Аномалије родитељске љубави

Мајушни црквењаци и искушенице у подрасницама – дирљиви призор или трагедија?

 

У неким кућама увек влада нека мрачна атмосфера.
Неке религија чини невеселим и суморним.
Али то није хришћански. Религија коју
надахњује реч Христова ведра је и радосна.

Света Мученица
царица Александра Фјодоровна.

 

Сећам се једног занимљивог случаја из моје пастирске праксе.

Мајка је ушла у Цркву у зрелим годинама. Сама васпитава кћерку. Девојчица има 13 година и родила се у мајчиним позним годинама. Обе су веома везане једна за другу. Најближа и једина пријатељица мајке је кћерка и једина пријатељица кћерке је мајка. Девојчица је почела да има проблеме у дружењу с вршњацима:

  • Мене у школи нико не разуме, нико неће са мном да се дружи.

Почињемо да анализирамо. Испоставља се да свакој другарице која јој дође у кућу мајка обавезно налази неки недостатак, пошто је љубоморна на све. Дружење с новом другарицом се завршава благим мајчиним алузијама:

  • Погледај само како је она неуредна…
  • Она је неверница…
  • Ова девојчица није озбиљна, она не може бити добра другарица.
  • Настјини родитељи су лоши…

Дете није у стању да схвати зашто ни са ким не може да се зближи. Ситуација се компликује још и следећим околностима: када је девојчица имала око шест година, била је с мамом за празник у манастиру који је посетио патријарх. Када је патријарх излазио из храма након завршетка богослужења, мајка је привела девојчицу патријарху ради благослова и у општој галами је замолила:

  • Ваша Светости, благословите је да буде монахиња.

Најсветији патријарх је, крећући се кроз масу народа, дао благослов девојчици. Од тог тренутка мама сваки дан подсећа своју кћерку:

  • Пази, тебе је патријарх благословио да будеш монахиња. И зато се припремај, не греши, дечаке не загледај… Иначе ћеш ићи против благослова.

С једне стране, јака везаност за мајку, а мама је све већ решила уместо кћерке, а с друге, у девојчици почиње да се разоткрива личносни потенцијал, она почиње да тражи свој животни пут. Одрастајући, девојчица ће се сигурно суочити с веома озбиљним проблемима. Прво, чак и ако оде у манастир, и тамо ће остати њена везаност за мајку, она ће и тамо чезнути за њом. Монаштво пак претпоставља слободу од претераних веза крвног сродства. Јака међусобна везаност крвних сродника може ометати духовни раст. Друго, жеља да иде у манастир у датом случају није слободан избор девојчице, већ мајчин сан, на чије је остварење осудила своју кћерку.

Сваки човек је одговоран за свој животни избор и за своје одлуке. У овом случају судбину девојчице је, наравно, решила мама, не остављајући јој никаквог избора.

Од овакве неистине у људским односима живе данас многи верници.

Навешћу још један типичан пример. Вероватно су они који су путовали по манастирима имали прилике да посматрају како се играју манастирска деца. Та деца поклоница, које су дошле по савет код старца, пристојно одстоје цело манастирско велико бденије. Један дечак, којем је наизглед око 7-8 година, није у стању да издржи дуготрајно богослужење. Дете почиње да се игра, да трчи по храму, да гаси свеће[1] и гле, две претерано “благочастиве” баке почињу да га крсте, досађују мајци и компетентно, у присуству дечака, говоре да јој је дете “бесомучно”… Деца су до седам година отворена за било коју примедбу коју им упуте одрасли. Претпоставимо да је дете чуло и запамтило те непознате и чудне речи које су о њему говорили одрасли. Сада ће оно пазити кога још називају “бесомучним” и наједном ће приметити у манастиру заиста бесомучног човека (а такви се срећу у савременим обитељима). Оно ће нехотице упоредити понашање таквог човека са својим, те ће, пре или касније, можда почети да се понаша као тај човек, несвесно копирајући његово понашање, навике и поступке…

