Када адолесцент одлази из Цркве
Молим верујуће маме и тате који воле своју децу да обрате пажњу на следећу чињеницу. По правилу, у извесном тренутку адолесцент одлази из Цркве.[1] У цркви му постаје досадно, непријатно, сувишно и незанимљиво. То се догађа са дететом у 11-12 години, понекад нешто мало касније.
Митрополит Антоније Сурошки узроке оваквог одласка види у следећем: “Мислим да један од проблема који се појављује пред адолесцентом јесте у томе што њега уче нечему док је још мали, а затим, када постане 10 или 15 година старији, наједном откривају да има и сумње и питања и неразумевања. Он је прерастао све оно чему су га учили у детињству, а у међувремену га ничему нисмо научили зато што нам ни на памет није падало да пратимо каква се питања у њему рађају, и да обраћамо пажњу на та питања, да се односимо према њима озбиљно, а не само да кажемо: ‘Како можеш то да доводиш у питање?’… Често се догађа да, када нам одрасло дете поставља питање, ми на њега не одговарамо. Не одговарамо, нажалост, врло често не зато што смо непажљиви према њему, већ зато што немамо шта да одговоримо, јер и сами никада нисмо о томе размишљали.
Једном сам окупио родитеље и децу, адолесценте. Одрасли су очекивали да ћу обавити разговор, да ћу обраћати пажњу на децу, а родитељи ће само тако седети: јер они ионако све знају. А ја сам предложио деци: ‘Ето, имате питања – поставите их својим родитељима и видећемо шта ће вам одговорити’. Родитељи ништа нису могли да одговоре. После тога реакција родитеља је била: ‘Како сте могли тако с нама да поступите! Па ви сте нас постидели пред нашом децом!’ Али од стране деце је уследила другачија реакција: ‘Било је изврсно! Сада знамо да су наши родитељи исти као и ми!'”.[2]
У том периоду који није нимало једноставан за адолесцента, периоду самосталног тражења, веома је важно подржати га, задржати топлу, домаћу атмосферу пуну разумевања, да, одлазећи из црквеног живота, не би био искључен из породице. У то сложено и веома важно време за формирање вредности он се не сме избацивати из породичног круга. Треба га на све могуће начине подржати у његовом самосталном животном трагању.
Многи савремени родитељи греше одступајући од овог правила. Треба показати сину или кћерци да су вољени, без обзира на то што су престали да иду у цркву и живе без молитве, без исповести и Причешћа. Важно је не изгубити душевни контакт с дететом, чак и ако оно сада нема тежњу према духовном. А ради тога (пазите, драге православне тате и маме!), морате да поднесете одређене жртве. Можда ће оно што ћу сада рећи некога шокирати, али не и оне који се боје да изгубе своју децу: они ће све што ћу рећи прихватити с пажњом.
Ако се вашем детету свиђа савремена музика, можете сести поред њега када је слуша и послушати је заједно с њим. Поразговарајте с њим отворено, искрено. Поштено признајте да сте ви човек старијег поколења, да сте васпитани на другачијим ритмовима, да се вама више свиђају песме са смисаоним садржајем, можда чак и не толико музика, колико текст. Отворите му своје срце, али не правите никакве критичке оцене онога што се њему свиђа. Замолите дете да вам објасни шта му је блиско управо у тој музици. Искрено (али обзирно) признајте му ако вам се та музика не свиђа, или реците детету да је, на пример, ево ова композиција чак врло занимљива. Прецизирајте зашто је детету важно слушање те музике ако је веома гласна. Односно, искрено сазнајте од свог детета у пубертету о свему, не покушавајте да га приведете правилном (с вашег гледишта) одговору по том питању.
Једна мама ми је испричала овакву причу.
“Ја сам са својим малим сином дуго времена имала односе који су били пуни поверења. Али када је син мало одрастао, почео је да се одушевљава рок музиком, нарочито једном познатом групом. Ја сам се, поштено признајем, у младости такође много одушевљавала рок музиком, имала сам велику дискотеку, ишла сам сваки дан у најбољу продавницу да видим последње новитете, зими сам се смрзавала у огромним редовима, преплаћивала и све остало; ко се од одраслих одушевљавао роком зна колико је тада било тешкоћа. Али затим сам се обратила Православљу, избрисала сам то из свог сећања и живота и одлучила сам: ‘Мој синчић неће правити такве глупости, он ће слушати само класику и лепу духовну музику’.
