Аномалије родитељске љубави

Дајте детету право на поступак

 

Док расправља с родитељима о проблемима претеране заштите и претеране везаности за дете свештеник врло често има прилике да чује: “Он без мене ништа не може да уради”, “Она то не разуме”. Ове и сличне реплике су очигледан доказ неповерења родитеља у односу на дете, ниске оцене његове способности да испољава самосталност, независност, да буде зрело. Наравно, увек ће се наћи родитељи који тврде да за њих њихово дете, колико год имало година, ипак остаје дете. Али ту се главни задатак састоји у томе да се схвати шта заправо значи бити дете. Шта значи бити вољен и драг? Значи ли то да треба до краја свог живота играти улогу беспомоћног и слабог створења?

Бринути се за судбину ближњега то је једна ствар, а на сваком кораку испољавати ту забринутост, непрестано контролисати, не остављајући му право на грешку и фактички не дајући му да живи ни њему ни себи, то је нешто сасвим друго.

Детету се даје право моралног расуђивања и осећања зато што родитељ разуме: чак и ако дете изабере погрешан поступак, то ће бити дечији поступак, а не поступак одраслог човека. Ако човек не стиче искуство да чини неправилне поступке у детињству и види њихове последице, поставши одрастао и учинивши погрешан поступак, он доспева у веома сурове социјалне услове у којима ће бити изузетно тешко исправити грешку.

Ако дете не може да просуди и не одлучује се на поступак, ако говори: “Не знам”, то значи да или неће да одлучује, или да нема навику за наравствено расуђивање и осећање. Не научивши то у детињству, оно ће и у каснијем животу стално доспевати у неприлику. Ако пак дете не може да одлучи, не може конкретно да изабере нешто, мучи се, не одлучујући се да почне да делује, треба га подстаћи на самостално доношење одлука, а даље ће бити јасно шта је при томе правилно, а шта не. Када се пак одлука доноси и делање почиње, у његовом току се открива и одређује истина или неистина поступка. Тада се, враћајући се назад, може направити другачији, исправнији избор, или се пак током делања може се мењати правац својих поступака.

Научити искуствено разликовати неправилне поступке од правилних, научити поштовати одраслог и слушати га – и јесте један од задатака васпитања. Родитељи који се одлучују за овакав педагошки метод поступају мудро.

Ситуацију васпитања способности правилног поступања треба почети од раног детињства, када дете још увек жели безазлено мале ствари. У тим малим безазленим стварима дете се одмах учи наравственој осетљивости. Ту могу бити две или три варијанте изласка из настале ситуације.

Дакле, не треба решавати проблем уместо детета! Нека оно, одговарајући на питања, само дође до решења. Пожељно је дати му варијанте решења, објашњавајући сваку (због чега је она лоша и због чега је добра), али избор треба препустити њему. Ако дете не бира оно што жели одрасла особа, треба направити педагошку паузу. Јер како да поступи – нека буде његова воља чијем формирању одрасла особа треба да помогне, односећи се према њој с поштовањем.

Човек може постати заиста одрастао и самосталан само онда када му верују. Само је у том случају у стању да поверује у сопствене снаге и преузме одговорност за сопствени живот и сопствене поступке. Сумње у човекове могућности, које се испољавају у претераној бризи и старању (јер старање је потребно слабима) поткопава веру детета у своје снаге, чини га пасивним и беспомоћним. Ма колико то било тужно, већина родитеља данас не размишља о таквим стварима као што је поверење према деци. Када се поведе разговор о томе, оно за њих значи као право откривење.

Осим свега осталог, у односима родитеља према властитом детету често је присутно зрнце извесне смањене оцене личности детета. На пример: “Он ми је сувише рањив” или: “Она је несамостална”. Разуме се, родитељима с таквим тенденцијама и таквим гледиштима прија када за њима влада потреба, и зато им је тешко да признају да заиста потцењују своје дете. Ако нису у праву у својој оцени, за то није толико криво дете, колико родитељи који су га таквим васпитали.