Не могу а да не поменем још једну тужну ситуацију с којом има прилике да се суочава савремени православни пастир: заједно с мајком која је изабрала монашки пут у манастир мора да оде и кћерка (или син). Прилично често се сусрећући са оваквим случајевима у својој пастирској пракси, могу да кажем да сам за сада имао прилике да сретнем мало заиста успешних случајева родитељског васпитања своје деце у манастиру. Детету је неопходно да проживи детињство у којем има места за Вини Пуа и Чебурашку, у којем оно може да пође с родитељима у зоолошки врт или у циркус, да види сву разноликост света у који је дошло. Моје пастирско искуство ми говори да деца родитеља верника морају да похађају обичну школу где имају могућност да се срећу и друже с вршњацима, и то не само из верујућих породица. Дужност родитеља је да улију деци љубав према Христу, а коначни избор животног пута она ће направити самостално, већ у зрелим годинама.

Родитељи верници морају да се баве васпитањем своје деце и да управо томе, пре свега, посвете свој живот. Искушеништво у манастиру је потпуно другачији начин живота. У манастиру мајка не може у потпуности да се преда васпитању детета, јер је за то потребан посебан начин живота, посебна, породична атмосфера, као и одређена мера слободе.

Ако дечак не налази мушко начело у кући, ако га васпитава само мајка, његов се живот, по правилу, формира у два сценарија. У првом случају, он ће постати зависан од мајке и феминизиран по свом карактеру, инфантилан и беспомоћан зато што га мајка несвесно подсећа на беспомоћност и зависност од ње. У другом случају, када мушко начело ипак побеђује, он одлази на улицу и тамо налази старијег и јачег лидера, или можда одраслог човека, те напросто постаје део уличне средине.

Са сигурношћу могу рећи да је други излаз за дечака много бољи. Зашто? Зато што у том случају он задржава мушко начело, мушко достојанство, мушки идентитет.

Шта се догађа ако мајка доводи у женски манастир дечака, на пример од 7 до 12 година? До извесног времена она још може да га контролише. Може да га, ако му још уз помоћ родитељских манипулација дозволи, на пример, да се прошета, примора да се причести и да се исповеди. Али дечаку је неопходно мушко начело, мушко васпитање.

Добро је ако у манастиру дечак пронађе исте такве несрећне дечаке који су се мајчином вољом, не желећи и не бирајући то, нашли у женском манастиру, и ако може с њима да се игра. Још је боље ако се нађе свештеник пун разумевања који ће наћи време за васпитање тог детета. Али обично су свештеници при манастирима и градским храмовима веома заузети, пре свега извршавањем својих непосредних обавеза.

Најтрагичније је када дечака, којег непрестано оптужују за бесомучност или безбожност, приморавају да иде у цркву и формално учествује у Тајнама. Временом се у њему може формирати негативан однос према свему хришћанском и црквеном. И није тако страшно ако се временом поштено удаљи од цркве; горе је ако постане религиозни лицемер – човек који зна све о дикиријама и трикиријама, бројаницама, архијерејима, старцима, али којем ће све што је заиста повезано с Христом и живим односом са Њим бити потпуно неважно. Разумска знања (некада су га у детињству научили веронауци или читали с њим Дечију Библију) потпуно су спојива са супротним начином живота. Одрастајући, овакви адолесценти почињу да псују, пуше, теже да надокнаде недостатак знања о околном свету.

Религиозно фарисејство родитеља рађа ропство, потиштеност и патње. “Слово” убија радост, слободу, једноставност, детињство, како у породици, тако и у цркви, ствара атмосферу потиштености, а потиштен дух суши кости (Приче 17, 22).

Деца тугују када се осећају као затвореници. Атмосфера у неким кућама понекад је толико мучна и тешка да се ту дете буквално гуши. Родитељи многих од нас живели су у тешко ратно време када је беснео тоталитаризам који је оставио печат на њихову свест, на њихов однос према себи и према људима. Судбина их није мазила раскошним поклонима. Они су се васпитавали у тешким условима жестоке контроле и најстрожег кажњавања. Зато можда у животу родитеља није било тако много благости, нежности, осетљивости и доброте. То се може схватити: такво је било време. Они су деца свог доба, која су постала наши родитељи.

