Родитељска љубомора
Када смо већ почели да говоримо о привржености, нипошто се не може заобићи проблем љубоморе. Приврженост и љубомора су две рођене сестре. Родитељска љубомора се испољава у врло префињеним облицима. Родитељ може да осећа љубомору према друговима свог детета, књигама, музици, и, како већ рекосмо у предговору, према ауторитетним старијим друговима или духовнику. Ево шта читамо још код К. С. Луиса:
“Још увек нисмо говорили о љубомори. Надам се да не мислите да од ње пате само заљубљени; а ако мислите – погледајте децу, слуге и животиње. У привржености она је веома снажна и изазвана тиме што та врста љубави не трпи промене. То је повезано и с тим што за приврженост уопште није важна ‘љубав-усхићење’. Ми нећемо да уобичајени лик постане лепши, карактер бољи, разум шири. Промена је непријатељ привржености.
Рецимо, брат и сестра или два брата расту заједно. Они читају једне исте књиге, пентрају се на једно исто дрво, заједно се играју, заједно почињу и престају да скупљају марке. И наједном, код једног од њих се појављује нов живот. Други не улази у њега, он је избачен, одбачен. Ту се рађа таква љубомора да се слична ни у драми не може наћи. То још увек није љубомора према пријатељима, то је љубомора према самом предмету одушевљења – према музици, науци, Богу. Она долази до тога да постаје смешна. Увређени назива ‘све то’ глупостима, не верује ономе који га је увредио, оптужује га за позерство, скрива књиге, искључује радио, избацује лептире. Приврженост је најинстиктивнија, најживотињскија врста љубави, а љубомора је најсуровија.
Не пате само деца од те љубоморе. Погледајте неверничку породицу где се неко обратио, или малограђанску породицу где је неко ‘почео да се школује за образованог’. Мислио сам да је то мржња таме према светлости, али сам се варао. Верничка породица у којој је неко постао атеиста нимало није боља. То је просто реакција на издају, чак нешто попут крађе. Неко (или нешто) краде од нас нашег дечака (или девојчицу). Он је био један од нас. Постао је неко други. Али по ком праву?! Тако смо добро живели, никоме нисмо сметали, а нас су увредили…
Родитељима је у таквим случајевима боље, него браћи или сестрама. Деца не познају њихову прошлост и они увек могу рећи: ‘Коме се то није догађало! Ништа, проћи ће…’ Успротивити се томе је немогуће – ради се о будућности, а не можеш се увредити – тон је врло благ, али је слушати увредљиво. Понекад родитељи заиста верују себи. Штавише, понекад тако и испод”.
Затим Клајв Луис наводи врло пример веома познат из свакодневног живота. Изгледа да је његова “госпођа Скорби” типичан лик, имао сам прилике да срећем такве жене, али Луисов опис је задивљујуће универзалан.
“Приврженост-дар има своје изопачености.
Сећам се госпође Скорби која је недавно умрла. Њена породица се на изненађење околине опоравила и живнула. Муж више не гледа измучено и чак се понекад и смеје. Млађи син више није онако мрачан. Старији, који би само преспавао код куће, сада никуда не излази и ради у башти. Кћерка коју су сматрали ‘болесно нежном’ јаше, плеше по читаву ноћ, а дању игра тенис. Чак и пас трчи улицом и упознаје се са другим псима.
Госпођа Скорби је често говорила да живи за своју породицу. Она није лагала. Сви смо знали да је то истина. ‘Ето то је жена! – говорили су људи – Ето то је мајка!’ Она је лично прала, и прала је лоше, али ни за шта на свету није пристајала да да рубље у перионицу. У које год се време неко вратио, увек га је чекала топла вечера, чак и усред лета. Муж и деца су је преклињали, плакали су, убеђивали су да више воле хладно. Ноћу није одлазила на спавање, све док сви не дођу. Било то два часа ујутру, четири часа ујутру, увек сте могли у кухињи да нађете мршаву и измождену жену која вас посматра с немим прекором. Наравно, чланови њене породице су се трудили да се враћају кући што раније.
Она је сама шила, по њеном мишљењу веома добро, и само је окорели неваљалац могао да одбије њене рукотворине (свештеник је причао да је после њене смрти породица дала ‘сиромашнима’ више ствари него цела парохија заједно.). А како се само бринула о здрављу својих укућана! Она је сама носила бреме тајанствене болести од које је патила њена кћерка. Лекар, њен стари пријатељ, разговарао је само с њом, пацијенткиња о себи није ништа знала. Зашто да се узнемирава? Мајка ју је жалила и неговала је, правила јој дијеталну храну, кувала јој одвратне напитке који подижу тонус, давала јој је све у кревет. Нико није могао да је заустави. Али укућани, добри људи, нису могли да буду лењи док она ради. Помагали су јој. И пса је такође изводила, али се овај, због одсуства савести, ипак отимао на ђубриште или код суседног пса.
Свештеник прича да је госпођа Скорби стекла мир. Надајмо се да је то истина. Али њена породица га је без сумње стекла.
Није тешко схватити у чему је ту грешка. Мајчинска љубав је пре свега дар. Али она дарује да би довела дете до оне црте после које му више тај дар неће бити потребан. Ми хранимо децу да би она временом сама научила да једу; учимо их да би научила оно што им је потребно. Та љубав ради против себе. Наш циљ је да постанемо непотребни. ‘Ја им више нисам потребна’ – то је награда за мајку, признање добро обављеног посла. Али инстинкт се по својој природи томе противи. Он такође хоће детету добро, али своје добро, добро које потиче од мајке. Ако се не укључи узвишенија љубав која хоће вољеном добро, одакле год оно потицало, мајка се не предаје. Најчешће тако и бива. Да би имали потребу за њом мајка измишља непостојеће потребе или одучава дете од самосталности. При томе јој је савест чиста; она с разлогом мисли да је њена љубав дар и закључује из тога да егоизма у њој нема”.[1]
НАПОМЕНЕ:
[1] К. С. Луис, Љубав, патња, нада, Москва, Издавачка кућа “Република”, 1992, стр. 227-228. Сва подвучена места потичу од игумана Евменија.
