Учимо се да градимо дијалог
Врло важан чинилац који отежава односе између деце и родитеља јесте неспособност родитеља да мирно и с поштовањем према детету излажу своје мисли. Неретко одрасли не могу мирно и разговетно да објасне детету шта од њега хоће, то јест, да му изразе своја очекивања. При томе га бескрајно грде, ангажују друге људе да би они сугерисали сину или кћерки какав он (или она) треба да буде. Способност да се правилно размотри настали проблем с дететом јесте још један важан моменат педагошке вештине родитеља. “То је могуће ако се од раног детињства успоставља дијалог, а не монолог – пише митрополит Антоније Сурошки – Ако дете мора имати само уши, а родитељ само глас, ништа из тога неће испасти, али ако су од најранијег детињства родитељи показивали интересовање: ти си ми занимљив, свака твоја мисао ми је занимљива, све твоје искуство и сви покрети ума и душе занимљиви су ми, објасни ми, ја не разумем… онда ће то имати ефекта. Невоља с родитељима је у томе што готово увек себе стављају у овакав положај: Ја, разумем, а ти не разумеш… Када би родитељи говорили (што је сушта истина): „Не разумем, објасни ми“ – много тога би било објашњено зато што деца са спремношћу објашњавају шта мисле ако не очекују да ће их одмах ућуткати и доказати да нису у праву”.[1]
Али како створити добру основу за дијалог?
Пре свега треба постати миран и самоуверен. Данас многи родитељи изгледају потиштено, изгледају као да су изгубили наду и делују беспомоћно. Њихово понашање се често колеба између властољубиве принуде, уз помоћ које покушавају да “предузму мере”, и млитаве свеопште распуштености “демократа” који се боје да ограниче “слободу детета”. Да бисте постигли смиреност и самоувереност потребно је следеће:
– сетити се да ви одговарате за васпитање деце и да је ваша дужност да пренесете своје животне принципе и вредности на децу;
– да се потрудите да стекнете веру у себе. Да схватите да све крајности родитељског васпитања (нервозна вика, пасивност) потичу од несигурности у себе, у своја родитељска овлашћења;
– да не захтевате од себе немогуће, да схватите да је ваш син (кћерка) самостална личност на коју је немогуће утицати ако је изгубљен однос поверења.
Бити доследан у односима с децом. Многи мисле да ће постићи поверење и љубав деце ако се буду понашали према њима “пријатељски”. Постати за дете пријатељ у извесној мери је несумњиво добро, али треба схватити да ваш “пријатељски” став може детету дозвољавати да с времена на време напушта оквира “може се” и “не сме се” у вашим односима. Пријатељски односи постају опасни у случајевима када:
– родитељ заборавља на своју улогу васпитача, која почива на ауторитету;
– понашање родитеља према детету постаје двосмислено, неодлучно и недоследно, а понекад и детињасто (осветољубивост, неодговорност, понашање по принципу “за инат”).
Постојаност и доследност су веома важне родитељске особине које доносе спокојство и јасноћу мисли. Бити с децом постојан уопште не значи бити груб. Јер просто човек од детињства мора да се навикава на то да у овом свету постоје одређене границе и правила која се морају узимати у обзир.
Учити дете одговорности и самосталности. То се може постићи на следећи начин:
– предлагати разумљива и јасна правила: “Ради овако, а не ради овако”, постепено пребацујући одговорност за поштовање тих правила на само дете;
– дозвољавати детету могућност неслагања, ако оно при томе изражава неслагање уз дужно поштовање према родитељима;
– не обављати уместо њега послове за које је оно лично одговорно;
– дозвољавати детету да делује самостално, експериментисати, али при томе оно мора одговарати за последице својих одлука и мора исправљати грешке;
– помоћи му да разоткрије своје јаке стране.
Говорећи о грешкама и слабим странама детета, не треба правити далекосежне закључке, не треба вређати његову личност. Човек и његов поступак нису једно исто! Реците сину (кћерци) о свом незадовољству конкретним поступком, али не уопштавајте поступак до личносног нивоа, не прелазите на вређање личности детета. На пример, не називајте га глупаком због јединице, због мириса пива не проричите му “алкохолизам”. Девојчицу коју сте први пут увече приметили у друштву дечака, не називајте оном речју којом неке брижне маме грде у сличним случајевима своје кћерке.
Не користите у општењу с дететом иронију и сарказам.
Не понижавајте дете пред другим људима, на причајте другима о његовим грешкама.
Никада – никада – никада не прелазите на ниво личних увреда!
А сада – делујте!
Нађите време које је најповољније за вас и вашег сина (кћерку) и расправите с њим оно што вас брине. Испричајте о својим осећањима поводом ситуације која вас је изнервирала, нипошто не тврдећи да је стање ствари управо такво. Када ваш саговорник говори, пажљиво га слушајте, не прекидајте га, потрудите се да га разумете.
Главни задатак оваквог дијалога је да нађе компромисно решење, да научи дете да прелази на узајамно прихватљиву позицију.
НАПОМЕНЕ:
[1] Антоније, митрополит Сурошки, Радови, Москва, 2002, стр. 191