Али искрени родитељи-хришћани који одгајају децу у атмосфери духовне слободе, не смеју бити извор очајања и гнева, већ извор љубави, утехе и доброг расположења, пример људског достојанства.

Родитељски религиозни егоизам руши породични мир и наноси непоправљиву штету самим родитељима. Потцењивачки однос према деци, сузбијање у њима личности, противприродни су за човека. То сведочи о постојању греховног стања које мора бити уклоњено у животу родитеља силом благодати Светога Духа.

Нарочито је болно слушати приче о томе да у неким породицама родитељи усађују деци религиозност репресивним методима. Последице су веома жалосне: одрасли младићи и девојке дуго времена неће чак ни да чују ни за шта црквено, формира им се постојани имунитет и алергија на оно чиме су их превише накљукали у детињству.

Испричаћу још два реална случаја из живота.

Једна мајка је с двоје деце дуго покушавала да нађе манастир који би јој одговарао за спасење. Променила је неколико обитељи: мајци с двоје деце заиста није било нимало једноставно. Није било лако ни монасима у обитељима у којима је живела. Редовно посећујући јутарња и вечерња правила, жена је стално водила са собом и децу: девојчицу од 8 година и дечака од 10 година. Деци се уопште није устајало рано, а увече су више волела да седе у трпезарији, да слушају о чему говоре искушенице, да гледају како оне перу посуђе и чисте кромпир за сутра. Деца уопште нису поштовала никакав дневни режим, легала су прилично касно, зато што је око њих било много тога занимљивог. По карактеру су била веома радознала и прилично су рано одрасла.

Тако је једном, када су увече сви кренули на молитву, син одлучно одбио да иде у храм. Мајка га је овако и онако наговарала и претила му казном, али он никако. Тада је, изнервирана дечијом непослушношћу, мајка зграбила (нећете веровати!) виле које су стајале у шупи и потрчала с тим вилама за сином уз повик:

– Вовка! Одмах да си кренуо на молитву или ћу те сад пробости!!!
Замислите само реакцију дечака. Он је трчао из све снаге, али је при томе стизао да се осврне, да исплази мајци језик и у дечијој дрскости и непослушности повиче:

– Нећу да идем! Нећу да идем! Ти си одвратна!

Ускоро је дечак почео да пуши и да пије, изражавајући тиме протест против мајке. Још две године је ишао за мајком по манастирима, а затим се вратио у родни град, почео је да краде и сада је на издржавању затворске казне.

Прилично је тужна прича и у случају кћерке. Мајка се свим силама трудила да је што више приближи црквеној управи, те је мала постала келејница у архијерејском двору. Наташа је постала (што није одговарало њеним годинама) веома уображена, горда и надмена. Болно је било гледати и мајку и кћерку. На крају крајева, девојчица се вратила у свет и тамо се предала свим његовим чарима.

Још један неутешан случај догодио се другој мами с њеним сином.

Мама је са сином дуго времена живела у манастиру. Дечак је волео и молитву, и манастирски начин живота. Од најранијег детињства је маштао о монаштву, молио је од Бога монашки постриг, много је читао житија светих. Нарочито је волео једног светог над којим су анђели у сну извршили постриг. Маштао је да ће се и њему једном догодити исто то.

Дечак је похађао сеоску школу где су му се многи ђаци из разреда подсмевали. Једном су девојчице донеле црвену масну боју и поприличној му је насуле у ваљенке. Ништа не сумњајући, он је обуо ваљенке и… више није могао да их скине без туђе помоћи. Дечак је дошао из школе сав у сузама. Понекад су га тукли другови из одељења или из старијих разреда, а он се дуго смиравао. Страдам, каже, за Господа. Мајка је такође тако мислила, она је тешила сина, али никако није могла да схвати да је син страдао просто због суровости деце. Хтела је да пође у школу, да се објасни, поразговара с наставницима и децом. Али не, неке узвишене идеје су се врзмале у јадној мајчиној глави. Њен син страда за православну веру!

