Мој је син, и никоме га не дам! – Прича Ане Нагорне
Моја другарица Јуља, била је девојка образована и начитана. Читала је Лорку на руском и у оригиналу, сатима је могла да цитира Блока и Цветајеву, до суза је волела Бетовена, са заносом је слушала рок групу “Машина времена” и непоновљиво добро је правила пуњену гуску. Била је душа сваког друштва и без ње је увек било досадно и некако непријатно.
И све је код ње било добро и доста момака ју је симпатисало. Али она никоме није давала предност. Маштала је: цео свој живот ћу посветити вољеном новинарству и увек ћу служити људима.
Али једном је дошла у госте у једну кућу и упознала се с младим момком који је био неколико година млађи од ње. Момак се занео слушањем стихова, звонким смехом младе девојке, који је звонио као звончићи, и међу њима се догодила љубав која је дошла као бојажљива гошћа.
Све би то било сасвим обично да се наједном на хоризонту није појавила младићева мајка – Валентина Васиљевна, која је живела својим животом у другом стану, на другом крају града, и долазила је једном недељно да свом синчићу остави новац за кромпир и кобасицу. Угледавши Јуљу поред свог сина, мајка је предосетила несрећу. Синчић, њен Мишењка, је у опасности. Повод за ближе упознавање ускоро се појавио. Окупили су се на рођендану. Мајка је била разведена и зато је дошла са својим невенчаним мужем, окупиле су се тетке и тече, сестре и браћа. Позвали су и Јуљу.
- Она студира, па према томе нека спрема Мишу да се упише на факултет – рекла је Валентина Васиљевна.
- Да, да, да – сложили су се чланови породице.
- За њу није обавезно да студира, а Миша мора да се упише – додала је мама.
Чланови породице су почели бурно да расправљају о будућем Мишењкином уписивању на факултет, често помињући заменицу “она”, ниједном се не обративши девојци која је седела ту поред њих, чак и не ословивши је по имену. Јуља је то прихватила као нешто што мора бити и тихо је штрпкала с тањирића руску салату. “Такав је ваљда обичај у овој породици. Свака породица живи на свој начин. Треба се на све навићи и све прихватити с миром..,”
Следећег пута Миша је позвао Јуљу да је упозна са својом мамом у ужем кругу: биће он, мама и Јуља.
– Ти мало седи овде, прегледај часописе, док ја ручам с Мишом, па ћемо после разговарати – рекла је Валентина Васиљевна девојци.
Јуља је прочитала све часописе док су мама и син више од сата разговарали у кухињи.
“Но? Можда имају озбиљан разговор?”
До пријатељског разговора није ни дошло.
Пролазило је време. Јуља је долазила код пријатеља, писала с њим саставе и диктате, спремала му ручкове и помагала у кући. Недеља је била посвећена позориштима и одласцима у музеје. Мама се осећала спокојно: Миша је под надзором и негом, спрема се за факултет, Јуља ни на шта не претендује.
Али једном је Миша предложио Јуљи да оду код матичара и да се венчају. Радости није било краја. Али ту се умешала Валентина Васиљевна.
- Мишо! Ти си полудео! Теби је још рано да се жениш! Уосталом, ја бих хтела да се ожениш Иром, са шестог спрата.
- Мама, ја волим Јуљу и хоћу да се оженим само њом!
- Ти се никада нећеш оженити њом! То ти обећавам! Одмах ми дај личну карту!
Лична карта је била насилно одузета и Мишу су ставили у кућни притвор. Узалуд га је Јуља чекала неколико сати на договореном месту код матичарског уреда. Миша није дошао.
Даље нема смисла подробно причати овај случај. Ствар се завршила тиме што је након два дана Миша припретио мами да ће изаћи на улицу преко балкона (а становали су на осмом спрату) и Мишу су на једвите јаде пустили да изађе из кућног притвора.
Ускоро су се Миша и Јуља венчали, а након извесног времена Јуља је саопштила супругу да очекује дете.
Валентина Васиљевна је такође за то сазнала и толико је омрзла снају да није хтела ни да је види, ни да је чује. Миша и Јуља су изнајмили стан, обоје су радили. Тада су Мишу позвали у војску. Јуља остаје сама, ради, право с посла је одвозе у породилиште. Много тога је Јуља поднела, али је волела свог синчића свом снагом мајчине љубави, радила је, неговала је сина, једном речју, подизала га. Писма од Мише добијала је готово свакодневно. Једном јој је Миша послао писмо, а у њему је било још једно писмо, написано другим рукописом. Миша га није прокоментарисао и Јуљи је преостало само да нагађа зашто јој га је послао. Највероватније из простодушности. Било је то писмо Валентине Васиљевне свом сину у војсци. “Драги сине! Драго нам је што добро служиш. Али мене и баку је страшно погодила ужасна вест и не даје нам да живимо. Пишеш да ти се родио син. Када сам то сазнала, одмах сам се разболела, подигао ми се притисак, те и сада лежим у болници. Врло се лоше осећам. Бака болује код куће, сваки дан јој долази лекар и даје јој инјекције. Сине, шта то радиш с нама? Помисли на мене и на баку. Шта ће ти она са својим сином? Ти можеш дивно да удесиш свој живот. Дођи к себи! Ја сам те хранила, васпитавала, давала своје снаге, а ти си тако незахвално поступио. Мишењка, ми те волимо. Ја и бака те молимо: разведи се и врати се својој породици. Врати нам се. Надамо се да нас нећеш оставити. Твоја мама”.
