“Не буди успешан”
Избегавање успеха у било којим областима (лични односи, финансије, посао и друге) јесте лајт-мотив људи чији је живот заснован на овој забрани, јер за њих постизање успеха значи губитак љубави. Врло често, разочаравши се у живот, они долазе до вере у Бога. Али при томе њихова вера умногоме има компензаторни карактер: у хришћанском вероучењу они налазе за себе утеху у позиву да оставе све земаљско и траже само царство небеско. То веома подсећа на басну о лисици и грожђу, када је, не успевши да се докопа наизглед укусног грожђа, лисица себе тешила тиме да је оно зелено и кисело. Лисица се одрекла грожђа изнуђено, не зато што је оно за њу изгубило вредност, већ зато што није успела да га се докопа, то јест, она се у тој ситуацији показала неуспешном. Али том приликом је покушала да себе превари, тврдећи да је грожђе заправо лоше. Исто тако се и неки људи намерно одричу социјалног успеха. Не зато што не желе да имају много новца, добар посао и службени положај, већ зато што су претрпели неуспех на том пољу. При томе су обезвредили све те ствари, иако их се у дубини душе нису одрекли. Међутим, тешко је да ће то сами себи признати.
Њихови родитељи су им забрањивали да буду успешни. Исто тако им се чини да је и Бог противник сваког успеха у световним пословима, те да ће им, ако буду зарађивали много новца, живели у добром стану, возили скупа кола, Бог обавезно окренути леђа, а можда их и казнити. Насупрот томе, ако се одрекну свега тога, удостојиће се Божије награде. При томе им је веома тешко да схвате да њихов неуспех у животу није воља Божија, него, можда, родитељских ставова које су дубоко усвојили у детињству.
Важно је схватити да нам Господ не забрањује да будемо успешни. Љубљени, молим се да у свему добро напредујеш, и здрав да будеш, као што ти добро напредује душа (3 Јн. 1,2), Ово проучавај, у овоме стој, да се напредак твој покаже у свему (1 Тим. 4, 15). Господ упозорава на неправилан приступ материјалним вредностима, када се она од средства за служење претварају у циљ који је сам себи довољан, када материјално
богатство постаје важније од духовног богатства. Христос говори: Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6,33). Обратите пажњи на то да вам Он не говори да вам више ништа није потребно; Он говори: “Све остало ће вам се додати”.
У неким религиозним породицама васпитање деце почива на одрицању од било какве социјалне успешности. Дете се не припрема за то ће, када одрасте, морати да има професију, да зарађује новац и издржава породицу, и тако даље. То је погрешно зато што је за остваривање служења врло често потребан новац, на пример, да би човек одгајао децу, градио храмове, издавао богословску литературу и слично. Зато је важно да људи који врше служење не само добро познају Еванђеље и умеју да се моле (то је неоспорно неопходно), већ је такође важно да поседују пословне и организационе способности. Зато је, да би деца, одрастајући, могла корисно служити Богу, важно васпитавати их као делатне, социјално активне и успешне људе. Од људи неуспешних и несрећних, разочараних у живот и у људе, тешко је очекивати добре плодове на њиви служења Богу и својим ближњима.