Када сам сазнала да се сину свиђа та група доживела сам шок. Носио је спортску мајицу с портретом солисте групе преко целих груди, при чему се тако брижно односио према тој мајици да сам почела да се бринем. Једном сам узела мајицу да је оперем, али мој син је добио хистерични напад – ја нећу успети да оперем како треба. Наљутила сам се и више нисам хтела да такнем ту мајицу. По навици (син ми је увек поверавао све своје доживљаје) он ми је пришао с касетом: ‘Мама, послушај како је Добро!’ Ја сам (о, како сам дуго затим прекоревала себе због тог тренутка!) рекла: ‘Ма шта ти то слушаш?! То је неки сатанизам…’
С мог гледишта, ја сам поступила апсолутно исправно. Била сам стопостотна хришћанка и читала сам књиге о погубном деловању рок музике на човекову душу, хтела сам да се мој син васпитава у идеалним условима, на идеалним достигнућима светске културе. Али сам у то време приметила да је син почео да живи својим животом, а не оним који сам му ја намењивала. Та моја реченица је разорила наше искрене односе током многих месеци.
Веома дуго сам покушавала да саградим оно што је било срушено. Колико је било мојих душевних патњи, колико суза, колико молитава! Јер син се удаљио од мене душевно, иако је био учтив, није био дрзак, али оно што је немогуће изразити речима отишло је. Ишла сам према њему као према танком и крхком леду, јер сам знала да ће моћи да поверује само у моју искреност, а не у моје речи. ‘Оштровидо је само срце. Оно најважније се не може видети очима’ – тако је рекао мудри Лисац философ у мом омиљеном Малом принцу Антоана де Сент-Егзиперија и морала сам дуго да поправљам своје односе са сином зато што се наша драга деца не могу обманути, она нас заиста виде не очима, већ срцем.
Тада сам почела да слушам снимке омиљених група мог сина, читала сам о његовим омиљеним извођачима, чак сам гледала видео спотове на МТV. Тамо сам сазнавала све новитете из омладинске музике, упознавала се са омладинским сленгом.
Сад из искуства знам: да бих дисала са својим сином у једном даху, не треба да се уздижем изнад њега својом “праведношћу и начитаношћу”, већ стално да живим и развијам се, да држим своју руку, како се то каже, на пулсу времена. И није важно да ли ми се свиђа ова или она музика, да не говорим о текстовима. Важно је да мој син осети да нисам равнодушна према његовим интересовањима и заносу.
И још нешто. Увидела сам и схватила да су, упркос помодним струјама у музици, деца вероватно генетски склона нашим, родитељским укусима. Ја и мој син имамо овакву игру. Укључујемо неку радио емисију или телевизор где се преноси концерт и расправљамо о свим музичким новитетима у шаљивом облику. Приметила сам, сину се не свиђају глупе и бесмислене речи песама. Мени се свиђа што има добар укус, што има захтеве не само у односу на музику, него и на текстове.
Недавно ми је рекао:
– Мама, знаш ли, ми (то јест, он и његови другови) много волимо да слушамо ‘Битлсе’, ‘Јураја Хип’, ‘Пинк Флојд’, ‘Лед Цепелин’. Ви сте одрасли на доброј музици!
Када ти верује сопствени син и види да тежиш да схватиш и прихватиш његов свет, можда не баш уобичајен, али за њега вредан свет, он, с своје стране, прихвата и поштује твој унутрашњи свет. У породици почиње да влада атмосфера љубави и поштовања. А шта је још потребно?”
Протојереј Аркадиј Шатов у чланку “Зашто деца одлазе из Цркве?” саветује: “Може се и треба ући у живот детета, сјединити се с њим, постати за њега најзанимљивији саговорник. Тада оно неће тражити утеху код других људи: на улици, код другова који не знају за Бога, у друштвима где пију пиво и пуше цигарете.