Јуља је била потресена. Али она је веровала у боље, ускоро ће доћи Миша и све ће се брзо вратити на своје место. Једном када је малишан имао већ годину дана и осам месеци, дошла је свекрва. У сусрет јој је искочио дечак сав у светлим коврџама, почео је да се смеје, да пружа ручице и да нешто тепа непознатој баки.
– Ох, Сашењка! Како си велики порастао! – каже она унуку.
- А вас сам све по мртвачницама тражила, цео град сам обишла…- то каже снаји.
- А зашто по мртвачницама? Ми живимо добро, Бог нас чува. Истина, Сашењка се понекад разболи, али добри људи нам помажу – одговорила је Јуља…
Након неког времена дошао је и дан када се Миша вратио из војске. Наговорио је Јуљу да се преселе код маме зато што је веома волео маму и није хтео да је љути. Мама је веома хтела да њен син живи поред ње… Како ће он живети без њене бриге? Она се у то време већ вратила у свој стан и почела је на све могуће начине да се брине о свом сину.
Јуља је била васпитана у послушности и поштовању према старијима. Знала је да мора да воли и поштује своју свекрву. Ноћима је прала рубље својој породици и свекрви, пекла је колаче и надала се да ће растопити лед непријатељства својом кроткошћу и да ће заслужити љубав своје свекрве. Запослила се на два посла да би могла да купује синчићу воће и деликатесе. Враћала се кући касно и на прагу је сретала сурове очи свекрве и веома увредљиве речи: “Јеси ли се наскитала?!” Даље је следила псовачка лексика. Јуља је одлазила у купатило, пуштала воду и горко плакала. А у врата јој је лупала Валентина Васиљевна и скоро певала: “Хистеричарко, хистеричарко, хистеричарко!!!”
Валентина Васиљевна је била потпуно здрав човек. Човек веома миран и дружељубив пред људима. Лепог изгледа и у најбољим годинама. Када би Јуља барем неком испричала шта се догађа у кући, једноставно јој не би поверовали. Али најгоре је било то што се Миша толико бојао своје мајке да није могао да јој каже ни речи. Није могао да заштити своју Јуљу зато што није хтео да увреди маму. А мама је светиња. Шта је мислио Миша никада нећемо сазнати.
У оваквом хаосу пролетело је девет година породичног живота. Но најзанимљивије је то да се мржња свекрве и њене мајке с годинама није смиривала, она се однекуд потхрањивала и цветала. Осим ружних речи на Јуљину главу су летели тањири, па чак и тигањи. Кући јој се просто није ишло. Стихови јој се нису читали, Бетовен јој се није слушао. Суботом и недељом Јуља је узимала свог синчића, на брзину му је правила сендвиче и ишла с њим у природу. Миша је то време проводио са својим пријатељима и другарицама – у њиховом друштву није било уобичајено да се породично срећу.
На крају крајева, породица се распала.
Шта је у том тренутку осећала свекрва, не знамо. Можемо претпоставити – олакшање, зато што је, срећући Јуљу растројених живаца и јако омршавелу, бивша свекрва јој ниједном није изразила своје саосећање, нити је изразила подршку. Јуља је остала сама са мноштвом проблема, с малим сином, без средстава за живот.
Миша је одмах довео у кућу другу снају, Алу. Можда ће се ова свидети мами? Друга снаја није била нимало бојажљива. Није имала душевну потребу да се свиђа свекрви. Она је ту газдарица и тачка. Ала није дуго трпела љубомору и хирове своје свекрве. Након извесног времена одлучно је показала свекрви врата, пропративши своје жеље псовком, те је Валентина Васиљевна је отишла у свој нови стан без опроштаја.
Ускоро је Јуља отпутовала у другу земљу, није се више удавала. Другарице јој преносе да је се Валентина Васиљевна сада сећа с великом топлином, чак јој шаље и поздраве. А зашто? Можда зато што она сада не представља за њу никакву претњу? Па вратила је мајци њеног синчића. Иако по велику цену. Друга жена је друга супарница. Сад је њој поклоњена сва пажња. Иако јој и године нису оне, ни снаге нису више оне. Али ипак: нема и неће бити достојне жене за њеног сина. Они још увек као и раније дочекују своје породичне празнике – мамин рођендан и синов рођендан, Нову годину, у уском породичном кругу: мајка и син. А ко им још треба?
