Вратити деци детињство, надокнадити недостатак родитељске љубави
(предговор свештеника)
Читању књиге игумана Евменија Аномалије родитељске љубави приступио сам с помешаним осећањима. Имам обичај да читам књигу тако што најпре погледам садржај, затим летимично погледам текст у односу на догматска питања. Ако оваква субјективна анализа не открије ништа штетно за душу, приступам непосредном читању.
Отворено ћу рећи: да сам ову књигу запазио на полици православне или световне књижаре, да није дружења са игуманом Евменијем и одређених околности, ја је, нажалост, не бих читао.
Најпре о првом утиску.
Од неког времена реч психологија, надам се, не без разлога, у мени изазива недвосмислену негативну реакцију. Предавања из “основне”, “корективне”, “развојне”, “социјалне”, “педагошке” психологије, која сам морао да слушам на Новокузњецком педагошком факултету, као и литература из тих предмета, уверили су ме у потпуни тријумф психоанализе у односу на друге правце психологије у данашње време. На основу тога створен је однос према психологији не као према науци, већ као према погледу на свет људи који воле да оправдавају своје основне “нагоне”.
Једном речју, у другој ситуацији за мене би била довољна само реч “психолог”, па да затворим заувек ту књигу. Усуђујем се да мислим да немам само ја оваква гледишта. У том случају саветујем вам да одбаците властите отрцане фразе и почнете читање.
Књига коју држите у рукама се чита у једном даху. Мноштво поучних животних примера, без наметљиве поучности и сувопарне догматичности.
Већ од првих страна супруга и ја смо се од оних који оцењују дело претворили у пажљиве слушаоце. Ми имамо велику породицу – шесторо деце. Двоје најстаријих су у другом разреду, треће је у првом, четврто у нижој гимназији. Све четворо паралелно похађају и музичку школу. Од петка увече до недеље ујутру певају са мамом за време богослужења у нашем малом храму, да тако кажем, у пуном саставу, пошто других појаца нема. Настава је у две смене. Гимназија и музичка школа су на таквом међусобном растојању да се деца њиховог узраста могу пуштати сама. Тата има распоред по часовима: кога када треба да вози – шест до осам пута дневно, између служби и предавања у богословији. Мамина брига је како да обуче, нахрани, помогне им да ураде домаће задатке, на време их смести на спавање, да се припреми за службе, а и малишани стално нешто траже… Најстарије дете је увек криво зато што је најстарије. Деца морају да живе по строгом распореду, да уче и припремају задатке за две школе, да помажу у кући, да учествују у богослужењу… И какво је ту васпитање? Какав индивидуални приступ?
Књига Аномалије родитељске љубави доноси отрежњење. Приморава човека да се замисли, да призна да је много тога већ неповратно пропуштено; да верује и нада се да се још много тога може исправити. Да се и извуче из “благочастиве” сујете, да нешто жртвује, преиспита приоритете, да врати деци детињство, да надокнади недостатак родитељске љубави… То је управо онај случај када свежи и непристрасни поглед са стране, поглед монаха који непосредно не живи породичним животом, може приметити оно што се не види изнутра.
Ове године се навршава десет година мог служења у свештеничком чину, али признајем да би решење многих ситуација, описаних у књизи, могло да ме збуни. Зато сматрам да је рад игумана Евменија веома користан и за такве свештенике почетнике као што сам ja.
Књига ће бити занимљива и искусним пастирима који ће моћи да се упознају с пастирском праксом свог сабрата у карактеристичним ситуацијама. Световни психолог ће овде открити за себе нове вредности, нови свет хришћанске љубави.
Протојереј Владимир Пивоваров,
свештенослужитељ Спасо-Преображенске саборне цркве у Новокузњецку,
професор Новокузњецке православне богословије, предмет – Свето Писмо Новог Завета
