“Не буди”
То је веома опасна забрана. Она може бити дата како у веома благом облику: “Да није вас, деце, ја бих се већ развела од вашег оца и не бих се мучила читав живот”, тако и у оштријем облику: “Боље би било да се ниси родио, тада не бих морала да се удам за твог оца”. Важно је истаћи да није обавезно да мајка изговара такве речи гласно. Најчешће се овакве забране преносе преко њених емоција и поступака према детету. Мајка не узима дете на руке када оно плаче; грди га и повишава глас на њега када му је нешто потребно и када нешто тражи; једноставно бије своје дете; једном речју, постоји мноштво начина преношења овакве поруке.
Забрану може пренети мајка, отац, брат или сестра. Супружници могу бити потиштени због тога што се дете зачело након што су одлучили да немају децу или се зачеће догодило у неповољном тренутку – у неком тешком периоду у животу породице. Порођај може да прође с тешкоћама и да поткопа здравље мајке. Тада дете могу посредно оптуживати за то. У најопштијем облику забрана “Не буди” звучи овако: “Да се ти ниси родио живели бисмо боље”.
За старијег брата или сестру појава малог конкурента може бити доживљена веома болно. “Да се ти ниси појавио родитељи би ме и даље волели” – то су типичне изјаве старије браће и сестара.
Општи смисао одлука које се доносе на основу забране “Не буди” своди се на то да не треба живети, да треба умрети. Али примена оваквих одлука може јако да варира – од намерних покушаја самоубиства до опасног понашања које угрожава здравље и живот (опасан посао, ризична вожња аутомобилом, употреба дрога и тако даље). То су могуће варијанте решења и понашања, који следе на основу забране “Не буди”.
“Ја ћу да умрем и ви ћете онда да ме заволите”. Дете, а касније и одрастао човек, потајно машта о смрти, замишљајући да ће, када умре, они који га недовољно воле осетити колико им он недостаје.
“Ја ћу вам доказати, чак и ако ме то убије”. Људи овог типа могу бити подељени на две категорије. Први теже да докажу најпре својим родитељима, а затим и свим одраслима на свету, да заслужују право на љубав. Њихов систем доказивања је тежња све већим и већим успесима. Овакви људи стичу једно звање за другим и један положај за другим, купују све скупље куће и кола. Због чега то може бити опасно? Због тога што сваки нови успех захтева од њих све веће и веће снаге, које, на крају крајева, почињу да се исцрпљују. Али овакви људи настављају трку за успесима, не обраћајући пажњу на стање свог здравља – повишени крвни притисак, чир у стомаку, срчана обољења. У извесном тренутку организам не може више да издржи. О таквим људима обично се каже: “Он се сатире”. Догађа се и то да је човек доказао све што је хтео. Тада живот за њега изненада губи смисао и он може да га прекине, или извршивши самоубиство, или “напрасно умревши” од изненадне болести или срчаног удара.
Друга категорија људи која следи овај сценарио јесу људи са саморазорним навикама. Они су зависници од дрога, алкохола, преједања, никотина и користе све то да би себе лагано убијали. Њихова несвесна тежња према самоуништењу најчешће је својеврсни протест против родитеља који, с једне стране, нису волели дете, а с друге, захтевали су од њега да буде добар, уредан и послушан.
“Ако се не промениш, ја ћу се убити”. Ово је својеврсна уцена чији је циљ да добије жељена осећања или понашања од стране другог човека. Неуспешни покушаји дечијих и адолесцентских самоубистава врло често су уцена упућена родитељима. Ови покушаји су остали неуспешни не толико због неких околности, већ пре зато што деца и нису имала намеру да се убију. Њихов циљ је да привуку пажњу родитеља, да их “приморају” да више воле сопственог сина или кћерку, да изазову у њима осећање кривице због недовољне љубави.
Одрасли људи такође често могу користити овакву уцену у односу према својим најближима. При томе, њихов арсенал начина утицаја може бити истанчанији. Уопште није обавезно наочиглед и пред свима узети и убити се (тим више што је то и грех!). Али човек се може тешко разболети и дати на знање члановима породице да је у тој болести њихова кривица. Поново подсећам на један случај из своје праксе.
Консултовао сам жену оболелу од рака. Њена болест је већ била у поодмаклој фази. Оно што ме је највише изненадило током нашег разговора јесте то што је она покушавала да с моје стране пронађе потврду да је за њену болест крив муж. При томе се чинило да њу уопште не занима могућност властитог излечења. Свој долазак на консултацију она је оценила тако да ју је муж послао зато што сматра да је сама себе довела до болести. Иста особа је испричала дугу причу о њиховом неуспешном породичном животу, о томе како ју је он варао, тукао је и слично. Њено главно питање је било: “Могу ли да кажем мужу да је са мном све у реду?” Подтекст који је звучао при томе: “Ако је са мном све у реду, то значи да нисам ја крива за своју болест, већ да си ме ти довео до тога”. Испоставило се да она, уништавајући себе (имам у виду не само болест, него и одсуство жеље за оздрављењем), као да је кажњавала мужа због тога што је није волео.
“Натераћу те да ме убијеш”. Када дете живи у ситуацији насиља, оно долази до очајања због неиздржљивог бола. Њему се чини да је за њега једини излаз да умре, да се ослободи патњи. Када овакво дете одраста и напушта породицу, веома му је тешко да се прилагоди животу. Дечији бол у њему је толико јак да наставља да руководи њиме и касније: он не верује другим људима, тешко успоставља односе с другима, нимало му није лако на послу. Патње као да се наслојавају једна на другу и жеља да умре јача. Али он се не одлучује да дигне на себе руку, већ покушава да себе изложи смрти, те као да моли неког другог: “Убиј ме”. То веома личи на ситуацију када болесник који безнадежно болује од рака жели само једно – што пре да прекрати своје муке и моли друге људе да му помогну у томе. Тражење смрти код таквог човек изгледаће овако: он ће себе стално стављати у животно опасне ситуације; може изабрати опасан посао, правити ноћне шетње по опасним местима, упуштати се у уличне туче, возити аутомобил у пијаном стању и тако даље. Од њега се може чути много прича о томе како умало што није погинуо, које он прича веома весело, иако заправо ничег веселог у њима нема.
