) или према раном полном животу (четрнаестогодишња девојчица хоће да живи „као и сви“ да „не би изгледала старомодно“).

Често се одговорност за васпитање пребацује на образовне установе, на сиромашне наставнике који су уморни од властитог ентузијазма. Још горе је ако су деца бачена на милост и немилост телевизије која је постала малтене глава породице. Она их дочекује после школе, испуњава њихово слободно време, ублажава усамљеност… Често свет одраслих у очима адолесцената изгледа лажним, лицемерним, и што је главно, одвратно досадним. Отуда и неповерење, и самостално „боготражитељство“, и екстравагантно-егзотични облици протеста… То јесте такозвани проблем „отаца и деце“, који је у сва времена узнемиравао умове писаца, педагога, васпитача и свих мислећих људи.

 

Коментарисање није више омогућено.