Зашто родитељи недовољно воле?
Постоје три основна узрока због којих родитељи не могу да воле децу у довољној мери.
Први: родитељи се налазе у незнању у односу на излаз према извору љубави – Богу, или су пак њихове представе о Богу, које они преносе на децу, искривљене. Они Бога замишљају као суровог, као оног који их кажњава за најмањи пропуст и води доживотни досије о човеку ради тога да би му затим поднео рачун на Страшном Суду. Не примајући снагу из Извора љубави – Господа, родитељска снага љубави временом се исцрпљује и задобија егоистичне облике.
Други узрок: родитељи не воле саме себе у еванђељском смислу тих речи (Мт. 22, 39). Људи с ниским нивоом самопоштовања доживљавају огромне тешкоће у тежњи да својој деци дају више љубави, него што је имају према самима себи.
Трећи узрок недовољне љубави према деци састоји се у томе што родитељи погрешно сматрају да су деца дужна да оправдавају њихова очекивања. Родитељски осећај да њихова деца нису у стању да допру до “неопходног нивоа” често постаје главни повод сукоба.
Многи родитељи посматрају своју децу као покретну имовину, као облик власништва. Они сматрају да се деца понашају на одговарајући начин само онда када говоре и чине оно што од њих траже њихови родитељи. Дечије понашање које се разилази са очекивањима родитеља изазива њихову критику. Отац или мајка изговарају речи препуне смртоносног отрова:
– Таквог те не волим!
Не чинећи то намерно, они ипак лишавају дете своје љубави и одобравања. Дете почиње да се осећа невољеним. Тако се поставља темељ његових личносних проблема у будућности: многима од нас су познати људи који, непрестано се улагујући значајним људима који су изнад њих по рангу (шефовима на послу, свештеницима), покушавају да стекну наклоност, да “оправдају поверење”. Њима, нажалост, нико није рекао да уопште није потребно оправдавати поверење – они ни за шта нису криви.
Свако негативно или антисоцијално понашање адолесцента јесте крик за помоћ, покушај да се ослободи осећања кривице, злобе и повређености, које су изазвали критика и неприхватање, а с којима се суочио на самом почетку живота.
Тема која је покренута у овом поглављу дубоко је и подробно изложена у књизи Н. А. Дробишевске Дечија истина, издање Белоруске епархије, 2002. Аутор је лекар, психотерапеут с праксом, хришћанка која је шест година радила с тешком децом и адолесцентима на дечијем одељењу психијатријске болнице.
Боравак овакве деце у психијатријској болници обично не доводи до побољшања понашања. Ту и не може доћи до оног правог побољшања понашања које очекују родитељи и педагози зато што се ту лекари суочавају већ са последицом. Међутим, штета од боравка у психијатријској болници, од лепљења дијагнозе као “етикете”, несумњива је.
Аутор сматра да је мрежа психијатријских болница у нашој земљи почела да се шири у мери рушења Цркве, да су нашој деци пре свега неопходни достојни примери живота одраслих. Деца ће лежати у злу све дотле док им ми, одрасли, личним примером поштеног живота не покажемо другачији пут.