Ево какав упечатљив пример из живота, пример који потврђује наше речи, даје психолог Галина Сартан:

На консултацију је дошла породица – мајка, отац и син, четрнаестогодишњи адолесцент. Дошли су с молбом да проверимо интелектуални развој дечака. За време његовог тестирања обављен је разговор с родитељима. У току њега је постало јасно да они проверавају интелектуални развој свог сина само зато да би се још једном уверили у његов добар умни развој. Даље се разјаснио истински проблем који су они описали овако:

– Син уопште не води бригу о себи. Када се враћа с тренинга (бави се тенисом), сваки пут га треба подсећати да промени ознојену мајицу, да пресвуче шортс и да се окупа. Ако му се то не каже и не понови неколико пута, он ће ићи у том знојавом и прљавом. И тако у свему. Стално морамо да га подсећамо да учини нешто, морамо да сређујемо иза њега његове ствари. Ништа неће да уради сам. Чак не може ни после школе да подгреје себи јело. Ручак морамо да му остављамо у термосима, стављајући натписе на њима где се и шта налази. Али и у тим случајевима син заборавља да једе.

Саслушавши родитеље, замолили смо их да замисле могућу будућност на такав начин као да смо већ решили тај проблем. Рекли смо им:

– Замислите да је ваш син одједном почео самостално да се пресвлачи, да спрема храну, да бира другове и своју будућност. Шта ћете онда ви да радите?

Ту су се родитељи дубоко замислили. Понашање, приликом којег би њихово дете престало да зависи од њих, било је за њих потпуно ново. Затражили су време да размисле и договорили смо се да дођу код нас за недељу дана.

Као што можете претпоставити, ти родитељи нису дошли код нас ни кроз недељу, ни кроз месец, ни кроз годину дана, јер су њима одговарали ти међусобни односи који су се формирали у њиховој породици. Штавише, они су у потпуности одговарали и сину, зато што су му пријали. Код таквих правила игре он није хтео ни за шта да одговара. Одговарали су за све они који су уместо њега доносили одлуке, то јест, родитељи. А за родитеље су туторство над сином, непрестана брига и контрола над њим, били основни смисао њиховог постојања и узајамних односа. Могуће је да би, ако би се променило понашање сина, морали да траже нове начине општења међу собом, а тиме би се могла изгубити идеја која их чврсто спаја – син не може да живи без њих. Ми бисмо срушили учвршћени мит породице и традиције њеног постојања. Родитељи су схватили то и изабрали су лакши пут даљег узајамног деловања у породици – одбили су било какве промене. Можда су били у праву.[1]

Деца којој родитељи стално понављају: “Ти си глупа”, “Од тебе ништа добро неће испасти”, “Такав безобразник као што си ти неће моћи ништа да постигне у животу”, “Дебељуцо моја…”, у стварности ће одрасти као безобразници, глупаци, дебељуце од којих неће испасти ништа добро. Како ће дете одрасти поред мајке која му стално сугерише да је болесно, да треба да иде код једног, код другог, код трећег лекара на преглед, да треба сваког лета да иде у бању да се лечи било минералном водом, било лековитим блатом? Дете ће одрасти са убеђењем да је заиста потпуно и неизлечиво болесно. Оно ће цео живот себе жалити и штедети. Зато ће ефикасност оваквог човека у животу бити веома мала. Али мама која је постигла то да њено чедо има таква убеђења о себи, биће врло задовољна зато што ће му до старости бити потребна. “Он сам то неће моћи, њему ће то бити претешко”.

Ако такав младић пожели да се запосли, мама ће најпре телефонирати свим познаницима, договорити се куда треба да иде, затим ће га усмеравати да пође управо тамо. А затим, најчешће се унапред сусревши с руководиоцем организације у којој хоће да га запосли, неће заборавити да дође заједно с њим, те ће саосећајно климати главом и сама одговарати на питања човека који прима њено мало “детенце” на посао. А одрасли син ће за то време седети и само јој повлађивати.

Једном ме је једна мама верница замолила за консултацију поводом свог сина који је напунио 13 година. С једним братом из нашег манастира ишао сам пустом улицом московске периферије и, прилазећи деветоспратници, изразио сам овакву претпоставку свом сапутнику: “Сад ћемо да уђемо, сместићемо маму и сина једно поред другог, а ја ћу постављати питања дечаку

Ако на првих пет питања одговори мама, то значи да је за конфликтну ситуацију (дечака су истерали из школе због тога што је тамо направио велике проблеме) крива у највећој мери она”.

