“Немој да одрастеш”
Најчешће се ова забрана преноси с мајке на њено последње или пак једино, али касно дете у породици, када оно почиње да се приближава адолесцентном узрасту. Мајка се несвесно боји усамљености и старости која се приближава. Ако је дете мало, потребно му је старање. У том случају за њу је оно потврда да ће му она бити потребна. Родитеље може да плаши губитак блискости с дететом, која је могућа када је оно било мало. Малишана можеш да узмеш у руке, да га помилујеш по главици. Али ето, он постаје одрастао и тога више нема. По правилу, овај страх је својствен одраслима чији су односи с родитељима у адолесцентном узрасту били неуспешни, услед чега су се емоционално дистанцирали од њих. Такви родитељи као да не примећују одрастање своје деце и настављају да се понашају према њима као да су мали. На пример, телефонира мама:
- Хоћу да закажем консултацију за дете.
- Добро, колико је година вашем детету?
- Двадесет једна.
Они често називају своју већ одраслу децу деминутивима, на пример, “Кољенка”, “Мишењка”, Као да су још сасвим мала.
Ову забрану такође често преноси отац кћери која је достигла адолесцентни узраст, када он са страхом осећа да се у њој буди сексуалност. У том периоду отац се често дистанцира од кћерке, избегава додире с њом које је пре тога себи дозвољавао, забрањује јој да носи одећу одрасле особе, да се дружи с дечацима и тако даље. Штавише, може да постане веома агресиван према кћерци. Тада она може да објасни себи његово понашање као поруку: “Немој да одрастеш, иначе те нећу волети”.
Последица забране “Немој да одрастеш” може бити то да ће младић или девојка остати дете, упркос томе што им у личној карти пише да одавно више нису деца. То значи да човек и даље остаје зависан од својих родитеља, иако би већ морао да постане самосталан. Оваква зависност се може испољавати како на материјалном плану (живи заједно с родитељима, добија од њих помоћ у виду новца или намирница), тако и на емоционалном плану (жеља да обавезно добије од родитеља одобрење за своје поступке и намере). Одрастао син или кћерка не заснивају своју породицу. Понекад и улазе у брак, али се он врло брзо распада због уплитања родитеља, пошто изабраник сина или кћерке није по укусу оцу или мајци. При томе се ствара утисак да, по мишљењу родитеља, на целом свету нема никога ко би био достојан да постане животни сапутник њиховог љубљеног чеда. Ако овоме ипак пође за руком да створи породицу, по правилу, родитељи врше снажан утицај на живот младих, као и на одлуке које ови доносе.
Имам утисак да је за нашу руску културу забрана “Немој да одрастеш” нарочито карактеристична. Сећам се како је на једном семинару из психотерапије, на којем су присуствовале колеге из САД, један домаћи стручњак причао случај из своје праксе. Случај се тицао његовог рада с наркоманом, младићем од 20 година. У причи је био дотакнут проблем односа тог младића са својом мајком с којом, како се испоставило, живи заједно. На том месту једна је Американка одједном са изненађењем поставила питање:
– Реците, а да ли је за Русију то нормално када са својих 20 година човек живи заједно с родитељима?
Може се, наравно, узвратити да се материјални услови живота у Русији и Америци веома разликују. Мислим, међутим, да ту ствар није само у материјалним условима, него и у одређеној националној психологији. Претпостављам да много нас може да нађе у свом окружењу приличан број примера када су већ постарији родитељи, којима ни самима није нимало лако, забринути како да материјално помогну својој тридесетогодишњој или четрдесетогодишњој деци која су потпуно у стању да себе издржавају. Због чега је ово лоше? Због тога што, када један човек помаже другом, овај други добија поруку да је у тој ситуацији слаб. То је нормално у случајевима где је човеку заиста немогуће да сам изађе на крај с проблемима. Али када чинимо уместо детета оно што би оно могло само да учини (на пример, облачимо дете од 6 или 7 година када треба да пође у шетњу или потпуно издржавамо сина или кћерку од 25 година) ми га учимо беспомоћности и самим тим подстичемо његову зависност од себе.
