Ја сам увек поред тебе, мили мој сине! – Прича Марине Сергејеве
– Спиридонушка, овде треба да се окаче руге завесе, крем боје! Треба да се слажу с бојом тапета. И ја бих ипак купила други намештај… Овај је сувише тамне боје…
– Мама, остави, молим те, на миру завесе. Мени се баш ове свиђају. Хајде да поразговарамо о нечем другом…
Али Софија Степановна наставља и као да не чује речи свог сина.
– Сине, постељину стави у кесу, понећу је кући да је оперем… А ево ти, овде сам ти донела сарму са шаргарепом, то је посна сарма, без лука, онако како ти волиш – умиљавајући се гледа Софија Степановна сину у очи. А сада треба да каже оно најважније – Сине, зашто си узео за келејника Аљошу? Он је можда и добар, али има некако зао поглед. И чини ми се да је прилично прљав, како ће ти он помагати, не могу да схватим – узбуђено и непрестано понавља Софија Степановна. И горке сузе јој изненада грунуше из плавих очију.
Син је сметен, увек је доживљавао двоструко осећање када је његова рођена мајка плакала.
– Мама, не треба ништа да ми переш. Молим те, смири се, не плачи. Хајде да седнемо и поразговарамо о теби, о твојој души. Причала ми је Валентина Петровна да уопште не идеш у саборну цркву. Зашто? Па тамо ти је све веома блиско.
– Спиридонушка, хтела бих што чешће да долазим код тебе на службу… Код тебе је овде таква благодат…
– Мама, мама… Зашто трошиш новац на пут? И губиш време! Па до нашег манастира треба да путујеш два и по часа. Зар у твојој саборној цркви тако не служе? И осим тога, мама, ја сам потпуно самосталан човек, дај ми да живим онако како ја хоћу. Ја хоћу да уредим свој живот сам. А какве завесе, и какав намештај, и какве пријатеље треба да бирам, то ћу ја сам да одлучујем. Разумеш ли?!!
Отац Спиридон скупља сву снагу, мобилише све своје добро васпитање да не би сувише оштро одговорио својој мајци, Софији Степановној. Она је тако рањива. А васпитање је заиста добио веома добро.
Његова мајка, Софија Степановна, је диван човек. Нико никада о њој није рекао ружну реч. Добар је човек Софија Степановна. Љубазан је човек Софија Степановна, ако хоћемо тачније да кажемо. Софија Степановна је човек који се увек пријатно осмехује. Не сећам се да је икада имала намрштено лице, да се љутила. Не, она се увек благо смеши и, чини се, само још један мали тренутак – и почеће да преде као мачка. На њу је грех наљутити се. Она никада не подиже глас. Познајем Софију Степановну много година и никада нисам чула да је повикала на некога или повисила глас макар за пола тона. Не. Њен глас је увек благ и нежан. Уљуљкујући.
Потресла ме је прича о Софији Степановној и њеном сину до дубине душе. Никада нисам срела људе који, кротко и нежно се смешећи, могу да те не воле, могу да остану у својој души сурови и непопустљиви. Испоставило се да човек може, кротко се смешећи, прилично чврсто да стоји на капетанском мосту и вози путнике не тамо куда они желе, већ тамо куда хоће капетан. Макар путници негодовали и викали, макар плакали и јадиковали, макар чак неки и искакали с брода, капетану је свеједно – он добро зна куда треба путници да иду. А све остало је хир и забава. Просто неозбиљан губитак времена.
Поштено да признам, мени је веома жао Софије Степановне. Можда је она заслужила бољи живот. Јер сав свој живот она је посветила другима. Сав свој живот она је волела. Мужа не да је просто волела, она би га на рукама носила да није био два пута виши од ње. Кротко и смирено га је пустила да оде другој жени која је била особа свадљивог карактера и није јој падало на памет да двори њеног Љоњечку. Софија Степановна и данас воли свог мужа и зове га нежно ‘Љоњечка’. Срећући се с њим, она га жали и служи врелим уштипцима и мирисним колачима. У новој породици њеног мужа није уобичајено да се праве колачи и свакојака фина јела. Тамо се купују полуготови производи. И живи се као на железничкој станици – сваки за себе. А Љоњечка је навикао да добро поједе, навикао је на бригу и негу. Истина, Љоњечка због нечега живи у својој новој породици већ десету годину и очигледно нема намеру да се враћа Софији Степановној.
