Волети дете не речима, већ свим срцем
Дете је емоционално биће, оно боље памти оно што осећа у овој или оној ситуацији, него оно што му се у том тренутку говори. Ако дете осећа љубав, добро, прихватање, поштовање, интересовање према себи, оно позитивно памти оно што се догађа и говори око њега, оно се формира као личност с богатством душевних снага. Ако се пак осећа стављеним у стеге разних “не смеш”, “не треба”, или, још горе, ако га понижавају изјавама типа “растеш као будала”, “зашто сам те родила на овај свет? Имам само муке с тобом…” – пре или касније у њему ће се створити убеђење да је на овом свету сувишно, настаће му осећај дубоке усамљености и сувишности. Зато се мудри родитељи односе према детету добронамерно, брижно, дају му могућност да осети да је вољено и да га прихватају. Они не критикују, не понижавају, не гуше дете, деле с њим своје животно искуство, разговарају с њим и тиме као да откривају своју унутрашњу тајну, тако да речи иду из скривене дубине родитељског срца.
Ако почнете да делите с дететом своје скривене мисли о Богу, молитви, богослужењу, покајању, причешћу, зрнца таквих деликатних разговора пашће у његово срце и из њих ће проклијати изданци. “Христос је ближи сваком човеку, него што је мајка свом детету. Он нас воли више, него што могу да нас воле родитељи. Сваки пут када чинимо нешто светло, чисто, сваки пут тада веома близу нас стоји Христос”.[1]
“Веома је важно научити децу молитви код куће и у цркви. Учење није дресура, иако захтева радни напор, и дисциплину. Циљ учења је пре свега васпитање душе”[2]. Поштујте избор детета. Ако оно неће данас да иде у цркву, не вуците га тамо на силу, реците да ћете се за њега помолити, а оно пре него што се вратите из цркве нека направи у својој соби ред, и у кући ће сигурно настати атмосфера празника. Треба препустити детету слободу избора, пожељно је што је могуће раније, чим оно буде способно да то схвати (у периоду од осме до дванаесте године). Објасните му да су односи с Богом његова лична тајна у коју се ви од сада нећете мешати.
Потпуно је недопустиво да религиозна страна живота постане предмет родитељских манипулација: “Ако се не причестиш, нећу ти купити…”, “Ако не пођеш данас у цркву нећеш гледати цртане филмове”. Условљеност родитељске љубави пројектује се на Самога Бога и у свест детета Он се урезује као Бог који не воли безусловно, већ условно.
Хтео бих да завршим речима оца Аркадија Шатова: “Васпитање деце је уопште подвиг времена – пише отац Аркадије Шатов – Треба поклонити овом послу много снаге и пажње. Он захтева размишљање, читање стручних књига, разговоре с другим родитељима, општење са свештеником код којег се деца исповедају… Тек онда се може нешто постићи. Осим тога, нашу децу треба много и јако волети, и то волети на прави начин зато што родитељска љубав врло често као да бива усмерена на нешто друго. Ми хоћемо да наша деца много знају, хоћемо да она умеју да свирају клавир, хоћемо да умеју да цртају, да знају енглески, француски, немачки, шпански језик.
А треба хтети да она заволе Бога, да верују у Њега, да се у свим животним ситуацијама обраћају Њему, да желе спасење своје душе. Треба се молити Богу да вам Господ помогне да их томе научите, оном главном и најважнијем. Цео наш живот треба изградити ради тога и тиме живети”.
НАПОМЕНЕ:
[1] Архиепископ Амвросије Шчуров, Беседа Архипастира, Иваново, 1998.
[2] Тамо