Позвонили смо, ушли у кућу, посадили маму и сина једног наспрам другог и почели да постављамо питања.

– Како се зовеш? – постављам питање дечаку.

– Паша – одговара мама. Колико ти је година?

– Тринаест смо напунили у мају – одговара мама…

Не на пет, већ на десет (!) првих питања одговарала је мама, а дечаку је преостајало само да клима главом, покуњено зурећи у под. Највероватније је да је код њих већ постојао такав стереотип односа, те син једноставно није учествовао у ситуацији.

После разговора утроје, отишао сам с мамом у кухињу, а мој сапутник је остао да разговара с “проблематичним дететом”. У кухињи сам дуго и упорно објашњавао мајци да пре свега она мора да преваспита саму себе…

Родитељима који стално штите своју децу веома је тешко да схвате да је њихово туторство према детету претерано. Зашто ове или оне најбоље намере постају оптерећујуће, а не помажу? Како ће изгледати ситуација у случају одсуства контроле, непрестаних подсећања, упутстава, забрана самосталних поступака?

Свештеник треба да постави та питања узнемиреној родитељки, пружајући пастирску помоћ не само у оквирима покренутог питања, него и далеко шире. Мајци или оцу није нимало једноставно да схвате да је њихово властито дете већ одрастао човек.

Разумевање понекад долази на најнеочекиванији начин. У вези с тим испричаћу још један случај.

Претерано брижна мајка која је од детињства сматрала свог сина беспомоћним и бескорисним, безвољним и некарактерним дететом које ни за шта није способно, једном је дошла код њега на посао. У то време њен син је радио као руководилац једне прилично јаке трговинске организације. Мама је морала да сачека код њега у кабинету извесно време и, све док није пронашао могућност да поразговара с њом насамо, она је била сведок тога како су код њега сваки час улазили његови потчињени и он им је, веома строго и заповеднички их преслишавајући, давао најразличитија упутства.

Пошто се ова жена код куће понашала као властољубива мајка, а на послу као потчињена која зависи од властољубивог шефа, уверивши се својим очима у оно што се догађа, осетила је да се у њој нешто веома нагло променило у односу према сопственом сину: сломио се претходни властољубиви став. У једном тренутку мајка је себе доживела у кабинету сопственог сина као беспомоћну потчињену која се налази у кабинету властитог шефа. Од тада је, најзад, почела да се односи према сину као према потпуно одраслом човеку. Касније је испричала свом сину да јој је та ситуација помогла да промени свој однос према њему.

Често су циљеви и захтеви родитеља потпуно разумни и актуелни. На пример, како да не подсетимо дете на то да је “огрезло” у прљавштини, да увек касни у школу, да лоше учи, да уопште не помаже у кући? Али, примедбе треба изражавати с љубављу, с разумевањем, мирно, без злобе и вике и, наравно, не сваки час. Хтео бих да кажем да родитељ мора да прихвати своје дете онаквим какво оно јесте, заједно с његовим недостацима. И не само да га прихвати, него и да га воли, подржава и помаже му.

“Морамо се помирити с тим да ће нас већина адолесцената у прелазном узрасту нервирати својим понашањем. Ту треба постављати питање не о томе како то потпуно избећи, већ како да се понашамо према нашим васпитаницима – онаквима какви јесу. Трпети рђаво понашање адолесцената јесте наш родитељски крст. И родитеља по телу, и родитеља духовних” – овако каже у свом чланку “Њих треба буквално мољакати” протојереј Константин Островски.[2]

Једном сам пред почетак школске године држао проповед о томе какав став треба да заузму родитељи према властитом сину или кћери. Има деце која не могу да уче боље него за двојку или тројку. То је плафон њихових могућности. Родитељи морају да воле своју децу онаквима каква она јесу и да схвате да по својим склоностима, интелекту, а можда и карактеру, она нису сталожена, нису способни да уче боље. Али тројка ће код њих бити стабилна, нижих оцена неће бити, зарађиваће је својим трудом и марљивошћу. Такође сам говорио да родитељи не смеју да кажњавају своју децу која нису у стању да уче “за петицу” неким репресивним мерама.