Када је Саша напунио 17 година, пожелео је слободу; вратио се у родни град. Тамо су тек почела озбиљна искушења. Јер дечак је растао потпуно одвојен од света, не познајући његове законе. Првога дана након доласка кући истукли су га у дворишту родне куће. Било је то сурово. Није могао да схвати: зашто? Тим више што су они који су то учинили били његови стари другови с којима је пре неколико година, пре одласка у манастир, играо фудбал. И тако су га тукли све док се он није потчинио вођама и није доспео у криминалну банду. Дуго времена, свим средствима, дечак је покушавао да се извуче из греховне каљуге. Мајка се молила и осећала своју кривицу због свега што се догодило. Много тога су морали да пропате и дечак, и мајка.

На крају крајева, момак је успео да се ослободи греха, да васпостави односе с Богом. Сада ради. Када сам га упитао иде ли у цркву, Саша је, као да се боји да ћу га наговарати да се каје због “маловерја” и “непосећивања храма недељом и празником”, кратко и уздржано одговорио: “Ретко”. У манастире сада неће ни да крочи…

Ето какав је тежак живот наметнут овој деци. А све је могло да буде сасвим другачије…

Бог је љубав. Љубав је стваралачка снага нашег бивствовања. Мржња је разорна снага и личности, и породице, и самог друштва. Ми морамо да волимо своју децу, да волимо једни друге. Мудар родитељ сведочи својој деци о хришћанству пре свега својим добрим и мудрим срцем. Давши известан минимум знања детету, он ће га веома брижно подсетити на Бога и при томе ће пружити више самосталности детету у грађењу његових властитих односа с Богом.

“Задатак васпитања је да пробуди занимање за духовни живот. Треба научити дете да воли лепоту моралних поступака. Ако ваш васпитаник зна много, али се интересује празним стварима, ако се понаша одлучно, али при томе у њему није пробуђена живо занимање за морално и лепо, нисте постигли циљ васпитања” – писао је велики педагог Ушински.

У парохијском животу се често може видети оваква слика: родитељи буквално гурају своју децу у олтар. Све изгледа веома лепо, нарочито приликом уласка и изласка из олтара. Али, шта се заправо догађа? Када се дечак налази у храму с родитељима и под њиховом је контролом, они виде чиме је обузет и у извесном тренутку могу да изађу с њим у двориште. Када је дете у олтару, родитељи се мирно моле у храму, а свештеник и старији олтарници једноставно нису у стању да се њиме баве – они за то немају времена. Најпре је дечаку занимљиво, а затим почиње да га замара, те почиње нечим да се игра. Нарушава се побожан однос према светињи, а код куће родитељи, који ништа о томе не знају, говоре: “Ти си наш олтарник. Мораш да се лепо понашаш”. А вршњаци су рекли једном таквом дечаку: “Ти си наш светац и нећемо с тобом да се играмо”. Доведен у нимало једноставну ситуацију, дечак је принуђен да бира: или другови, или храм. Знам дечаке који су потпуно отишли из цркве, иако се то сигурно не би догодило да родитељи нису сину дозволили да прислужује у олтару.

Понекад ми се срце цепа када по ко зна који пут чујем за овакав парохијски обичај у овом или оном храму: сви, и одрасли, и деца, пију у олтару после службе “православни чај” – кахорско црно вино помешано са врелом водом. Па такав је обичај у Православљу, чега има у томе лошег. Лоше је то што се код деце укида природна психолошка баријера у односу на употребу алкохолних пића – јер све што се догађа у олтару чини се “по благослову”.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Протојереј Владимир Воробјов је причао у једном свом предавању о томе да су некада децу доносили у храм само на кратко, пред причешће, да не би нарушавали дубоку побожност осећања. Децу су причешћивали и односили су их да би храм остао за њих тајна, светиња, празник који не може да траје дуго, већ се памти као чудо.

 

Comments are closed.