Испољити радост живота с Богом
Сваки родитељ треба да зна да се основне представе о животу формирају код детета у раном детињству. Представу о тим вредностима оно добија пре свега од родитеља. Половина погледа на свет ствара се у детету до пете године. “Док је душа способна за образовање, нежна и мека, слична је воску, лако утискује у себе слике, треба је одмах, од самог почетка подстицати добру. Када се отвори ум и проради здрав разум, тада ће бити већ положени првобитни темељи и дати обрасци благочашћа (побожности), разум ће сугерисати оно корисно, а навика ће олакшати успех васпитања” – говори св. Василије Велики.
Ако су животне вредности мајке и оца различите, ако дете живи у нескладу, васпитава се у атмосфери противречности, ништа добро, наравно, из тога неће испасти. Природно је да ће у већој мери дете усвојити вредности оног родитеља од којег потиче безусловна љубав. Ако је мајка отворена срцем за Господа као за највишу вредност свог живота, ако увек гледа на Њега, свакодневно приноси молитве за свог мужа и децу, она неће с много речи приморавати дете да иде у храм, већ ће живим осећањем срца пренети импулс вере свом љубљеном чеду.
Нажалост, родитељи мало верују својој деци у питањима односа с Богом. У осетљивом дечијем узрасту ритам религиозног живота одраслог човека може се чинити детету претерано активним. Када то објашњавам родитељима, могу да чујем следећи одговор: “Па ја га не терам да чита у целини јутарње и вечерње молитве, нека барем прочита правило Серафима Саровског”.
У извесном тренутку за дете је можда и то много. Можда му је данас довољно само сећање на то да га Бог гледа, види и зна га. Можда су за дете довољне једна или две молитве, или само крсно знамење ујутру, након сна, и пред полазак у школу. Можда је данас за њега довољно да неколико секунди ћутке стоји мало пред светим иконама. Пронаћи ону златну средину између родитељског учешћа у религиозном животу детета и било којих других животних појава, као и поверења у то да дете и само, већ имајући свесну представу о вери, о Богу и спасењу, може градити с Богом личне дубинске односе – за многе родитеље није нимало лак посао.
“Да бисмо васпитали дете у вери потребан је подвиг, потребна је молитва, потребно је обавезно му показати радост живота у Богу. Оно треба да схвати да је та радост већа, него она која постоји код његових неверујућих вршњака. Чак и када се препушта штетном утицају, дубина истинског живота, коју му ви покажете (ако успевате да живите хришћански, ако ваш живот буде подвиг хришћанске љубави), на крају крајева ће победити и, када одрасте, то ће схватити. Сада оно не разуме истински смисао ситуације када мама смирено ћути, не грди га и не расправља се, већ се само моли. Али када дође до свести, оно ће увидети да сте били у праву у својој љубави: не у грдњама, не у љутњи и свађама, већ у кроткости и смирењу. И та слика о вама помоћи ће му касније да крене оним правилним путем којим мора да иде. Али то је веома тешко и ту је потребан подвиг” – каже свештеник Аркадије Шатов.
Господ нам даје пример истинске родитељске љубави у причи о блудном сину. Управо на овом примеру мајка или отац, који су залутали у лавиринтима привржености према сопственом детету тако да оно постаје главна вредност њиховог живота, средиште њихове родитељске васељене, могу непосредно научити од Господа како нас Он воли и да хоће да Га и ми волимо. Он нам даје могућност да изаберемо Његову љубав или да се ње одрекнемо. Он хоће да се брине о нама, али нас не присиљава на то да Му препустимо бригу о нама. Највећа жеља Господа је да Га сматрамо својим Оцем, да Му се свакодневно обраћамо речима: “Оче наш”, али Он нас на то не присиљава. Ако хоћемо оно што хоће Господ, то јест, односе љубави између Њега и нас, можемо прихватити Његову љубав. Али Он нам оставља, као Својој деци, право да одемо од Њега и наду у то да ћемо по повратку увек бити опет прихваћени. Он нас чека са очинском љубављу. То је образац родитељске љубави.