Цео живот Софија Степановна је посветила најпре мужу, а затим, када је муж отишао, свом љубљеном сину – Вањуши који јој је заменио све и сва. Вањуша је од детињства био болестан. А растанак родитеља је потпуно упропастио његово слабо здравље. Сваке године путовање на море, разна испитивања, лечења и лечења. Вања је растао као прилично паметан и духовно развијен дечак, учио је добро и марљиво. Истина, мајка је све време покушавала да уложи у њега што више. На пример, педагози у музичкој школи су рекли да Вања уопште нема слуха, али Софија Степановна их је тако наговарала, тако се благо смешила, да ови нису одолели мајчином шарму и примили су га. Вања од тада не може да види очима бајан.[1] Али ипак је завршио неколико разреда музичке школе.
Вања није имао безбрижно детињство. Није играо лопте, није гађао из праћке, био је примеран дечак и ишао је свугде, држећи маму за руку. Није имао својих интересовања. Мама је увек сама формирала интересовања свог сина. Шта хоћеш, сине? Марке? Хајде да скупљамо марке. И мама је проналазила све могуће марке само да се свиде њеном сину. Чим би син погледао неки непознати новчић, мама би појурила на пијацу – треба да купи редак новац. Она је унапред одређивала све његове жеље.
– Па чега ту има лошег? – рећи ћете ви. Да, као да нема ничег лошег. Али син је ипак брзо порастао. И док је он одрастао, с мамом му је све било занимљиво. Али касније је хтео већ да се игра с друговима, хтео је да има једног присног пријатеља с којим може да пође на крај света, којем може да повери све своје дечачке скривене тајне. Истина, сви смо ми имали такву жељу. Вањи је то било ускраћено. Толико је хтео да изађе на слободу, већ онда, у пубертету. Али мама, сва у сузама, стално је гњавила његово срце:
– Вањечка! Куда ћеш? Шта ти треба? Па ја сам твоја мама, ја сам ти и друг и другарица. Све што хоћеш ја ћу ти испунити. Не иди никуда, доспећеш у лоше друштво!
Вањечка се умиривао и остајао с мамом. Његова мама је била његова златна рибица и то и није било тако лоше.
Дошло је време и одзвонило је последње школско звоно. Требало је ићи некуда на студије. Мама је изабрала сину факултет. Вања је студирао колеџ без нарочитог интересовања зато што никада није ни имао својих интересовања. Он је маму поштовао и из поштовања се трудио да учи.
Али једном на аутобуској станици Вања је срео оца Дамјана, монаха и свештеника. Раније је виђао свештенике само из далека и они су му се чинили потпуно неземаљским. А овде је баћушка сам ступио у разговор с Вањом. И док су чекали аутобус, разговор је текао и текао, слободно и лепо као велика река на којој се налазио Вањин град. Вања је стајао као зачаран, отац Дамјан је говорио о ономе што је толико узнемиравало његову младу душу, одговарао је на сва Вањина питања, иако их Вања није износио пред баћушком. Од првих тренутака међу њима се успоставила нека духовна сродност. Вања је схватио шта му треба. То је оно ради чега вреди живети. Треба једноставно спознати Бога и ићи к Њему и само к Њему. Све остало му се чинило као дечији покушај да сагради велики и лепи пешчани замак на плажи, чиме се Вања и бавио у детињству сваког лета када се одмарао на мору.
Оно што је урадио Вања, могу да учине само младе душе које траже Бога. Није ушао у свој аутобус који је дошао. Ушао је у следећи, заједно с баћушком. И кренуо је у манастир. Најзад је Вања начинио свој први самосталан корак у животу.
– Хвала Богу што на станици није било маме – прошло је Вањи кроз главу – Доста, ја сам сад одрастао и градићу свој живот сам! Нико и никада се више неће мешати у мој лични живот. Сам ћу поћи Богу, поверићу Му своје срце и свој живот.
У манастиру је Вања правилно вршио послушања и срце му је радосно играло од свежине слободног живота и од нових пријатеља. “Ја ћу бити монах, а затим свештеник. Служићу људима. А како ћу служити? Учићу децу Еванђељу…” – усхићено је размишљао Вања. Вањино срце је било отворено према несрећној деци баченој на руб живота, деци која никада нису знала ни за мајчину, ни за очеву љубав. Сањао је да постане пастир и да се стара о таквој деци.
И све је било добро док се након две недеље у манастиру није појавила његова мама. Дошла је изненада, са огромним торбама-колицима, возила је сину чисто рубље и дијеталну храну зато што је била сигурна да у манастиру не знају чиме да хране њеног Вањечку. Довукла је стругану шаргарепу, шерпу с руском салатом, поморанџе које је веома волео њен синчић и још много тога. Али то није било оно главно. То није било ни по јада. Она је довезла у манастир и себе. Како ће сада Вањуша да живи у манастиру без ње? Како ће да врши послушања? Јер он не сме да употребљава прашак за прање. Од тога добија алергију. А од сапуна кија. А од парадајз соса боли га јетра. А од грашка га боли желудац. А од лука му је мука. А од белог лука има горушицу. А шпагете му треба кувати само ако су од тврђе врсте. И тако даље, и томе слично.