Пођите с дететом у шуму, пустите бродиће на речици, лети пођите да берете гљиве, јагоде, послушајте како певају птице у шуми, преведите то певање на људски језик и реците да птице поју славу Богу и дете ће то запамтити и доживеће лепоту света као лепоту Божије творевине. Тада ће се оно и према свему осталом односити исто тако, све ће посматрати управо с тог гледишта и видеће пројављивање Божанске љубави у свему што га окружује.
… Не могу се деца лишавати сваког друштва. То значи лишити их радости дружења с вршњацима. Важно је учинити то да око деце од малих ногу буду другови који су верници, треба тако организовати њихов живот да им буде занимљиво” – пише даље отац Аркадије.[3]
Предложите детету да позове своје другове у кућу. Најбоље је да не покушавате да се уплићете у њихово дружење, већ једноставно да се упознате с његовим друговима и, као случајно, после једног или два сата дружења, предложите им да попију чај с парчетом торте. Можете мало да поседите с њима или да одете, све зависи од ситуације.
Драге тате и маме! Не постављајте баријеру између свог света и света вашег детета у пубертету.
Прилично често је чак и свештенику тешко да расправи с родитељима, који се претерано заштитнички и доминантно понашају, особености погледа њиховог детета у адолесценцији. Њихови им се животни принципи чине једино тачни. Зато ће ефикасније бити, изразивши сумњу у исправност родитељских поука, прећи на анализу њихове упорности и контроле, на то како они конкретно изражавају своју критику, шта се непосредно налази у основи несугласица и тешкоћа у односима с децом.
Ушавши у Цркву пре пет-десет година, а можда и од детињства, верујући родитељи у томе што њихово дете пориче њихове сопствене животне ставове и вредности виде малтене напад на темеље православне вере.
Пастиру је веома важно (нарочито ако је време општења ограничено) Да, не упуштајући се у појединости, не оцењујући животне принципе родитеља, схвати у чему се конкретно испољава претеривање у религиозном васпитању детета. Многи савремени родитељи (нарочито они “сувише православни”) сматрају да за васпитање детета, за његово боље разумевање уопште није обавезно да читају педагошку литературу, да се занимају за живот савремене омладине. Да би боље схватити своје дете, да би разумели какве животне вредности има савремено поколење, покаткад треба само сести и заједно са сином или кћерком погледати филм који ужива популарност код омладине. Упитајте дете:
- Какав је то филм, зашто се о њему тако много говори?
- Зашто га сви гледају?
- Донеси сутра касету да је погледамо заједно.
Протојереј Константин Островски пише тим поводом: “Ако хоћемо да помогнемо деци да прерасту њихове у духовном погледу штетне заносе, морамо да се трудимо, остајући самосвојни, да успоставимо с њима контакт да они не би од нас скривали своје погледе и своје доживљаје. Ако у општењу с децом будемо употребљавали само узвишени и аскетски тон, већина чак и верујуће деце наћи ће се ван нашег утицаја”.[4]
Нажалост, овакав задатак многи православни родитељи не постављају. Штавише, они сматрају да су им, да би разумели све животне ситуације, довољне само уско религиозне представе о животу. Овакав ограничени став доводи, нажалост, до тужних резултата. Стављајући себе у круте оквире, родитељи престају да разумеју своју децу, губе с њима контакт, самим тим нарушавајући заповест о љубави, пре свега према ближњима, јер наша деца су нам најближа. Често, расправљајући о основним заповестима хришћанства, љубави према Богу и ближњима, не волимо најближе – своју децу, не покушавамо да их разумемо, да проникнемо у њихове тежње и тајне њиховог срца, већ обрнуто, оцењујемо, критикујемо, зановетамо и самим тим рушимо остатак односа поверења и поштовања.
У Дневнику свете мученице царице Александре Фјодоровне читамо:
“Нема ничег јачег од осећања које нам долази када држимо на рукама своју децу. Њихова беспомоћност додирује у нашим срцима племените струне. За нас је њихова невиност сила која очишћује. Када је у кући новорођенче, брак као да се поново рађа. Дете зближава породични пар као никада раније. Пред младим родитељима постављају се нови циљеви, појављују се нове жеље. Живот одмах стиче нов и дубљи смисао.