Можемо предати детету само оно што и сами поседујемо. Велики педагог Ушински, и сам човек дубоке вере, саветује родитељима како да васпитавају децу: “Извор воде живе је Еванђеље. Ако та вода натапа корење биљке, ова ће давати цветове и плодове”. Ово је врло важна поука! Нажалост, на полицама многих мојих православних познаника место Речи Божије заузеле су најразличитије “поуке” и “упутства” чија су суштина и смисао прилично далеки од еванђељског духа слободе, једноставности и љубави. “Реците да ли знате много храмова где се може купити књига о Христу? О антихристу има књига колико хоћете. По десет књига на свакој црквеној тезги, а о Христу ниједне. То је већ дијагноза наше болести“.[2] “Апостол Павле је говорио о светима као о облаку сведока (уп. Јевр. 12, 1). Али у свести неких људи тај облак се толико згуснуо да је заклонио сунце, то јест, Самога Христа.
На пример, било ми је тужно да видим да у нашој Цркви, у суштини никако нисмо прославили две хиљаде година Рођења Христовог. Не. Званично смо одржали неколико концерата, банкета и тако даље. Али никаквог мисионарског бума у вези с тим није било. Није било христолошких публикација. Христос ни две хиљадите године није постао главна тема наших проповеди. Је ли била написана и издата барем једна књига о Христу? Само неколико уметничких албума…
То значи да тема Христа није нешто што надахњује професоре наших духовних школа. Само је у Свето-Тихоновском богословском институту изашао јубиларни зборник. Али и тамо су били само преводи отаца и западних богослова, као и пар омладинских радова… Због нечег сам убеђен да ако би за зборник изабрали другу тему – на пример, крсни пут царске породице – зборник би испао четири пута дебљи.
Ми немамо потребу да делимо с људима своје доживљаје Христа. Свештеник се у проповеди може за тренутак одвојити од папира да би изнео своје личне утиске, на пример, од поклоништва у неки манастир, може чак изнети своје доживљаје онога што му се догодило ‘јуче док је вршио требу’. Али како ретко у нашим храмовима човек види да се свештеник, исто тако, по потреби срца, обрати изненада еванђељском тексту о Христу (независно од тога да ли се то место данас на служби читало или није)…
И још: више пута сам бивао у кућама свештеника код којих у домаћем иконлуку није било иконе Христа. Тачније, Он је био присутан, али само као Младенац на Богородичиним рукама. У средишту домаћег иконлука стављала се било најстарија, било највреднија икона, било највећа икона, било лик светога који је најпоштованији у датој породици. Ако се за Христов лик тамо и налазило места, то је било негде далеко од средишта, и величина те иконе је била знатно испод величине многих других икона.
Рекло би се: па шта? Главно је молити се пред иконама, а не мислити о њиховом размештају, али ипак сматрам да су ти углови са иконама спољашња пројава некаквог унутарњег нереда… Зато, бацивши поглед на савремене домаће иконлуке, чак и својим очима можемо видети пример како је Христос у свести људи умањен пред светима, који се заправо и називају светима само зато што су сав свој живот положили пред ноге Христове.
Најзад, могу да наведем још један пример ове тужне симптоматике. Погледајте апокрифе. Док су се током првог хиљадулећа историје хришћанства они вртели око старозаветних и еванђељских догађаја, односно, макар и искривљено, али су се ипак концентрисали око личности Христа (Еванђеље Исусовог детињства и тако даље), савремени апокрифи чак и не помињу Христа. Они причају о Серафиму Саровском, блаженој Матрони, Јовану Кронштанском. Чак је и фолклор заменио тему свог стваралаштва. У завршном документу Трећег свецрквеног конгреса православних мисионара (јесен 2002. године) била је изговорена тужна и тачна реченица: усвојена је као неопходна ‘обнова христоцентричности црквене свести’. Али ако нешто треба обновити, то значи да се нешто негде већ загубило…”[3]
Током последњих десет година појавило се много новообраћених породица у којима често маме директивно усађују своје религиозне представе деци, представе неретко засноване на сујеверјима, апокрифима и митовима, а не на живој вери у Христа, присиљавају их да иду у цркву, да се причешћују, исповедају, моле, не преневши на њих суштину Еванђеља, смисао тих спољашњих радњи, Истину искупитељског пута Исуса Христа.