Једном су Вањи дали послушање олтарника: после сваке службе требало је да чисти у храму. Али како ће? Он нипошто не сме да удише прашину јер је раније боловао од бронхитиса и запаљења плућа! Колико је само имао рендгенских прегледа, не могу се набројати! Лекари су саветовали Софији Степановној да чува сина и она је увек ишла по кући с крпом. Под је прала четири пута дневно. А прашину је потпуно чистила сваких два часа. А овде – овако страшно послушање. Шта ће бити с њеним дечаком? Софија Степановна се упознала са старицама из храма и почела је да живи код њих. Свако јутро се наоружавала крпама и ишла је у храм. И када је Вања долазио да откључа храм Софија Степановна је тако наоружана већ чекала на вратима.
– Мама, зашто си дошла? – тужно ју је питао Вања.
Сине, морам да ти помогнем, па ти знаш како ти је штетно да удишеш прашину. А још ми је и Иван Михајлович направио згодну лопатицу да би могао њоме да чистиш капи воска са свећњака. Погледај! А тетка Зоја ми је дала дивну фланелску крпу којом се могу брисати подови… Она пружи Вањи последњу реч технике народних мајстора.
Софија Степановна је почела да живи нови Вањин живот. Била је спремна да подигне на ноге све и сва у том селу само да раде за добро новог Вањиног монашког живота. Софија Петровна, жена која је продавала свеће и код које је одседала, узела је на себе послушање да тајно од братије доноси Вањи свеже колаче са сиром за које је Софија Степановна сваки пут када би долазила остављала сир.
Ујутру и увече мама препуна љубави била је на служби. Није одвајала брижне и узнемирене очи од свог сина. Све време је боравила заједно с њим у души. Душом је давала заједно с њим кадионицу свештенику који служи, палила свеће и кандила, носила огромну чинију с просфорама. Невидљиво је увек била поред њега. Као сенка, као друго Вањино “ја”. Када је Вања простирао тепих на полијелеју на средини храма и случајно се спотакао, мама која је стајала обавезно ту поред њега, тихо је рекла “ох” и нехотице се напрезала да придржи своје дете које пада. Она је патила, није могла мирно да гледа како њен син вуче тешки тепих. Али зашто, зашто да подноси таква неподношљива страдања, да гледа све то и да сама у томе не учествује? Сваки пут Софија Степановна је упорно чекала оца Дамјана на вратима храма, ма колико да се овај задржавао. Обавезно је морала да поразговара о Вањи.
– Баћушка, Вања не сме да удише прашину и да подиже тешке предмете.
– Баћушка, он мора да једе шаргарепу бар два пута недељно.
– Благословите, оче Дамјане, да се очисти ходник конака…
Софија Степановна је сатима говорила с баћушком Дамјаном, јер од њега је сада зависила срећа њеног сина. Она се, како се то каже, пријавила у селу где се подвизавао њен Вањуша. Кући јој се није ишло. Сада је овде њен дом.
У трпезарији је Софија Степановна одвојила шерпе и кувала је Вањуши одвојено, зато што је он тако болестан.
– Ви знате да Вањи треба сваки дан правити руску салату. Прво, он је воли, а друго, она му је просто неопходна – свечано је говорила Софија Степановна. Затим сам питала Вању да ли заиста воли руску салату. Одговорио ми је да не може да је види очима. Али Софија Степановна… зар се то њој може објаснити?
Сада је Софија Степановна целу себе посветила манастиру, тачније Вањи, који је живео у том манастиру. При томе је била толико кротка и тиха, толико доброћудна, да ни старешини, ни архијерејском намеснику, ни осталој братији чак није падало на памет да јој упути било какву примедбу, да негодује против њене тако искрене и предане помоћи.
Понекад је Софија Степановна одлазила кући и Вања је, нерасположен, тумарао по манастиру. Њена мајчинска љубав је чинила своје. Неколико пута је Вања напуштао манастир и одлазио кући. Али тамо није имао снаге да живи. Хтео је на слободу, хтео је да живи својим животом. Душу му је кидало то туторство на које је навикао од детињства и без којег му је било неудобно и тужно. Али душа је жудела према животу, самосталном и слободном животу, где је могао да дише пуним плућима, као у боровој шуми, на морској обали – да дише колико хоће, слатко да се надише, слободно и лако, тамо где је свеж и прозрачан ваздух, где је сјајно сунце изнад главе, где се не види хоризонт, где би хтео да живи и живи, где може чврсто и стабилно да стоји на својим ногама, где може самостално да гради односе с другим људима.