У кући где расту деца, целокупно њихово окружење и све што се догађа утиче на њих, па чак и најмањи детаљ може имати добар или штетан утицај. Чак и природа око њих формира будући карактер. Све оно лепо што виде дечије очи одражава се у њиховим осетљивим срцима. Ма где се васпитавало нечије дете, на његовом карактеру се одражавају утисци места на којем је одрастао. Собе у којима ће наша деца спавати, играти се, живети, морамо учинити толико лепим колико нам дозвољавају средства…
Још један важан елемент породичног живота јесу односи љубави једних према другима; није то обична љубав, већ култивисана љубав у свакодневном животу породице, и изражавање љубави речима и поступцима. Радост и срећа потребни су деци ништа мање, него што је биљкама потребан ваздух и сунчева светлост.
За праву мајку је важно све чиме се интересује њено дете. Она исто тако радо слуша о његовим доживљајима, радостима, разочарањима, достигнућима, плановима и фантазијама, као што други људи слушају неку занимљиву причу.
Најбогатије наследство које родитељи могу оставити деци јесте срећно детињство, с нежним успоменама о оцу и мајци. Оно ће осветлити будуће дане, чуваће их од искушења и помоћи ће им у грубој прозаичности живота, када деца напусте родитељски кров”.
Пастир треба да објасни родитељима да је непосредан и директиван утицај на децу у пубертету неефикасан, нарочито ако се заснива на негативним примерима и изјавама у повишеном тону. Реакција на притисак родитеља најчешће је одбијање послушности, отпор, негативизам, то јест, родитељи добијају резултат супротан жељеном. Пастир мора да објасни мајци или оцу да притисак и контрола само кваре односе с дететом, они стичу нежељен карактер и касније руше породичну атмосферу.
У атмосфери потпуне контроле, свађа, непрестаних разрачунавања или диктата немогуће је нешто пренети човеку, приморати га да нешто чини. Ако су покварени лични односи, ако је нестало поверење и искреност, ефекат васпитања практично ће бити једнак нули.
Родитељи, никада немојте избегавати да дајете одговоре на питања своје деце, не избегавајте општење с њом. Како повикнеш, тако ће и одјекнути. А шта ако она одједном исто тако немарно окрену вама леђа с вашим старачким питањима? Научите се да слушате њихова питања. Молите од Бога мудрост за одговоре. Многа њихова питања нису нимало бескорисна.
Општење с децом је озбиљно служење које захтева велико стрпљење, огромну љубав и мудрост. Потрудите се да за њих постанете занимљиви саговорници и прави пријатељи.
Општење с децом је служење деци. Како је важно да наш живот постане чист и благословен, да не преносимо следећим поколењима нашу гордост, ћудљив карактер, свадљиву нарав. Дужни смо да нараштају који долази после нас оставимо добар пример, нелицемерну веру и љубав према Богу, чврсто уздање у Господа у свим животним ситуацијама. А за то прва недељна школа деци мора постати њихов властити дом, а породица – домаћа црква.
Служење деци је служење Богу. Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). Наш Господ Исус Христос поистовећује Себе с децом. И који прими једно такво дете у Име Моје, Мене прима. А који саблазни једнога од ових малих који верује у мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врат његов, и да потоне у дубину морску… Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца Мога небеског (Мт. 18, 5-6, 10).
Однос према деци одређује ваш однос према Господу нашем Исусу Христу! Равнодушност према деци је равнодушност према Њему. Ако проклињеш, псујеш, оговараш своје дете – проклињеш, псујеш и оговараш Господа; ако благосиљаш децу, благосиљаш Господа.
Нека свако од нас постане пример достојан подражавања, образац наравствене чистоте и хришћанске врлине!
Данас морамо да преиспитамо свој однос према деци. Ако су нам она стално сметала и оптерећивала нас, молимо се да Бог обрати наша срца према њима, да она постану за нас предмет пажње, љубави и служења.
НАПОМЕНЕ:
[1] Од овог правила свакако има изузетака.
[2] Антоније митрополит Сурошки, Радови, Москва, Пракса, 2002, стр. 189-190
[3] Недељна школа, бр. 41, 1999
[4] Недељна школа, бр. 44, 1999.