Касније је једна парохијанка рекла да је чула како је једна девојчица која је дошла пред почетак школске године по благослов у храм, шапатом рекла својој другарици: “Ово би требала да слуша моја мама”…

Деци је веома потребно родитељско разумевање. Ако у породици влада атмосфера међусобног разумевања и поверења, дете се отвара и често је спремно да за родитеље учини све. Нажалост, неретко родитељи не помажу, већ пре одмажу деци да се отворе. “Видео сам врло много деце коју су управо тако грдили: „Какве то глупости лупаш!“ Дете никада не лупа глупости, дете је увек врло озбиљно. Углавном родитељи мисле да дете говори глупости ако не говори њиховим језиком, не изражава њихова гледишта. Ја не говорим да је дете увек у праву – наравно да није. Говорим о томе да је његово питање или несавршена представа, или оно како он види ствари – да су то врата некуда, а не закључана врата.

Мислим да родитељ може, не постављајући питања, већ једноставно седећи заједно, испричати нешто о себи, може се отворити. Ако дете, адолесцент, на то критички реагује или једноставно неће да слуша, није важно. Ти си с њим разменио мисли, он тебе као да није послушао, али није могао да не чује и негде у сећању се то задржава…

Сигуран сам да, ако бисмо разговарали с децом или адолесцентима, једноставно ако бисмо им причали – било да слушају или не слушају – ствари које вреде да се о њима говори, ако бисмо делили с њима најскривеније и за нас најдрагоценије искуство, то би некако отишло и задржало се у њима. Када ће се вратити – није познато, али то није важно. Није нам дано да знамо времена и рокове, али смо у стању да омогућавамо свему томе да се уреже у човекову душу”.[3]

Неки родитељи не разумеју очигледну истину: најважније у васпитању није то да дете сјајно учи и да буде одличан ђак, већ да чак и с одраслом децом сачувају нит топлих душевних односа.

Неопходно је истаћи да, иако контрола родитеља најчешће не утиче много на живот детета (ван породице), ипак се догађа и то да током година заједничког живота контрола постаје за њега неопходан елемент у животу. Свештеник у раду с родитељима мора да има то на уму. Треба објаснити родитељу да ће промена његовог понашања тешко довести до тренутног и брзог пораста самосталности и свесности детета. Пре ће бити обрнуто. Дете којег је родитељ цео живот одучавао да буде самостално, када престану контроле и подсећања, може осетити не да нема више спутавања, већ дубоку пометеност и још већу зависност и пасивност.[4] Та етапа се мора доживети ако родитељ хоће да његово дете заиста постане одрастао човек.

Родитељи могу помоћи сину или кћерци да стекну самосталност не упутствима и саветима, већ подршком и одобравањем на том тешком путу. Мала зрела радост у односу на зрео поступак детета и његов зрели избор може дати више него године честих вербалних “зановетања” којима родитељи часте сопствено дете.

Пастир мора да има на уму да, чак ако је разговор с родитељима прошао успешно, до спољашњих промена понашања тешко је да ће доћи тренутно. А ако до промене и дође, дете је вероватно неће приметити и оценити. У односима међу блиским људима сувише велики значај играју навике и стереотипи понашања који омогућавају да се сувише јасно схвати оно што се догађа у ближњем. На пример, родитељ је променио свој став, свесно је одлучио да ће се односити према детету другачије, да ће му дати више поверења, самосталности, али одједном настаје стереотипна ситуација: дете опет нешто ради по своме, а не онако како хоће отац или мајка. Тако се укључује претходни шаблон и односи се поново враћају у стари круг: “Колико пута треба да ти говорим!”, “Докле ћеш да ми кидаш нерве!” и тако даље. Треба истаћи да ће после овога односи међусобног разумевања морати да се поправљају с много већим напором, него пре овог сукоба.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Галина Сартан, Вежбање самосталности код деце, Москва, 1999.

[2] Недељна школа, бр. 44, 1999.

[3] Антоније, митрополит Сурошки, Радови, Москва, Пракса, 2002, стр. 191-192

[4] О томе је прилично подробно речено у мојој књизи „Духовност као одговорност“, Светлост Православља, 2000

 

Comments are closed.