Прошло је неколико година. Вања је постао помало нервозан, раздражљив, чистота прве младалачке љубави према Богу и отвореног односа према братији мало се помутила због те раздражености. Па ипак је Вања покушавао да се ишчупа их јаких мајчиних загрљаја, и треба му одати признање – наставио је свој тешки пут к Богу.
С благословом оца Дамјана Вања је примио монашки постриг с именом Спиридон. Али мама му није дала да почне да живи правим монашким животом.
Требало би дуго причати о свим колизијама које су настајале на његовом путу… Односи с баћушком, који је постао његов духовник, напослетку су се покварили. На крају крајева, отац Спиридон је отишао из свог првог манастира. Софија Степановна је тријумфовала! Син је опет код куће, он је уз њу! Јер током неколико година, благо и нежно се смешећи, служећи свим могућим посластицама, јадна мама је умирала од љубоморе и мржње према новом ауторитету који се тако изненадно појавио у животу њеног сина. Колико суза је пролила јадна мајка, ко ће знати. Али Софија Степановна је веома амбициозан и самоуверен човек. Она увек постиже постављене циљеве.
Изашавши из манастира, отац Спиридон је неко време живео код куће. Људи који су му се још јуче осмехивали и засипали га разним комплиментима, окренули су му леђа и упорно га нису примећивали у градској саборној цркви на служби, а када би га угледали на улици, журно би прелазили на другу страну. И ту се мајчина верност и оданост показала веома умесном: био је прихваћен, ослобођен кривице, она му је све опростила. Али оцу Спиридону је било код куће загушљиво. Једном је отишао у други град, врло далеко. Како су ми причали, и тамо је мама нашла свог љубљеног сина. И да је на крај света отишао наша неуморна Софија Степановна би се тамо преселила.
После рукоположења у свештенички чин у новом манастиру, иста прича као и у првој обитељи поновила се још једном. И свугде се Софија Степановна упознавала с потребним људима, и свугде сусрети, сусрети. И свугде разговори и разговори. И увек и у свему – беспримерна брига, непоновљива љубав Софија Степановне према своме сину…
Отац Спиридон је сада старешина малог парохијског храма. Веома је поштован човек. Али… Сећате ли се почетка моје приче? Нису стигли још ни да обнове његову малу кућицу, а на крилима мајчине љубави долетела је његова мама. Па зар њен син, од свих поштовани отац Спиридон, може да живи без ње? Колико тога мора он још да научи. Па он је још тако млад, а већ је на тако одговорној дужности… А затим… Треба ипак поразговарати с њим.
“А келејник, какав келејник… Забринута је каквог је то келејника изабрао њен син. А шта ако се они заиста спријатеље? Како је то могуће? Келејник ће чистити за њеним љубљеним сином, спремати му храну, увече разговарати с њим на духовне теме?” Али она, Софија Степановна, није била лења – прочитала је Отачник, два Патерика и неколико књига Теофана Затворника и Игњатија Брјанчанинова. Нада се да ће, када се њен син увери у неспособност и бездуховност келејника, само она, његова мајка, постати његов поуздани саговорник на светоотачке теме.
Пустивши корење у новој парохији, мајка препуна љубави приметила је да су парохијанке почеле да опседају младог јеромонаха, а он, осетљив и пажљив, не може да их стави на њихово место, да заустави дуге и дуготрајне исповести. “Треба преузети одговорност за ту ситуацију! – одлучила је Софија Степановна. Преузела је на себе посебно послушање: да регулише ред за исповест код њеног сина.
– Ирочка – поучавала је младу диригенткињу хора – после Љубе ћеш прићи ти. И немој дуго, не више од пет минута, баћушку је јутрос болела глава. А још ћу вам рећи у поверењу – Софија Степановна је сашила себи монашку одежду и чека када ће је њен вољени син пострићи у мантију. Тада ће се она у потпуности растворити у својој мајчинској љубави, у потпуности ће посветити свој живот сину.[2]
НАПОМЕНЕ:
[1] Бајан – велика хармоника – прим. прев.
[2] “Зар овако нешто постоји? Ја ни за шта не бих поверовао у ову причу, када не бих знао о коме се ради” – реплика је јеромонаха Н. после читања ове приче. Из разумљивих разлога имена главних јунака су промењена – прим. Игум. Евменија
