Аномалије родитељске љубави

Сви ми потичемо из детињства…
(предговор психолога-консултанта)

 

Аномалије родитељске љубави. Не знам како код вас, поштовани читаоче, али у мени овај назив изазива читаву скалу разноврсних осећања: од лаког страха и збуњености до занимања и радозналости да сазнам о чему се ту ради.

Рекло би се да родитељска љубав спада у категорије непорецивих вредности, толико непорецивих, да ту нема шта ни да се расправља. Може се говорити само о различитим начинима и методима васпитања деце, али не и о односу родитеља према деци, пошто се одвајкада увек претпоставља да родитељи своје дете воле и да све чине за његово добро. Ако некад и праве одређене пропусте у његовом васпитању, онда то чине из најбољих намера.

При томе је практично немогуће дозволити чак и помисао на то да се у основи такозваних родитељских грешака могу налазити свакако не баш најбоља осећања у односу према својој деци, да родитељи понекад могу (а и веома често) да не воле децу, већ да испољавају према њима агресију. Да, да, управо агресију, и то не обавезно у облику њених крајњих пројава – батина, псовки и понижења. Родитељска агресија према деци може попримати и префињеније облике. На пример, када родитељи лишавају дете његове индивидуалности, забрањују му да буде самосвојно, да испољава осећања која су родитељима неприхватљива. Они бирају детету другове, секције у које треба да иде, захтевају од њега само одличне оцене и слепу послушност у свему, уместо њега одређују му пут којим треба да крене у животу, на све могуће начине подржавају његову зависност од себе. У породицама верника овоме треба додати круте захтеве посећивања дуготрајних богослужења, ишчитавање правила, насилно одвлачење на пут свештенства или монаштва.

Но ствар није толико у самим конкретним речима и поступцима родитеља према деци, колико у односу који се изражава кроз њих: јер човек може да воли и кажњавајући, а може и да воли тако да од те љубави човек почне да се гуши. Главни критериј ту је ево какав: у чијем интересу делује родитељ – у свом властитом или у интересу детета, тежи ли он да учини дете прикладним за себе, да реши своје властите проблеме на његов рачун, или пак подржава у њему самосталност и индивидуалност.

Сви ми потичемо из детињства. Психолози су већ одавно доказали да је искуство детета, које је оно стекло у односима са својим родитељима, фундаментално за читав његов каснији живот. За дете је од животне важности да га родитељи воле. Без физичке хране оно не би могло да преживи, а без љубави и прихватања оно неће моћи да постане пуновредна личност. Родитељи сносе одговорност за искуство које ће дете стећи у породици. Ето зашто је родитељска љубав врло значајна вредност и за родитеље, и за децу. Али управо због тога што је она толико важна, врло је тешко, како деци, тако и родитељима, да се помире с њеним одсуством или недостатком. То може довести до озбиљних изопачења: агресију према сопственој деци родитељи приказују као љубав, а деца прихватају ту подвалу здраво за готово, као да то и јесте истинска родитељска љубав, а затим преносе то искуство и у свој живот.

Књига коју држите у рукама помаже нам да одвојимо зрно од плеве, учи нас да разликујемо истинску родитељску љубав од деструктивне љубави која је маскирана као љубав, да називамо ствари њиховим именима. Аутор прича о мрачним странама родитељске љубави, о околностима о којима често избегавамо не само отворено да говоримо, него и да мислимо. Књига о томе како је могуће да родитељи не прихватају, а понекад чак и да не воле своју децу, покаткад не будући тога свесни. Нико од нас није савршени родитељ; у овој или оној мери ми можемо негативно утицати на своје дете, несвесно решавајући на његов рачун своје личне проблеме, спречавајући његов хармонични душевни и наравствени развој.

Дванаест година праксе у области психотерапије и психолошког консултовања увериле су ме у то да практично не постоје (можда, с ретким изузецима) дечији проблеми. Готово иза сваког проблема детета у школи, у дружењу с вршњацима, општењу с родитељима, скоро увек ће се открити ови или они проблеми односа у породици. Штавише, радећи са одраслим људима, у извесном тренутку сам схватио да рад психолога и психотерапеута углавном и јесте исправљање грешака које су направили према тим људима у детињству њихови родитељи. Као резултат тих грешака код њих су се појавили проблеми и комплекси у зрелом животном добу, који их ометају да буду срећни и да се у пуној мери остваре.

Књига која осветљава ове проблеме написана је од стране свештенослужитеља. Мени се чини да је ова чињеница изузетно важна из два разлога: прво, зато што су многи верници и црквени људи, рачунајући ту и родитеље који васпитавају децу, утерали себе у некакав информативни и идеолошки вакуум. Они не прихватају никакву другу информацију осим оне која се може пронаћи у књигама које се продају на црквеним киосцима. Према подацима савремене науке, нарочито педагогије и психологије, они се односе са неповерењем и потцењивањем. Друга категорија људи се скептично односи према мудрости Речи Божије. Аутор превазилази овај раскол. Он врло убедљиво и приступачно излаже аргументе савремене психологије, тачно и умесно их потврђујући цитатима из Светог Писма. Управо ми се зато чини да књигу с коришћу и занимањем могу прочитати како људи верници, тако и они који су још на путу према Богу.

Друго, по мом мишљењу врло је актуелно поглавље о црквеном васпитању деце, тачније о извитопереностима и изопаченостима оваквог васпитања, када се родитељи труде да силом приморају децу да заволе не толико Бога, колико црквени живот. Тема насиља над децом у том случају је толико уздигнута у ранг узвишених врлина да је ту незгодно говорити о било каквом насиљу. Осим тога, врло је важно да овај проблем покреће човек који се налази “с оне стране иконостаса”.

У књизи не само да се разматрају различите родитељске грешке, него се и нуде путеви и начини њиховог исправљања. Уверен сам да ће је прочитати родитељи који траже и који теже истинском васпитању своје деце. Свако ново знање о себи открива нам перспективу избора у односу на оно шта и како да чинимо даље.

Управо је могућност да вршимо морални избор – највиши дар од Господа. Мислим да ће главна награда за све оне који прочитају ову књигу бити могућност да, преосмисливши односе са својом децом, стекну за себе нову тачку избора на плану тога како да учине те односе богатијим и хармоничнијим.

Максим Бондаренко,
практични психолог, гешталт-терапеут, Краснодар

Comments are closed.