Љубави без слободе нема!
То је тачно не само у односима између човека и животиња, него и у односима међу људима. На пример, осећање љубави између мужа и жене брзо нестаје ако један од супруга окружује другог челичном решетком. Имао сам прилике да срећем стотине жена које су безуспешно захтевале од својих мужева љубав и верност. Нажалост, ништа им није вредело. Било какви истински односи осуђени су на неуспех од тренутка чим један од двоје почне сувише да се узнемирава због губитка другога, телефонира по сто пута дневно или се скрива иза дрвећа, надајући се да ће сазнати ко је супарник.
Овакво бесмислено понашање у стању је да уништи чак и идеалну љубавну везу за свега неколико дана. Понављам: нема љубави без слободе. Шта мислите, зашто нам је Господ дао слободу избора, пруживши нам право да сами одлучујемо, да ли ћемо Га волети или одбацити?
Зашто је Бог дао могућност Адаму и Еви да окусе забрањени плод, а није их приморао на послушност силом?
Због чега Он није учинио људе Својим робовима, програмираним да се без роптања покоравају свом Њорцу? Одговор налазимо у самом смислу љубави.
Бог нам је дао слободу избора зато што љубав која не познаје алтернативу нема вредност. Само онда када долазимо Богу, чезнући да успоставимо савез с Њим, наши односи с Господом стичу значај.
Зар о томе није говорио Творац у Књизи прича: „Оне који мене воле Ја волим и они који Мене траже наћи ће Ме“ (8,17).
Такву љубав може родити само слобода. Она се не може захтевати, на њу се не може приморавати, она се не може програмирати.
Понављам, љубав је резултат слободе избора, коју је благословио Сам Свемогући Бог.
