Аномалије родитељске љубави

„Не чини“

 

Ову забрану обично дају родитељи који осећају страх. Они не дозвољавају детету да ради многе најобичније ствари: „Не пењи се на дрво, не иди бос, не трчи сувише брзо, не улази у воду“, и тако даље. Понекад овакви родитељи нису хтели дете и, схватајући да у дубини душе не желе да оно постоји, доживљавају панику и осећање кривице од таквих помисли. На крају крајева, да би сакрили од себе своје страшне мисли, они постају претерано обзирни и претерано брижни према детету. Али њихова брига није ништа друго до маскирана агресија зато што се дете од ње гуши.

Понекад родитељи који дају овакву забрану имају психолошку трауму изазвану губитком блиског човека, на пример, смрћу старијег детета. Током одрастања детета отац и мајка се узнемиравају поводом сваког поступка који оно намерава да учини: „Не жури, треба све добро промислити“. На крају крајева, дете више не верује у то да може учинити било шта како треба, не зна шта да чини и тражи да неко уместо њега донесе правилно решење. Одраставши, овакав човек ће имати осећај немоћи пред животним ситуацијама и имаће велике тешкоће приликом доношења одлука.

Осим тога, забрана „не чини, не буди, не зближавај се“ заправо јесте отворена сугестија „чини, буди, зближавај се“ јер подсвест игнорише оно „не“.

Ако су родитељи сами испуњени негативним програмима, обично у изјавама преносе управо оно што одговара њиховом искуству, а деца то наслеђују.

Резултат типичне животне схеме човека васпитаног на основу забране „Не чини“ јесте тежња да пребаци одговорност за свој живот на оног ко, по његовом мишљењу, „боље зна“, као и пасивност у животу, која је у складу с таквом тежњом. Он све време тражи некога ко би му рекао „како ће бити правилно“ и избегава самосталне поступке и одлуке.


Коментарисање није више омогућено.