Осећајући одсуство јаке и здраве везе с родитељима, засноване на љубави, дете реагује на овакве родитељске инструкције гневом, увређеношћу, непријатељством и удаљавањем не само од њих, него и од Цркве, од Бога. Осим бесконачних читања буквица поводом јединица, лоших задатака, неопраног посуђа, неочишћене собе, дете чује и пребацивања да недељом не иде у цркву и да се одавно није исповедало. Дете се свакако прилагођава и реагује на све те прекоре – у једном случају са задовољством, а у другом иде на компромис.
Оваква реакција на мучни ауторитет родитеља пројектује се на било коју ауторитетну личност, укључујући касније шефове на послу, а на самом крају и на Бога. Сваку управу, сваку власт која се уздиже изнад детета које тек што није ушло у зрео живот, оно не прихвата и постаје му одвратна. Дете одраста као побуњеник.
Да би дете било у стању да схвати и прихвати вредности родитеља међу њима морају бити провучене нити поверења и љубави, оно мора да осећа искрену љубав и да зна да га родитељи цене и да им је стало до његовог мишљења.
Да би дете наследило од родитеља присну везу с Богом треба се побринути да оно осети безусловну родитељску љубав. Зашто? Зато што нас управо тако воли Господ наш: без икаквих услова. Човеку који не осећа да је безусловно вољен од родитеља, изузетно је тешко да се осети вољеним од Бога. То је једна од најсложенијих препрека на путу Богу, препрека које се појављују у животу многих мени блиских познаника.
Како схватити да ли је ваше дете припремљено за то да свесно, дубоко и за цео живот “с мајчиним млеком” прими веру у Бога? Тек када се увере у то да су душевне снаге детета нахрањене родитељском љубављу, родитељи могу очекивати да ће оно прихватити од њих благодатну и спасоносну веру у Господа нашега Исуса Христа. Ако се вера у Бога усађује само зато што мајка хоће да дете аутоматски прихвати њен систем вредности, онда ће то имати обрнути ефекат.
Истина, има људи које су васпитавали у врло строгим условима, те су на спољашњем, формалном нивоу, постали потпуно религиозни људи. Али због тога што се њихово религиозно васпитање одвијало углавном по принципу штапа и шаргарепе, уместо прихватања и безусловне љубави ти људи се труде да се реализују у овим или оним црквеним структурама, постајући хладни црквени администратори који раде у име Бога. Овакви људи, по правилу, користе свој положај у Цркви као облик административно-дисциплинског утицања на друге људе зато што су управо такав шаблон понашања наследили од својих родитеља. Могуће је да се по истом таквом принципу граде њихови односи с Богом, Којег доживљавају као бесконачно-недостижног монарха код којег се не може лично доћи “на пријем”, али се може покушати преко многобројних “заменика” добити барем мала благонаклоност. Овакве људе није тешко препознати по хладним очима, охолом понашању, омаловажавајућем односу према онима испод себе, жељом да контролишу друге, све до таквих подробности као што је тачност држања постова, вршење молитвених правила.
Пут к Богу оних којима је у детињству била ускраћена родитељска љубав, није једноставан. Они могу бити служитељи олтара, па чак и носиоци високог црквеног чина. Али поред њих, који нису у раном детињству добили довољно љубави и поштовања, људима је хладно! Слика љубави Божије која се утиснула кроз љубав родитељску, није се урезала у њихово срце. При томе, они могу много и подробно да пишу о љубави на основу Светог Писма и Светих Отаца, да бране магистарске и докторске дисертације… Али високи положај у земаљској Цркви није јемство присних и дубоких односа с Богом.
НАПОМЕНЕ:
[1] Антопније, митрополит Сурошки, Радови, Москва, Пракса, 2002, стр. 190
[2] Ђакон Андреј Курајев, „Одговори младима“, Москва – Саратов, 2003, стр. 146
[3] Ђакон Андреј Курајев, „Одговори младима“, Москва – Саратов, 2003.
