Поштовање као основа моралности
Један од најнеодређенијих појмова савремене педагогије јесте “моралност”. Педагози и родитељи се боре за “морално” васпитање, грде млади нараштај због “неморалности”. Пре него што будемо говорило о наравствености, одредимо шта је то.
Морал је укупност принципа и норми понашања људи у односима једних с другима. Основа морала је поштовање: према себи, према другима, према околном свету и приликама.
Поштовати човека значи сматрати га важним, значајним и достојним части.
Поштовање према себи захтева однос према свом животу, према телу и души као према нечему што има вредност. Поштовати себе значи не дозвољавати рушилачке поступке према самоме себи. Бичеви савременог живота – наркоманија, алкохолизам, проституција – јесу последица човековог непоштовања према самоме себи.
Поштовање према другима значи да другим људима признајемо исту онакву вредност, достојанство и права као и самима себи.
Моралност се заснива на поштовању, иако се не своди на њега. Поштовање је основа општења, односа и узајамног разумевања међу људима.
Осећање поштовања не настаје изненада, већ почиње да се испољава у зависности од тога колико родитељи споља указују поштовање према својој деци. Поштовање родитеља према деци је сетва. Узвратно поштовање деце према родитељима је жетва.
Морална зрелост човека се одликује његовом способношћу да изражава поштовање и захвалност.
Активна тежња да мења, да исправља људе, неспособност да саслуша туђе мишљење, критички однос према другима, агресивно неприхватање свега што “није моје”, говори о ниском нивоу човекове моралности.
Поштовати дете значи видети у њему личност. Једна мама, која је постала свесна својих родитељских грешака рекла је једном: “Морам да подсећам себе да су моја деца пре свега Божија деца, а не моје властите марионете које чекају да их ја повучем за конце”.
Родитељи су у праву што уче децу томе да морају да им указују узвратно поштовање, али захтевати узвратно поштовање неопходно је узимајући у обзир развој моралног мишљења код детета.
Морално васпитање уопште не значи допуштање детету да ради шта хоће, дозвољавање деци да се не обазиру на родитеље. Родитељи не смеју да дозвољавају детету да некажњено говори с њима неучтивим и увредљивим тоном; ни с њима, ни с било ким другим.
Морамо настојати на томе да учтивост буде узајамна, подсећајући на поштовање које указујемо према њима, и питати шта им се више свиђа: узајамно поштовање или узајамно вређање.
Поштујући децу и захтевајући поштовање заузврат, ми им дајемо поуку која се налази у самој сржи наравственог развоја: поступај с другима онако како би хтео да други поступају с тобом.
